Kako medijske manipulacije utiču na mentalno zdravlje mladih?

Svi učenici sa kojima smo razgovarali imali su iskustvo sa blokadama i protestima. Neki su bili u blokadi tokom čitavog njenog trajanja, pojedini su se iz blokade u nekom trenutku povukli, dok je jedan naš sagovornik nije bio u blokadi, budući da nije bila ni škola koju je pohađao, ali je podržavao srednjoškolce koji jesu i učestvovao na protestima.

Gde se mladi informišu?

Glavni izvor informisanja za naše sagovornike jesu društvene mreže. Ističu da se trude da konsultuju više različitih izvora kako bi potvrdili verodostojnost informacije.

Bogdan Stanković, kada je u pitanju tema protesta, informiše se preko zvaničnih stranica fakulteta u blokadi kojima, kako kaže, budući da do sada nije primetio da su objavljivali bilo šta netačno. 

„Informacije tražim isključivo preko društvenih mreža jer je suštinski to jedino mesto gde možemo videti obe strane i klasifikovati informacije, dok smatram da televizija i konvencionalni masovni mediji danas služe isključivo za manipulaciju”, ističe Đorđe Dimitrijević.

Klaudija Petrović navodi da najviše informacija dobija preko Instagrama, putem storija svojih vršnjaka koji objavljuju sadržaj. 

„Verujem da je to pouzdano zato što su većinom u pitanju snimci sa protesta koje je neko snimio. Članke retko kad čitam, zato što sam naišla na neke koje stvarno koriste čudan jezik, kao i veoma čudne informacije koje nisam mogla da smatram istinitima. Televiziju retko kad gledam, zato što smatram da mnogo medija koji su prorežimski koriste svaku priliku da ocrne studente i da starijoj masi predstave sliku kako su studenti loši i kako je ono što rade loše. Zbog toga se trudim da ne konzumiram taj sadržaj, jer sam više puta naišla na veoma, veoma ružne izjave”, navodi ona.

Iako se najviše informiše putem društvenih mreža, Sofija Đorđević navodi da informacije traži i na televiziji i putem portala.

„Gledam različite televizijske programe bez obzira da li su prorežimski ili antirežimski. Čitam i članke, iako su možda bombastične sa izjavama. Informišem se preko svega što mogu”, kaže Sofija.

Ipak, ističe da se u medijima situacija često ’ocrni’, te da je potrebno odmoriti od toga.

„Od lažnih vesti se ne može pobeći”

Većina naših sagovornika navela je da se ne susreće često sa lažnim vestima, ali ne zato što one ne postoje, već zato što znaju ko ih plasira, te se preko takvih izvora i ne informišu.

„Ne nailazim toliko često na lažne vesti, ali verujem da, kada bih želeo da nailazim češće, sigurno bih to uspeo, zato što je danas vrlo jasno gde se šire dezinformacije, a gde se šire informacije koje su tačne. Lažne vesti tiču se uglavnom tema koje su usko vezane za situaciju u državi, bilo da je blokada, bilo da je nešto dublje u vezi sa nekim ljudima koji vrše određenu funkciju”, smatra Bogdan Stanković.

Nikola Novaković pak smatra da se od lažnih vesti ne može pobeći, budući da se na njih naići i na televiziji, ali i na društvenim mrežama.

Paralelne stvarnosti

Neki od naših sagovornika ličnim iskustvom su se uverili koliko se realnost razlikuje od slike koja se prikazuje u pojedinim medijima. 

„Sa protesta nosim neke lepe trenutke. Stekao sam dosta iskustva i prijatelja. To je sasvim druga priča kada ste uživo na licu mestu u odnosu na pojedine medije koji su danas u Srbiji većinski zastupljeni. To je jedan miran, zdravorazumski protest protiv nečega što svi smatramo da je loše, da mora da se menja, a to je sistem u kome danas živimo i naravno da će takvi sistemi da koriste medijsku manipulaciju za svoju odbranu i za napad na tzv. protivnike”, kaže Đorđe Dimitrijević. 

Dodaje da su mladi stekli zajedništvo i videli da mogu zajednički da se bore za bolju budućnost i za mladalačke ideale.

„Sve to što je ta borba donela potpuno je drugačije od onoga kako se medijski predstavlja. Mi nismo nikakvi teroristi, mi nismo nikakvi izdajnici, plaćenici. Mi ne lomimo, ne pravimo nerede, već samo želimo da isteramo pravdu”, ističe naš sagovornik.

Nikola Novaković kao primer navodi pojedine televizije koje prikazuju snimke na kojima se vidi šta se desilo, ali, kako zapaža, rečima i manipulacijom taj događaj pretvaraju u nešto strašno. 

Govoreći o tome kojem mediju će poverovati ukoliko o istom događaju pišu suprotno, Sofija Đorđević navodi da će prvo pogledati sve izvore koje može, te će pokušati da nađe zlatnu sredinu, da vidi gde se te priče poklapaju. Dodaje da nijednoj strani ne veruje stopostotno.

„Ukoliko dva medija pišu o istom događaju iz dva različita ugla, pročitam oba članka, ali obratim pažnju na to kakav je jezik korišćen u oba članka. Ukoliko je korišćen govor mržnje, uvrede, neka imena, odmah znam da taj medij nije pouzdan, zato što to nije način na koji se izveštava o nekom događaju. Ako neko koristi blaži jezik, objektivan je i iskren, smatram to boljim i tačnijim. Ali, naravno, uvek proverim informacije na više mesta pre nego što poverujem nečemu, zato što je danas dosta dezinformacija plasirano, pogotovo na društvenim mrežama. One su tu postavljene da manipulišu masom, da promene mišljenja u roku od par sekundi i da formiraju jednu kolektivnu svest”, rekla je Klaudija. 

Dečji psihijatar Jasmina Medurić govorila je za Boom 93 o tome kako ovakav način izveštavanja utiče na mentalno zdravlje.

„S jedne strane su mediji koji podržavaju studente u protestu i prate proteste koji su mirnodopski, dok su sa duge strane prorežimski mediji i pojedinci koji studente nazivaju teroristima. Moram samo da naglasim da pravno svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje ako ne ugrožava život i zdravlje pojedinaca i ne nanosi imovinsku štetu. Tačno je da postoji konfuzija čak i revolt ljudi koji se bune zbog blokiranih puteva i saobraćajnica, ali nazivati ih teroristima je ipak preterano i čak agresivno”, kaže dr Medurić.

Prema njenim rečima, svedoci smo situacije u kojoj su studenti koji su se pojavili sa svojim načinom demonstriranja kao što su pešačenje ili vožnja bicikala do Evrope i nazad dobili status superheroja.

„Pravda i pravednost su  želje studenata i drugih građana koji su nastavili proteste. To izaziva veliki gubitak poverenja u institucije, kao i nedostatak vere u ljude. Sve to kod mladih i adolescenata i postadolescenata, pa i kod odraslih dovodi do zbunjenosti, gubitka sigurnosti, anksioznosti, pa i do psihotičnih paranoidnih poremećaja. Mi ovakvu situaciju nazivamo jasnim duplim porukama a one su, nažalost, često uvod u psihozu, posebno u slučajevima kada je pojedinac vaspitan da veruje u  institucije i uopšte u vladajuće strukture”, rekla je ona. 

Takođe, navodi da smo i svedoci toga da vladajuće strukture, da bi zaštitile sebe i svoje saradnike, manipulišu informacijama, ali i na svaki drugi način – kažnjavanjem protestanata, otkazima ili smenjivanjem, čak i hapšenjima i omalovažavanjem.

„Sve navedeno, osim konfuzije, dovodi i do nastanka straha kada adolescenti i mladi ljudi ne znaju šta gde treba da komentarišu i iznose svoje mišljenje i zbog takvog ponašanja mogu da budu sankcionisani. Navodim i da postoji mogućnost da cela situacija izazove ozbiljne reakcije čak psihotičnih tipa praćene paranoidnim sadržajima uz poremećaje spavanja i mentalnog funkcionisanja uopšte”, ističe Medurić.

„Zbog politike ne bi trebalo da se narušavaju odnosi”

Različite informacije koje se plasiraju dovode do formiranja različitih stavova o istoj temi. Aktuelna društvena situacija nezaobilazna je tema na svakom porodičnom ili prijateljskom okupljanju, i često dovodi do rasprave i nesuglasica.

Pojedini naši sagovornici u bližoj okolini nemaju osobe suprotnih političkih shvatanja, dok oni koji imaju kažu da su to uglavnom stariji ljudi, ali da rasprave – izbegavaju.

„Nijednu stariju osobu zapravo ne mogu da krivim zato što je njima podmetnuto i oni su naučeni da gledaju samo pravo. Oni nisu za blokade zato što su navikli na taj sistem: ’Pa šta ćeš, tako mora?’”, navodi Nikola.

I Đorđe Dimitrijević navodi da nesuglasice postoje kada su u pitanju stariji ljudi koji veruju u ono što se plasira u medijima.

„Kada god mogu, ja predočim tim ljudima da greše. Ne napadam nikoga, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali ja izbegavam da ulazim u rasprave, a oni izbegavaju da prihvate tuđe mišljenje”, rekao je Đorđe. 

Klaudija zapaža da u njenom okruženju dosta starijih ljudi više veruje novinama i televiziji nego internetu, budući da nemaju pristup njemu i ne dobijaju toliku količinu informacija koliko mladi dobijaju.

„Budući da novine i televizija izveštavaju o protestima specifično i o studentima kao o, nacistima, teroristima, ne mogu ni da se setim kako su ih sve nazivali, stariji ljudi mnogo češće veruju tome nego nama, mladima, koji im pričamo priču iz prve ruke i koji smo videli to našim očima ili čuli od naših vršnjaka. To je veliki problem jer smatram da nacionalni mediji stvaraju jednu sliku o društvu gde pokušavaju da ljude koji se bore za bolju državu, za bolje sutra, prikažu u jednom negativnom svetlu, samo zato što su neistomišljenici”, navodi ona.

Dodaje da među neistomišljenicima dolazi do sukoba, pogotovo zbog nekih političkih tema i aktuelnih događaja u državi.

„Nikad se ni sa kim nisam posvađala, niti ušla u sukob zbog različitog mišljenja. Problem rešavam razgovorom. Međutim, u većini slučajeva ti ljudi mi ne poveruju. Upravo zato što su informacije koje su njima plasirane mnogo drugačije od istinitih informacija koje mi dobijamo, koje mi na neki način i stvaramo”, kaže naša sagovornica.

Sofija Đorđević mišljenja je da zbog politike ne bi trebalo da se narušavaju odnosi, posebno ne u porodici ili između prijatelja. Dodaje da u sukob nikad nije ušla, te da sve rešava razgovorom. 

Kako očuvati mentalno zdravlje? 

Upravo u iskrenim porodičnim i prijateljskim odnosima ključ je očuvanja mentalnog zdravlja u atmosferi društvene podeljenosti. 

Dečji psihijatar Jasmina Medurić navode da je jedan od mehanizama za očuvanje mentalnog zdravlja mladih to da budu u okruženju ljudi koji ih podržavaju i vole.

„Tu mogu da iznesu svoje stavove i da se osećaju sigurnim da neće doživeti neprijatnosti. Ukoliko strah i psihomotorni nemir budu toliko jaki i veliki potrebno je da se obrate psihološko psihijatrijskoj službi”, zaključuje Medurić.

Ovaj medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Boom93 realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom medijskom sadržaju ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.