Mladi i vlaška tradicija: Između običaja, folklora i savremenog života (VIDEO)

Marina Sivonić rodom je iz Osanice. Završila je Požarevačku gimnaziju, a sada je student psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

„Poreklom sam iz Osanice. To je jedno malo mesto pokraj Žagubice u Braničevskom okrugu. Budući da sam kasnije otišla u Gimnaziju u Požarevcu, a kasnije na studije u Beogradu,  odnos prema vlaškoj kulturi se zadržao kroz ceo taj proces i beskrajno mi je drago što sam i na posredan i neposredan način nastojala da održim vezu sa svojim narodom tamo”, kaže Marina. 

Svoj nacionalni identitet najviše se trudi da očuva kroz folklor.

„Tradicionalna igra i pesma, a pogotovo vlaška kao takva, meni je oduvek bila draga i time sam se bavila još dok sam bila kao mala u Osanici i bavim se sve do danas”, kaže Marina.

Potiče iz bilingvalne porodice, tako da govori i srpski i vlaški jezik.

„Sestra i ja smo paralelno smo usvojile i srpski i vlaški jezik, a da toga nismo bile zapravo ni svesne kao male. Samo smo, eto, slušajući mamu, tatu, baku, deku, naučile vlaški jezik. Međutim, u Oseanici postoji vlaški kao izborni predmet, što je meni beskrajno drago. Volela bih kada bi dosta škola u Srbiji primenilo to u krajevima gde se takođe govori vlaški jezik”, navodi naša sagovornica. 

Osim kroz učenje jezika, Marina navodi da mladi u njenom kraju o vlaškoj kulturi saznaju neposrednim učestvovanjem u vlaškim običajima, pre svega pogrebnim, koji postoje u toku godine.

Sa nama je podelila koji je njen najdraži običaj.

„Pred Vaskrs, na veliku sredu, ljudi spremaju posnu hranu, pošto je vreme posta, odlaze na groblje kod svojih pokojnika i tamo pale vatru. Vatra se pali od leskovog pruća. Namenjuje se hrana, spominju se sve drage osobe koje više nisu među nama. To predstavlja jedan mali ritual tokom godine kada se posebno setimo svojih dragih kojih više nema. To mi je, kroz ceo život, bio omiljeni dan, kada se svi skupimo na jednom mestu”, kaže ona. 

Uočava razliku u tome na koji način tradiciju neguju stariji, a na koji način mladi ljudi.

„Mislim da stariji nisu ni svesni toga. Kod nas u Osanici su se zadržali neki običaji koji se i dalje upražnjavaju. Na primer, ponovo pogrebni običaj, pošto je kult mrtvih kod Vlaha izuzetno jak i poštovan do danas, prave se razne daće, pomane. To budu svojevrsni rituali po dvorištima koje je jako zanimljivo gledati i učestvovati u njima i drago mi je što sam imala priliku da budem deo toga. Oni su u tom smislu i dalje nosioci te vrste običaja, a mladi naspram njih možda kroz folklor, kroz negovanje, tradicionalne igre i pesme”, objašnjava Marina. 

Ipak, smatra da mladi koji običaje upražnjavaju, njima pristupaju sve manje onako kao što se to ranije radilo.

„Uslovi i tempo života su drugačiji. Ljudi više nemaju ni vremena, ni načina da to odrade baš kao što je to bilo nekada, ali u nekom simboličkom smislu mislim da se i dalje to održava. Iz generacije u generaciju to malo utihne vremenom, ali verujem da suština ostaje, i to je najbitnije”, ističe naša sagovornica.

Dodaje da postoje razni načini da se tradicija održi, samo treba da postoji volja i svest o tome. Sama je, dok je bila gimnazijalka, napisala pregledni rad koji se bavi kultom vatre i svetlosti kod Vlaha i koji je predstavila na Filološkom fakultetu.

Osim običaja, postoje i manifestacije kroz koje se neguje vlaška kultura.

„U Osanici postoji Sabor frulaša i dudučara. Tu se okupljaju razni instrumentalisti i vokalni izvođači, folklorne grupe takođe, i to bude jedna celodnevna manifestacija”, navodi Marina.

Navodi da zbog stigme ili diskriminacije koja je i dalje pristuna, pojedini mladi ljudi ne govore o svom identitetu.

„Ja sam sušta suprotnost tome. Vrlo rado iznosim gde god je pogodna prilika da se o tome govori i predstavlja na najbolji mogući način. Smatram da stvarno nema potrebe da se bilo čega stide ili ustručavaju”, kaže naša sagovornica. 

Govoreći o tome koje su to predrasude sa kojima se suočavaju, navodi da se najviše govori o vlaškoj magiji kao svojevrsnoj sekti.

Sama se nije susretala sa diskriminacijom.

„Nikada nisam dolazila u neke neprijatne situacije. Uvek su to bili pozitivni odgovori. Čak i ovde u Požarevcu, pošto sam deo GANIP-a, postavljali smo jednu vlašku koreografiju i bio je lep odgovor što kolega sa folklora, što publike u Požarevcu”, kaže naša sagovornica. 

Podelila je svoje viđenje kuluturno-umetničkih društava u očuvanju vlaškog identiteta.

„Verujem da su oni nosioci te vatre, tog plamena, kako mi to volimo da govorimo, i aktivni učesnici u stvaranju kulture današnjice. Bez njih ono što je bilo vekovima ranije ne bi opstalo sve do danas. Drago mi je što se sve više govori o značaju folklora kao takvog, što vlaških igara, što i mnogih drugih koji postoje širom Srbije. To je značajno i zbog razvoja psihomotorike dece, i socijalnog uticaja. Razni su benefiti”, smatra Marina.

Vlaške narodne igre na repertoaru su GANIP-a.

„Koreografije koje najviše izvodimo su Vlaške igre Desanke Đorđević i, one koje su nove na repertoaru, jesu vlaške igre iz okoline Ćuprije - Nunta in Isakovo. Kada smo radili te koreografije, igrači su bili presrećni, zato što su vlaške igre same po sebi specifične zbog načina igranja i nošnje”, navodi za Boom 93 Stefan Stanković, umetnički rukovodilac GANIP-a. 

Ističe da, prema njegovom mišljenju, vlaške igre imaju specifičan stil, ali da ih igrači bolje savladavaju nego kada su u pitanju igre iz Banata ili Srema.

„Izdvojio bih u vlaškim igrama da su najspecifičniji stepovi. Ostatak koraka su osnovni koraci koji se lako izvode. Postoji mnogo pogrešnih načina na koje stepovi mogu da se izvode, tako da, kada se to savlada, onda je sve ostalo lako”, kaže on.

Kada su u pitanju vlaške nošnje, kako kaže, postoje raznolike nošnje za različite oblasti vlaških igara. 

„Konkretno, nošnju naručujemo po potrebi, ali trudimo se da pribavljamo originale sa terena da bi kostimi na sceni izgledali što autentičnije”, ističe Stanković. 

Dodaje da se uvek trude da, ako neko ima nešto od svoje lične nošnje, iskoriste to na sceni. 

„Naš ansambl, kao i svi ansambli do sada, imao je uniformisanu nošnju. Svi smo imali iste komplete, ali kako vreme napreduje, ansambli se trude da današnje koreografije ukrase raznolikom nošnjom, tako i mi sada. Kada neko ima svoje nešto lično od nošnje, ubacimo u koreografiju da bi to izgledalo što šarenije, lepše i originalnije”, kaže Stanković.

Marina Sivonić ističe da bi volela da nema stigme u vezi sa vlaškom nacionalnom manjinom i da mladi ne osećaju nekakvu nelagodnost kada o njoj govore.

„Vlasi su jedan specifičan, zanimljiv narod sa svojim temperamentom i osobenostima koje su vrlo prijemčive”, zaključuje Sivonić.

Projekat "Multi-kulti supermarket", koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da istraži i istakne bogatstvo kulturne raznolikosti Grada Požarevca i Opštine Kostolac, grada sa viševekovnim korenima i savremenim izazovima multietničkog suživota. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.