Mesta na kojima je 'čuti glasove' nešto pozitivno

Zapadna medicina obično vidi svakoga ko prizna da mu bestelesni glasovi govore šta da radi kao osobu koja pati od psihoze. Ali nije tako svuda – šta, dakle, možemo da naučimo od onih koji se postavljaju prema ovim halucinacijama drugačije?

Pojava da neko čuje glasove je češća nego što možete da zamislite.

Studije su decenijama pokazivale da iznenađujući broj ljudi bez prethodno dijagnostifikovanog zdravstvenog stanja – često više od tri četvrtine učesnika – doživljava da im se obraćaju glasovi iz nepoznatog izvora.

U zapadnoj psihijatriji, međutim, ove auditivne halucinacije jedan su od glavnih simptoma psihotičnih poremećaja.

A stigma koja prati ova stanja mentalnog zdravlja znači da će malo ljudi javno priznati da čuje glasove u glavi.

Ali u nekim kulturama ove halucinacije ne samo da su naširoko prihvaćene već i aktivno slavljene.

One se doživljavaju kao smernice ili pomoć kako ljudi da ostanu bezbedni.

Šta možemo da naučimo o mentalnom zdravlju iz drugih kultura?

Da li bismo i mi mogli da vidimo ljude koji čuju glasove u drugačijem svetlu?

Lokalna očekivanja koje oblikuju kultura, sredina i ljudi koji sa kojima odrastamo utiču na to da li se oni koji doživljavaju halucinacije osuđuju kao bolesni ljudi ili ne, kaže Tanja Lurman, profesorka antropologije sa Univerziteta Stenford u SAD, i koautorka knjige Naše najproblematičnije ludilo.

Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM-5), koji je standardna referenca za dijagnoze mentalnih poremećaja u SAD, navodi da je čuti glasove glavno obeležje šizofrenije ili psihoze.

A opet su u zapadnim zemljama neke halucinacije prihvaćenije od drugih – čak 80 odsto ožalošćenih Amerikanaca i Evropljana prijavljuje da vidi, čuje ili oseća bliskog srodnika koji je nedavno preminuo.

Ekvadorsko pleme Ačuar, poređenja radi, zabranjuje oplakivanje gubitka člana porodice zato što smatra vizije ili snove o pokojniku pretnjom po duše živih.

Čak i halucinacije izazvane drogama variraju u zavisnosti od kulturoloških razlika.

U Amazoniji, pleme Siona veruje da su takve halucinacije iskustvo alternativne stvarnosti, dok pleme Ščuar veruje da je svakodnevni život iluzija, a da je realnost ono što se doživljava kroz halucinaciju.

Amerikanci su skloniji da mrze glas auditivne halucinacije

Lične reakcije ljudi na situaciju kad čuju glasove u glavi takođe mogu biti oblikovane društvom.

Poređenje između pacijenata sa psihozom iz SAD, Gane i južne Indije pokazalo je da su Amerikanci bili skloniji da mrze vlastiti unutrašnji glas, i obično nisu znali identitet govornika.

Pacijenti u Čenaju u Indiji i Akri u Gani, poređenja radi, povezivali su vlastite unutrašnje glasove sa Bogom ili članovima porodice, i nije im uvek bilo neprijatno da ih čuju, prema studiji koju je sprovela Lurman.

Više od polovine ljudi iz Čenaja u studiji reklo je da čuje glasove konkretnih članova porodice, kao što su njihovi roditelji, tašte ili svekrve, ili sestre.

Ovi glasovi nudili su praktične savete, uputstva za dnevne zadatke, a javljali su se i da bi prekorili.

Glasovi su govorili sagovornicima da idu u kupovinu, spremaju hranu ili da se okupaju.

„Oni govore kao što stariji ljudi savetuju mlađe“, rekao je jedan sagovornik.

„Uče me onome što ne znam“, kaže drugi.

Za učesnike u Čenaju, glasovi su naizgled posedovali realističniji kvalitet, a samo je mali broj sagovornika rekao da nije prepoznao glas koji mu se obraćao.

Neki od sagovornika iz Akre otišli korak dalje i rekli da su njihovi glasovi bili pozitivni uticaji.

Jedan čovek je rekao Lurman: „Oni mi samo govore da uradim pravu stvar. Da nemam te glasove, bio bih već odavno mrtav.“

Međutim, Amerikanci su bili skloniji da opišu vlastite glasove kao imaginarne.

„Ne mislim da tu stvarno ima ičega ili ikoga. Mislim da samo moj um tako funkcioniše“, rekao je jedan američki učesnik kad je govorio sa Lurman.

Neki od sagovornika iz Čenaja govorili su o osećaju straha od njihovih glasova, a mnogi su rekli da im se nije dopalo da budu prekorevani.

Ali njijhovi glasovi umeju da budu i razigrani, što je nešto što niko iz SAD ili Gane nije pomenuo.

Lurman kaže da su nezapadnjaci skloniji da kažu da su njihovi umovi ukršteni sa drugima.

Stanovnici Gane, na primer, razumeju da su povezani sa drugima preko njihovih odnosa.

I iako su mnogi od učesnika studije iz Akre prihvatili da je čuti glasove simptom psihijatrijskog poremećaja, bilo je društveno prihvatljivije za njih da čuju te glasove, mada Lurman dodaje da su ljudi u Gani više oklevali da otkriju da su čuli kritične ili nasilne glasove zbog lokalne stigme oko vradžbina.

Neke kulture prihvataju, pa čak i slave, ljude koji haluciniraju umesto da ih patologizuju, kaže Lurman, dajući primer ljudi iz Gane čiji glasovi su doživljavani kao kontakt od Boga.

„U različitim delovima sveta, od ljudi se očekuje da vide mrtve, da govore sa duhovima, da imaju interakciju sa vilenjacima“, kaže Lurman.

I dok su zapadni psihijatri u 20. veku pokušavali da se slože oko toga kako će definisati i postaviti dijagnozu raznih mentalnih bolesti, antropolozi kao što su Rut Benedikt i Džejn Marfi snimali su kako se prema ljudima sa sličnim problemima ophodi sa prihvatanjem i čak poštovanjem u nezapadnim kulturama.

Marfi je živela sa narodom Egba Joruba, na primer, podgrupom govornika Jorube iz zapadne Nigerije, za koje je primetila da čuju glasove i da pokušavaju da pokažu drugim ljudima odakle oni potiču – iako izvor nije mogao da vidi niko drugi sem onoga ko ih čuje.

Ona je primetila da je ovo bila prilično česta pojava u okviru naroda Egba Joruba i da nije zabrinjavalo ni osobu koja čuje glasove niti ljudi koji ih ne čuju.

Većina kultura, kaže Lurmann, imaju reči za misli koje mogu da se prenesu iz jednog uma u drugi.

Na engleskom bi se to nazvalo „telepatijom“, „vradžbinama“ ili „božanskom inspiracijom“.

Ljudi se generalno osećaju kao da su njihove misli lične, kaže Lurman.

Ali većina nas je verovatno imala iskustva koja su suprotna tome.

„Ponekad upečatljiv san deluje kao da prenosi informaciju iz spoljnog sveta“, kaže ona.

„Ponekad, ako se stvarno naljutite na nekoga ko nije u sobi sa vama, i vi ga opsujete, imate osećaj kao da to može da stigne do njega.“

• Kako halucinacije utiču na život
• Terapija halucinogenima može da pomogne „resetovanju" mozga kod depresije
• Život sa šizofrenijom: „Glasovi su mi govorili da će me spasiti"

U različitim delovima sveta, od ljudi se očekuje da vide mrtve, razgovaraju sa duhovima, da imaju interakciju sa vilenjacima – Tanja Lurman

Dve osobine ličnosti zvane poroznost i apsorpcija deluju kao da opisuju zašto ljudi više prihvataju spoljne glasove i druge fenomene.

Poroznost je spremnost da se prihvati da spoljne misli mogu da uđu u naš um.

Apsorpcija nam, s druge strane, omogućava da napustimo naš sadašnji svet i uđemo u svet naše imaginacije, zamutivši granicu između našeg spoljnog i unutrašnjeg mentalnog iskustva.

Ljudi sa mnogo apsorpcije verovatno neće odmah dovesti u pitanje da li je njihovo iskustvo stvarno, već su spremniji da se zapitaju čemu bi to iskustvo moglo da ih nauči.

U jednoj studiji, indijski pacijenti sa psihozom imali su manje negativnih simptoma i bolju sposobnost da funkcionišu u društvu, bez obzira na to da li su bili na lekovima ili ih nisu uzimali posle godinu dana

Spremnost da se prihvate glasovi i da se komunicira sa njima mogla bi da objasni kulturološke razlike kod oporavka od mentalnih bolesti.

U studiji koja upoređuje iskustva nigerijskih i britanskih pacijenata sa šizofrenijom, ovi potonji su bili skloniji da čuju zlostavljačke ili agresivne glasove.

A u drugom istraživanju usredsređenom na pakistanske i britanske pacijente sa šizofrenijom, ovi potonji su bili skloniji da čuju naredbe da izvrše samoubistvo.

To što neki ljudi doživljavaju vlastite glasove kao izuzetno negativne može da ima kliničke posledice.

Tu bi situacija kad čujete glasove mogla postati ozbiljnija i nesumnjivo patološka.

U više studija, Amerikanci su bili mnogo skloniji da kažu da su glasovi koje su čuli imali nasilne namere.

Neki učesnici su rekli Lurman da su njihovi glasovi tražili od njih da muče ljude i piju njihovu krv, dok su drugi opisali glasove koji ih pozivaju u borbu.

Luhrman sugeriše do bi društveni faktori do izvesne mere mogli da objasne ovo.

SAD imaju mnogo veću stopu nasilja vatrenim oružjem u poređenju sa drugim zemljama sa visokim primanjima.

Ljudi sa mentalnim bolestima su takođe skloniji da budu beskućnici u SAD i da doživljavaju da je nasilje usmereno protiv njih.

Dok je radila u oblasti Čikaga koja ima najgušću populaciju ljudi sa šizofrenijom u državi Ilinois, ako se izuzmu zatvori, Luhrman je postala radoznala kako kultura oblikuje doživljaj psihoze kod ljudi.

Neki ljudi sa psihozom mogu da vode nomadski život, seljakajući se između institucija kao što su zatvor, bolnica, ulica i skloništa sa smeštajem – što se naziva „institucionalnim kolom“.

„Oni čuju glasove koji im govore da ih ljudi posmatraju“, kaže Lurman.

„A ima ljudi oko tih institucionalnih kolal koji ih proganjaju, izvrgavaju ih ruglu, podsmevaju im se“.

Kritički ili nasilni glasovi su najveći predskazatelj da li će neko dobiti kliničku dijagnozu psihotičnog poremećaja.

Kulturne razlike bi takođe mogle da utiču na to kako se ljudi oporavljaju od bolesti.

U jednoj drugoj studiji pacijenata koji su čuli glasove iz Čenaja i grupe iz Montreala u Kanadi, koja je bila praćena u periodu od pet godina, indijski pacijenti su se pokazali kao skloniji da odluče da prekinu sa uzimanjem lekova posle godinu dana.

Indijski pacijenti su takođe imali manje negativnih simptoma i bolju sposobnost da funkcionišu u društvu, bez obzira na to da li su bili na lekovima ili ne.

Ašok Mala, profesor psihijatrije na Univerzitetu Mekgil u Montrealu, ističe da „funkcija u društvu" može da ima širu definiciju u Indiji nego u Kanadi, jer je staranje o domaćinstvu ili o starijim roditeljima jednako važno, ako ne i važnije, kao uloga za žene nego na njihovom plaćenom poslu.

Na Zapadu, kaže on, kad nemate plaćeno zaposlenje to može sa sobom da nosi veću stigmu.

Lečenja su bila skoro identična u pogledu lekova, vođenja slučaja i kognitivno-bihejvioralne terapije.

Mala objašnjava da iako su anti-psihotični lekovi bili efikasni, oni samo donekle mogu da se izbore sa simptomima bolesti.

„Anti-psihotični lekovi funkcionišu samo za pozitivne simptome, što su stvari koje ne bi trebalo da su prisutne, kao što su iluzije ili halucinacije“, kaže Mala.

Negativni simptomi su odsustvo stvari koje bi trebalo da su prisutne, kao što su emotivni izraz, sposobnost da se generišu misli ili sposobnost da se ostvari društveni kontakt sa ljudima.

Suprotnost od toga bi bilo povlačenje iz društva, odsustvo iskustva, emocija i tako dalje.

„Lekovi imaju vrlo malo uticaja, ako uopšte, na te“, kaže Mala.

Generalno gledano, negativni simptomi, kao što je loše raspoloženje, ne reaguju dobro na lekove.

Amerikanci precenjuju koliko često su ljudi sa mentalnim bolestima počinioci nasilnih zločina

Mala sugeriše da društvene razlike između Indije i Kanade mogu u velikoj meri da objasne razliku u uspehu lečenja.

Beskućništvo je manje česta pojava među ljudima sa šizofrenijom u Čenaju, na primer.

Mala za to smatra zaslužnim porodice koje žele da zadrže mentalnu bolest u okviru domaćinstva da bi stigma povezana sa članom porodice koji ima šizofreniju bila „držana pod kontrolom“.

On kaže da je brak glavni razlog za zabrinutost porodica i bilo šta što može da utiče na bračne šanse potomka biće rešavano u okviru porodice.

Mala ističe da su porodice u Kanadi jednako zainteresovane da se staraju o svojim sinovima i ćerkama, braći i sestrama, kao i u Indiji.

Ali on kaže da sofisticirana legalizacija kontakta i poverljivost pacijenata ume da predstavlja problem.

Mlada odrasla osoba u Severnoj Americi može lakše da ode od kuće i prekine veze ako želi, kaže on.

Ali to može da dovede do gorih ishoda.

Porodične intervencije su se pokazale efikasnim za poboljšanje oporavka od psihoze.

„U Čenaju, pacijent gotovo nikad ne dolazi na kliniku bez nekog člana porodice.“

„Naša hipoteza je bila da će to dovesti do boljih ishoda u slučaju negativnih simptoma“, kaže Mala.

„A upravo smo to i otkrili.“

Baš kao i razlike između toga kako zapadne zemlje i pleme Ačuar u Ekvadoru definišu kontakt sa preminulima, ono što se smatra „normalnim“ iskustvom umnogome je određeno našom kulturom.

Kad pogledate kako neki u svetu slave one koji čuju glasove, to bi moglo da bude normalnije nego što mislimo.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-65442970
• Od Hendriksa do Paranoje u Las Vegasu: Kako je LSD uticao na zapadnjačku kulturu
• Otrovni australijski spanać izaziva halucinacije
• On zavisnost leči drugačije: „Sve počinje od traume“
• Drevni Izraeliti „palili kanabis na bogosluženjima"