I dalje nemamo predstavu u kom pravcu ide rat na Bliskom istoku: BBC urednik

Tek je treći dan novog rata između Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Irana.

On je već postao regionalni rat, posle odluke Irana da napadne arapske drže koje su američke saveznice, baš kao i njegove susede širom Zaliva.

Velika Britanija je odustala od odbijanja da omogući Americi da koriste njene baze.

Rat još uvek eskalira, a notifikacije o novim vestima samo zasipaju moj telefon.

Upravo sam pročitao saopštenje za medije američke Centralne komande u kojem se kaže da je tri američka Strajk igla F-15E oborila kuvajtska protivvazdušna odbrana u navodnoj „prijateljskoj vatri“.

U vreme kad budem završavao ovaj članak, biće ispaljeno još raketa i više je nego verovatno da će neki ljudi koji su sada živi biti mrtvi.

Još je prerano da bi se stekla bilo kakva jasna predstava o tome kada ili kako će se ovaj rat završiti.

Jednom kad ratovi započnu, njih je teško kontrolisati.

Ali evo nekih načina na koje bi zaraćene strane volele da se on okonča.

Trampova definicija pobede

Predsednik Tramp je, kao i uvek, zračio verom u američku silu otkako je najavio da je rat otpočeo u video poruci snimljenoj u njegovoj rezidenciji Mar-a-Lago na Floridi.

Drugi predsednici bi možda izabrali dostojanstveno obraćanje za Rezolutnim stolom u Ovalnoj sobi.

Tramp je nosio košulju sa otkopčanim gornjim dugmetom i belu bejzbol kapu spuštenu nisko preko očiju.

Prošao je kroz dugačku optužnicu, tvrdeći da Iran predstavlja neposrednu opasnost po SAD još od Islamske revolucije iz 1979. godine.

• Sukob na Bliskom istoku se proširio i na Liban, Kuvajt greškom oborio tri američka aviona
• Smena režima u Iranu: Trampova najveća kocka do sada
• Ovo je izuzetan trenutak za koji se Iran pripremao: BBC urednica

Tramp uvek može da se predomisli, ali u tom govoru, on je izložio definiciju njegovog koncepta pobede.

Ona se svodi na spisak stvari koje treba uraditi:

„Uništićemo njihove rakete i sravniti njihovu raketnu industriju sa zemljom. Ona će biti, ponovo, potpuno izbrisana. Iskorenićemo njihovu mornaricu.

„Osiguraćemo da teroristički posrednici iz regiona više ne mogu da destabilizuju region ili svet, ili da napadnu naše snage i da ne mogu više da koriste improvizovane eksplozivne naprave (IED) ili bombe kraj puta, kako ih ponekad zovu, kako ne bi više mogle teško da ranjavaju ili ubijaju hiljade i hiljade ljudi, među kojima su mnogi Amerikanci“.

Tramp je tvrdio da Iran pravi rakete koje mogu stići do SAD, što je tvrdnja koju ne potkrepljuju procene američke obaveštajne službe.

Takođe je tvrdio da je Iran blizu izrade nuklearnog oružja, kontradiktorno njegovoj vlastitoj izjavi od prošlog leta da je Amerika „izbrisala“ iranska nuklearna postrojenja.

Tramp veruje da SAD, zajedno sa Izraelom, mogu da teško osakate režim u Teheranu.

Ako on ne bude kapitulirao, predsednik veruje da će biti toliko uzdrman da će iranski narod imati najbolju priliku generacijama unazad da izađe na ulice i preotme vlast.

„Kad budemo završili, preuzmite vašu vlast. Biće vam servirana na tacni da je preuzmete. Biće to verovatna vaša jedina šansa generacijama unazad.

„Mnogo godina ste tražili američku pomoć, ali je nikad niste dobili. Nijedan predsednik nije bio spreman da uradi ono što sam ja spreman da uradim večeras.

„Sada imate predsednika koji vam daje ono što želite. Ajde da vidimo kako ćete to iskoristiti.“

Prebacivanje odgovornosti za smenu režima na iranski narod, čak i kad ih direktno poziva na delovanje, daje mu potencijalnu šansu za izvlačenje kasnije ako režim ipak opstane.

Ali to može da se doživi i kao moralna odgovornost za SAD da istera stvar do kraja, mada je otvoreno pitanje koliko će to ubediti predsednika koji veruje da uvek može da se postigne sporazum.

Nema presedana za smenu režima ili dobijanje rata protiv dobro naoružanog neprijatelja samo uz pomoć vazdušnih snaga.

SAD i njeni saveznici, među kojima je Velika Britanija, 2003. su poslali masovne kopnene snage u Irak da uklone Sadama Huseina.

Godine 2011, libijski pukovnik Muamer el Gadafi bio je svrgnut od pobunjeničkih snaga koje su naoružali NATO i zalivske zemlje, i koje su imale podršku iz vazduha.

Tramp se nada da iranski narod može da obavi taj posao sam.

Trampov plan je ogromna kocka.

Svi su izgledi protiv toga da će puko bombardovanje uspeti da smeni režim.

Može li da dođe do unutrašnjeg pro-zapadnjačkog državnog udara?

Nije nemoguće, ali je izuzetno malo verovatno gledano posle tek trećeg dana rata.

Mnogo je verovatnije da će se ljudi koji sada vode režim ušančiti, ispaliti još raketa, motivisani ideologijom i uverenjem da mogu da istrpe više bola od Amerike, Izraela ili zalivskih arapskih država.

Najviše bola će osetiti napaćeni iranski narod.

Ali on se tu ništa ne pita.

Netanjahuova računica

Kao i Donald Tramp, Benjamin Netanjahu je takođe davao izjave koje ohrabruju Irance da uzmu stvari u vlastite ruke.

Ali ako ne mogu da savladaju nemilosrdne snage bezbednosti režima, Netanjahuov prioritet je da razbije iransku vojnu silu i njenu sposobnost da izgradi milicije po regionu koje mogu da ugroze Izrael.

Decenijama je Benjamin Netanjahu doživljavao Iran kao najopasnijeg neprijatelja Izraela.

On veruje da vladari Islamske Republike žele da izgrade nuklearno oružje za uništenje jevrejske države.

U nedelju, drugog dana rata, stajao je na krovu u Tel Avivu, možda upravo zgrade Ministarstva odbrane u srcu grada, i naveo kako on tačno vidi završetak rata.

Rekao je da će Izrael i Amerika moći zajedno da „urade ono što sam se 40 godina nadao da ću postići - potpuno uništiti režim terora.“

Rekao je da je to obećanje za koje će se on postarati da se ostvari.

Ratovi uvek imaju domaću političku dimenziju.

Kao i Tramp, i Netanjahu se suočava sa izborima kasnije ove godine.

Za razliku od Trampa, njegov posao zaista visi o koncu.

Mnogi Izraelci krive Netanjahua za bezbednosne propuste koji su omogućili Hamasu da ih napadne 7. oktobra 2023.

On će napraviti ogroman korak ka izbornom oproštaju ako bude mogao da kaže da je poveo Izrael u ubedljivu pobedu nad Iranom.

Možda bi čak mogao da bude nepobediv.

Pobeda kroz opstanak

Ubistvo vrhovnog vođe i njegovih glavnih vojnih savetnika bio je udarac maljem za iranski režim.

Ali to ne znači nužno da će se on srušiti.

Ajatolah Ruholah Homeini i njegovi drugi osnivači pre skoro 50 godina osmislili su institucije za preživljavanje ratova i atentata.

To nije predstava sa samo jednim glavnim glumcem.

Sirijska i libijska država pod Asadom i Gadafijem bile su izgrađene oko vladajućih porodica.

Kada su te porodice bile uklonjene - Gadafi je bio ubijen, a Bašar al-Asad je pobegao - režimi su pali.

Iranski režim je državni sistem, koji se oslanja na složenu i gustu mrežu političkih i verskih institucija sa preklapajućim zaduženjima.

Osmišljene su da prežive ratove i atentate.

To ne znači da hoće.

Islamska Republika se susreće sa do sada najvećim izazovom.

Ali ona se pripremala za ovaj trenutak.

Definicija pobede za režim je njegov opstanak.

Da bi to postigao, on se okružio ubedljivim stepenom zaštite.

Ima moćni i nemilosrdni aparat za bezbednost, represiju i iznudu.

U januaru su njegovi ljudi izašli na ulice, slušajuću naređenja da ubiju hiljade demonstranata.

Do sada - a kao što iznova ponavljam, tek je treći dan rata dok pišem ovo - nema znakova da se oružane snage režima osipaju, kao što je to bio slučaj sa Asadovim snagama nakon što je pobegao u Moskvu u decembru 2024.

Pored konvencionalnih oružanih snaga i dobro naoružane policije, postoji još i Islamska revolucionarna garda, sa eksplicitnim mandatom da štiti režim kod kuće i u inostranstvu.

Ona postoji da bi bila snaga iza velajata-e fakiha, čuvara pravnika.

To je ključna doktrina Islamske revolucije u Iranu, koja opravdava vladavinu šiitskih verskih vođa.

Veruje se da IRGC broji 190.000 pripadnika u aktivnoj službi i čak 600.000 rezervista.

Pored verske doktrine, ona vodi i veći deo privrede.

Njeni lideri imaju finansijske kao i ideološke razloge da ostanu lojalni.

IRGC uživa podršku Basidža, volonterskih paravojnih snaga.

Njegovih procenjenih 450.000 članova ima reputaciju lojalnosti režimu i siledžijstva.

Video sam ih u akciji u Teheranu kao prvu liniju odbrane režima tokom protesta koji su usledili nakon osporenih izbora 2009, preteći demonstrantima i mlateći ih na ulicama palicama i gumenim pendrecima.

Iza njih je stajala teško naoružana policija i pripadnici IRGC-a.

Basidž je takođe imao leteće odrede na motociklima koji su jurili po gradu i izlazili na kraj sa eksplozijama pobune.

Donald Tramp je zapretio IRGC-u i Basidžu sigurnom smrću - rekavši da „neće biti lepa“ - ukoliko ne polože oružje.

Malo je verovatno da će njegove pretnje promeniti mnoga mišljenja među režimskim naoružanim ljudima.

Islamska Republika i šiitski Islam su zadojeni idejom mučeništva.

Posle više sati zvaničnih tvrdnji u nedelju da je vrhovni vođa živ i zdrav, uplakani televizijski voditelj na državnoj televiziji objavio je Hamneijevu smrt rekavši da je ovaj ispio slatki, čisti gutljaj mučeništva.

Neki ozbiljni analitičari Irana podozrevaju da je ajatolah ipak održao sastanak u svom kompleksu u Teheranu sa višim savetnicima u vreme kad je veći deo ostatka sveta verovao da se bliži napad samo zato što je želeo da ispadne mučenik.

Režim ima bazu civilnih lojalista.

Hiljade su izašle na ulicu Teherana posle smrti vrhovnog vođe, prvog od 40 dana žalosti.

Okupili su se na javnim trgovima paleći sveće i svetla na mobilnim telefonima, uprkos tome što su se dizali stubovi dima sa mesta udara američkih i izraelskih vazdušnih napada.

Loši presedani

Amerikanci veruju da će ovaj put njihova sirova sila - zajedno sa izraelskom – moći da nametne smenu režima neprijatelju bez stvaranja katastrofe.

Presedani nisu dobri.

Uklanjanje iračkog vođe Sadama Huseina 2003. godine dovelo je do katastrofe – dugih godina rata koje su izrodile džihadističke ekstremističke pokrete koji još uvek postoje.

Libija, zemlja sa dovoljno nafte da obezbedi njenoj maloj populaciji zapadnjačke životne standarde, razrušena je i osiromašena, nefunkcionalna država 15 godina nakon što je Gadafi bio svrgnut s vlasti i ubijen.

Zapadne zemlje koje su slavile njegov pad i praktično dovele do njega oprale su ruke od odgovornosti nakon što se zemlja raspala.

Iran je velika zemlja, skoro tri puta veća od Iraka, sa multietničkim stanovništvom od više od 90 miliona ljudi.

Ako režim u Iranu ne padne, najgori scenario je da će se konfuzija, haos i krvoproliće koji bi mogli da uslede meriti sa građanskim ratovima u kojima su stradale stotine hiljada ljudi u Siriji u Iraku.

Vojna akcija Amerike i Izraela satire iransku vojnu mašineriju.

To menja jednačinu na Bliskom istoku, čak i ako režim preživi.

Mnogi, najverovatnije većina Iranaca, radovaće se ako on padne.

Ali predstavljaće ogroman izazov zameniti režim uklonjen silom mirnom, koherentnom alternativom.

Trampova kocka je da će to i dalje biti moguće i da će ovaj rat pretvoriti Bliski istok u bolje i bezbednije mesto.

Prepreke tome predstavljaju velike izazove.

Slike na početku: AFP via Getty Images

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Ajatolah Hamnei: Kako je iranski vrhovni vođa držao vlast čeličnim stiskom
• Bouen: Opasan trenutak, ali Amerika i Izrael vide priliku koja se ne sme propustiti
• Hoće li Iran igrati na Svetskom prvenstvu u fudbalu
• Кakvi su odnosi Srbije i zemalja Bliskog istoka
• Ko je vrhovni vođa Irana Ali Hamnei i koliko je uticajna njegova porodica