Mladi gube veru u državu: Čak i kada se nasilje prijavi, institucije često ne reaguju

Svakako da patrijarhat oblikuje samu društvenu percepciju nasilja, i posmatra se kao interna pojava odnosno kao „unutrašnja stvar porodice“ i to dovodi žrtvu nasilja do stigmatizacije, kaže mr Amar Musić, master socijalne politike i socijalnog rada: „Protkanost patrijarhata u svim sferama života najčešće muškarce čini nosiocima hegemonijskih normi, koji nekad djeluju kao ‘čuvari porodičnog autoriteta’, gdje imamo manifestaciju strukturalnog nasilja. Možemo reći da je sama pojava nasilja ukorijenjena u patrijarhalnim normama i obrascima ponašanja.
Svakako kao posledicu imamo osudu žrtve, umjesto nasilnika. Najčešće žrtva dobije osudu da je sama kriva.

Čak i ako se odvaže da prijave nasilje, žrtve prolaze kroz veoma duge i po njih veoma traumatične sudske procese često sa dugoročnim posledicama. Da li i kako unapređenju njihovog položaja utiče multisektorska saradnja institucija koje se bave prevencijom nasilja i šta to konkretno znači u praksi?

„Multisektorska saradnja u praksi znači da svi državni organi, tužilaštvo, policija, sudovi, centri za socijalni rad i druge nadležne institucije međusobno i pravovremeno razmenjuju sve informacije do kojih dođu u okviru svoje nadležnosti. Na taj način stvara se potpunija slika o samom slučaju, što omogućava da se na nasilje reaguje sinhronizovano i blagovremeno. Time se sprečava da informacije ostanu samo u okviru jednog sistema, a žrtva ostane nezaštićena“, objašnjava Nebojša Đuričić, predsednik UO Foruma sudija Srbije.

U prvoj fazi najvažnije je obezbediti bezbednost žrtve, a nakon toga, kroz izradu individualnog plana zaštite precizno se planira koje sve mere svaka od nadležnih institucija treba da preduzme kako bi se žrtva osnažila kroz psihosocijalnu podršku, nastavlja Đuričić: „Takav pristup omogućava ne samo trenutnu zaštitu u najkritičnijim situacijama, već i dugoročno praćenje i podršku. Pružanjem psihosocijalne pomoći, ali i ekonomskog osnaživanja žrtve, uklanjaju se faktori koji omogućavaju nasilje ili ostavljaju prostor za njegovo ponavljanje. Svakako na opštem planu neophodno je da se kao društvo bavimo uklanjanjem rodnih stereotipa i predrasuda koje stvaraju plodno tle da se nasilje generacijski prenosi.“

Institucije poput policije, centara za socijalni rad i sudova imaju ključnu ulogu u prevenciji nasilja, zaštiti žrtve i samom procesuiranju nasilnika, smatra Musić i dodaje da jesu uspostavljeni brojni mehanizmi, ali da, „aktivno djelovanje stručnjaka u ovim institucijama često ostaje ograničeno, ne zato što negiraju ili tolerišu već zato što rade u izuzetno otežanim uslovima.

Prema njegovim rečima, teško je govoriti o rodnom i porodičnom nasilju u društvu koje je i dalje duboko patrijarhalno. On naglašava da upravo je zbog toga važno „da jedni druge ohrabrujemo, da rušimo tabu šutnje i da ukazujemo na značaj prevencije. Samo tako možemo mijenjati kulturu muškosti i graditi društvo u kojem će nasilje biti neprihvatljivo. Patrijarhalni obrasci još uvijek određuju šta znači biti ‘pravi muškarac’ – očekuje se da budemo jaki, da se ne miješamo u ‘porodične stvari’, i da se ne suprotstavljamo drugim muškarcima. Zato je mnogima nelagodno da javno progovore protiv nasilja, jer odmah rizikuju ismijavanje, osudu ili osjećaj da će izgubiti ‘muški identitet’. Sve je više muškaraca koji shvataju da nasilje nije ‘ženski problem’, nego društveni problem svih nas, optimističan je Musić.

„Porodično nasilje je strašna pojava koje se dešava, ne podržavam. Možda sam čuo za jedan slučaj. Ima dosta da ljudi to kriju, plaše se da se pročuje, misle da je to normalno, u pitanju su razni faktori, koje, na sreću, nemam u glavi. Mislim da se porodično nasilje dešava zbog loših uslova u kući, može da se spreči ako se ne koriste loše supstance kao što je alkohol, jer s time dolazi zlo. Muškarci treba da nauče manire. Uloga muškaraca je definitivno da štite porodicu, a ne da budu oni koji napadaju“ tvrdi još jedan mladi čovek.

Više na Linku.