Hronika
Nedopustivo romantizovanje optuženog za ubistvo koji je u bekstvu
Foto: Javni servis net
Miroslav Kurak je optužen za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. U dve presude prvostepenog suda, osuđen je na po 20 godina zatvora, ne za ubistvo, već za saučesništvo u ubistvu.
U toku je javna rasprava veća Apelacionog suda po žalbama u ovom slučaju, u kojem su prvostepeno osuđeni i Radomir Marković i Milan Radonjić na po 30 godina i Ratko Romić na 20 godina, vodeći ljudi Resora Državne bezbednosti, Miloševićeve tajne službe. Radomir Marković je već osuđivan dva puta na kazne od 40 godina zatvora i nalazi se na izdržavanju kazne, a Radonjić i Romić su bili optuživani u drugim predmetima, ali još ne i osuđivani pravosnažno. Od početka suđenja, Kuraku se sudi u odsustvu, jer se na vreme sklonio van zemlje, a nadležne institucije se nisu potrudile da ga privedu pravdi.
Na današnjoj javnoj sednici, Zora Dobričanin Nikodijević, koja brani Radonjića i Romića, odgovarala je na žalbu zamenika tužioca za organizovani kriminal Milenka Mandića i u prepoznatljivom ležernom nastupu, glorifikovala je optužene koje brani, izjavivši da su oni „supermeni“ jer je protiv njih bila optužnica, tužilac, medijski spinovi, politički pritisci… Međutim, vrhunac je usledio opisom Miroslava Kuraka: „Lično sam poznavala Kuraka, jedan od najlepših momaka u Beogradu. Ne postoji nijedna žena koja ga nije zapamtila“. Osmesi na ovu konstataciju, šarmiranje u pokušaju, tabloidno dodvoravanje optuženima i delu javnosti koja je na strani istih, delovalo je šokantno na predstavnike medijske zajednice koja je bila u publici.
Iako je predsednica veća Apelacionog suda Nada Hadži Perić, nastojala da advokaticu vrati na temu, u tome nije uspevala jer je nastavila da govori o tome šta je sve mogao tužilac da uradi u drugim slučajevima, posebno u slučaju ubistva advokata Miše Ognjanovića. I za nas iz medijske zajednice je sramno da postoje nerazrešeni slučajevi, kao što je ovaj spomenuti, ali to nema nikakve veze sa slučajem ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
Romantizovanje optuženih, osuđivanih, često i osuđivanih za ratne zločine, postalo je uobičajeno u našoj tabloidnoj praksi, ali pred većem Apelacionog suda, niko od nas nije očekivao da je moguće.
U pitanju je drastično ismevanje žrtve i trauma koje je preživela porodica ubijenog Slavka Ćuruvije.
Slavko Ćuruvija je ubijen zbog principa, zbog zastupanja slobode štampe, nezavisnog novinarstva. On je osuđen na smrt, zbog toga što se usprotivio režimu, koji je počinio brojne zločine i unazadio Srbiju i ceo region. Slavko je postao i žrtva represije, ali i nepokolebljivog otpora toj represiji, kojom su gašeni brojni slobodni mediji.
U isto vreme, bio je vrlo šarmantan, ali nikome do sada nije palo na pamet da ga veliča i brani zbog njegovog izgleda i zbog mišljenja žena o njemu.
Teško je pobrojati šta je sve problem u ovakvoj odbrani. Ali siguran sam da nije nesmotrenost. Mislim da je planirano, upravo računajući na tabloidiziranu javnost u Srbiji, kojoj će ovakav opis optuženog biti zanimljiv, prihvatljiv, koji će podržati bez svesti o težini optužbi i bekstva od zakona u zemlji u kojoj žive.
Slavko je ubijen pre 23 godine. Samo godinu i po dana kasnije, mirnim putem promenjena je vlast Slobodana Miloševića, udruženom opozicijom, koja je među prvim obećanjima imala rešavanje slučaja ubistva Slavka Ćuruvije. Ne da se to nije dogodilo, već je ubijen i prvi demokratski premijer Zoran Đinđić, čiji se ubica, takođe, ovih dana predstavlja kao neka mitska patriotska ličnost.
I ovakve, usputne kvalifikacije i dalje prolaze obično nezapaženo i imaju veoma snažan uticaj na relativizaciju zločina, nipodaštavanje žrtve, dodatno traumatizovanje članova porodice, kolega… I nije nimalo čudno da negativci devedesetih, čiji su zločini procesuirani, koji su osuđeni, postaju heroji taboidne javnosti, menjajući istorijske činjenice, a da žrtve nisu našle smiraj, kao i njihovi najbliži.
Miroslav Kurak je u bekstvu od zakona u Srbiji, optužen za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Osuđen u dve prvostepene presude na 20 godina zatvora za saučesništvo u ubistvu. I ne postoji nijedan razlog da se glorifikuje i mitologizuje kroz izgled iz devedestih, ili koje god godine…
U bekstvu od zakona u Srbiji „veštine supermena“ usmerene su na trofeje koje smo mogli da vidimo u holivudskim prezentacijama u našim medijima, i na portalima.