Srbiji nedostaju veštaci za ekološke sporove: Registar nije proširen više od decenije

Iako uloga i odgovornost veštaka u ekološkim sporovima postaje sve značajnija, to ne utiče na povećanje njihovog broja, niti se oni bolje organizuju. Komora sudskih veštaka koja je osnovana 2011. postoji samo u evidenciji APR-a, gde se vodi kao aktivno društvo.Međutim, kada se pozove navedeni kontakt telefon dobije se odgovor „birate nepostojeći broj“, a na sajtu je poslednja objava okačena 2018. godine.

Umesto komore koja bi uspostavila neka čvrsta pravila i kontrolu rada, kakvu imaju notari i izvršitelji, postoji nekoliko udruženja koja okupljaju veštake sa određene teritorije, ili po stručnoj oblasti.

Registar licenciranih sudskih veštaka koji vodi Ministarstvo pravde, nije proširen više od decenije. Kada je to poslednji put urađeno, 2013. godine, oblast ekologije nije bila posebno izdvojena. U međuvremenu, značajno se uvećao broj ekoloških predmeta u kojima je potrebno stručno mišljenje, ali sa tim kvalifikacijama na spisku licenciranih veštaka nalaze se samo tri osobe, navodi Biznis i finansije.

 
Ipak, postoji na desetine firmi i instituta u kojima zaposleni imaju licence za sudska veštačenja u različitim disciplinama. Njima se češće poverava veštačenje u sporovima gde je potreban multidisciplinarni pristup, jer imaju više resursa i kadrova. I pored toga, advokati i nevladine organizacije koje se bave ovim temama, teško nalaze veštake koji su i stručni i dovoljno nezavisni.

Problema u ovoj oblasti ima mnogo, a jedan od njih je neujednačena cena veštačenja, koja na kraju uvek bude visoka. Zato se za mišljenjem stručnjaka poteže tek kada obe strane u postupku iscrpu sve ostale argumente, inspekcijske izveštaje ili lekarske nalaze.

Potreba za veštacima bila bi manja kada bi u gradovima i opštinama ekološke inspekcije zaista kontrolisale odlaganje otpada, kvalitet zemljišta ili vodnih slivova onako kako to nalaže zakon. Ali, ekologa i inženjera zaštite životne sredine obično ili nema među zaposlenima, ili stručnost nije bila osnovni kriterijum prilikom njihovog zapošljavanja.

Ljubica Vukčević iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) rekla je za Biznis i finansije da je kvalifikacija veštaka i njegova sposobnost da utvrdi činjenice ključna za parnični postupak.

„U velikim veštačenjima posao se poverava pravnim licima. Ne možete poslati veštaka – fizičko lice da utvrdi zagađenje vazduha u Boru. Ali, neće svaka institucija da se prihvati predmeta kad je na drugoj strani kompanija iza koje stoji država. Ne žele da se zamere, neće da stave svoj potpis. Zato nije lako da se obezbedi nezavisan veštak. Kada smo mi pokrenuli parničnu tužbu pred Višim sudom u Beogradu protiv EPS-a, nismo mogli da nađemo u Srbiji veštaka koji bi nam pripremio ekspertizu, već smo morali da radimo veštačenje na međunarodnom nivou”, navela je Vukčević.

Dodala je da je RERI podneo više od deset krivičnih prijava protiv zagađivača, a vodi i parnice i ogroman broj upravnih sporova.

Srbija je po znanju, kvalifikacijama, resursima ali i nezavisnosti veštaka u ekološkim sporovima „u najranijoj fazi razvoja“, jer, kako je ocenila Vukčević, građani, pravosuđe i državni organi nisu svesni veličine problema vezanih za životnu sredinu, pa je sve to i dalje na nivou „sad ste našli time da se bavite“.

„Krivično delo za zagađenje životne sredine ima osnovni, lakši oblik i teži, kada postoje posledice za čije otklanjanje je potrebno mnogo resursa i vremena. Veštak bi u tom slučaju trebalo da se izjasni koliko je vremena potrebno da se životna sredina vrati u prvobitno stanje. To su teške procene kojih se niko ne bi prihvatio”, rekla je ona.

Vukčević je napomenula da se u sporovima često oslanjaju na zaključke inspekcija, ali ni to ne funkcioniše kako bi se očekivalo. To ilustruje slučaj kada je RERI podneo krivičnu prijavu protiv Ling longa jer je gradio bez dozvole. Prethodno je građevinska inspekcija u zapisniku sa terena potvrdila da kineska kompanija nema dozvolu, pa je tužilaštvo uz taj nalaz nadležnog organa moglo odmah da podnese optužni predlog i da se donese osuđujuća presuda.

„Ali, potpuno nesuvislo, tužilac je tražio da se radi veštačenje. Bilo je očigledno da se nepotrebnim veštačenjima postupak odugovlači, kako bi zastareo. I to se često dešava”, rekla je Vukčević.

Advokat Sreten Đorđević, čija je kancelarija u Valjevu specijalizovana za zaštitu ljudskih prava i životne sredine, smatra da je ta oblast prava nedovoljno uređena. To se vidi i po neutvrđenim tarifama, pa je u istom sporu jedna institucija svoje veštačenje procenila na 5.000 evra a druga na 50.000 evra. Potonji iznos je bio veći od vrednosti celog spora, rekao je Đorđević za Biznis i finansije.

„Nije rešeno ni pitanje standardizacije u multidisciplinarnim predmetima, gde veštačenje ne može da obavi jedna struka već komisija veštaka različitih profila. Ako je, na primer, šteta nastala rudarenjem, nije dovoljno da imate veštaka određene građevinske struke, već je potreban i stručnjak za seizmiku miniranja, rudarski inženjer, geolog… A takva složena veštačenja često se poveravaju pojedincima koji ne mogu da im odgovore”, tvrdi advokat iz Valjeva.

Drugi problem je nekritički odnos suda prema stručnom nalazu čak i kada je očigledno nelogičan.

„U ovim predmetima postoji puno otvorenih pitanja, jer su to sporovi često velike vrednosti i složene materije. Tu sam nailazio da iste komisije veštaka u velikom broju predmeta daju teško razumljive nalaze, a na kraju samo u nekoliko rečenica navedu svoje mišljenje. Sud obično čita samo taj završni deo. Susretao sam se i sa nalazima u kojima su navedene činjenice neistinite, a metodologija kojom se došlo do mišljenja pogrešna. Tu ne može da se radi o stručnoj omašci, previše je očigledno i ostavlja sumnju u namerno lažiranje nalaza i mišljenja”, uveren je Đorđević.

On je dodao da je česta pojava i sukob interesa. Naveo je svoje iskustvo, kada je sud dodelio veštačenje firmi koja je radila projekte izgradnje i sanacije rudarskog jalovišta u predmetu naknade štete koja potiče upravo od tog jalovišta.

„U situacijama kada se dostavljaju dokazi o povezanosti veštaka sa tuženim a sud na to ne obraća pažnju, ne može se govoriti o nepristrasnosti“, istakao je Đorđević.

U ekološkim sporovima po pravilu je tuženi kompanija koja je ekonomski nadmoćna, a zakon ne prepoznaje mogućnost da se platežno slabija strana, fizičko lice, u ovim predmetima oslobodi troškova.

„Ne postoji ni mogućnost kolektivne tužbe, iako bi to olakšalo rešavanje problema. Takođe, Ministarstvo pravde dugo nije širilo listu licenciranih veštaka, na kojoj je jako malo onih koji su specijalizovani za ekološke predmete. Čak i kad imate ljude sa završenim Fakultetom zaštite životne sredine, to nije dovoljno za veštačenje, na primer, uzroka pomora ribe, tu je potreban biolog. Imao sam situacije kad sud donosi odluku o veštačenju a očito je da veštak nema potrebna stručna znanja. Ako je pritom reč o predmetima u kojima se javljaju velika javna preduzeća, rudarski ili elektroprivredni kompleksi, dešava se da ne možete a da ne posumnjate u spregu veštaka i tužene strane ili suda“, rekao je Đorđević.

On je ukazao da su ekološki sporovi sve češći, iako regulativa ne prati taj tempo, ali da bi se položaj građana kao učesnika u ovakvim predmetima značajno poboljšao kada bi ekološko pravo bilo kodifikovano poput radnog ili porodičnog prava.