Cvejić: Mali broj srednjoškolaca privlače književnost i pisanje

Upisivanje jezičkog smera u Požarevačkoj gimnaziji, pomoglo je našem sagovorniku da se konačno upusti u svet književnosti i svoj talenat upotrebi za pisanje priča kojima je osvajao nagrade na različitim takmičenjima.

Želja za pisanjem je kako Cvejić kaže, oduvek postojala, ali je bilo potrebno da prođe određeno vreme kako bi se sve kockice uklopile, a on shvatio da je pisanje ono čime želi da se bavi.

“Želja za pisanjem je nekako oduvek tu bila, čovek se ili rodi sa tim ili ne. Kod mene je to vuklo korene još iz detinjstva zato što sam od malih nogu bio uspavljivan uz priče, mislim da nije bilo večeri kada mi nisu čitali. Tokom pohađanja vrtića, kada sam naučio da čitam, tada sam čitao knjige za decu, u osnovnoj školi sam čitao lektire i knjige za taj uzrast. U petom razredu sam shvatio da mi pisanje ide i to sam video kada sam pisao sastave iz srpskog jezika. Tada sam odlučio da svoj talenat mogu da iskoristim kroz takmičenja. Na konkursu „Krv život znači“ na nivou škole sam tada osvojio drugo mesto. Zatim sam za dan škole takođe bio drugi. Međutim, od petog razreda do prvog razreda srednje škole nisam ništa napisao“, navodi ovaj srednjoškolac.

U prvoj godini srednje škole na konkursu za Dan škole osvojio je drugo mesto i tada je kako i sam kaže „u potpunosti shvatio da možda mogu da se takmičim i na širem nivou, ali i da pišem sam za sebe“.

Tokom četiri godine koliko pohađa Požarevačku gimnaziju, takmičio se kroz pisanje kratkih priča i ima dobre rezultate, osvajao je sva tri mesta na takmičenjima kako na nivou Srbije, tako i na međunarodnom nivou, ali i na nivou Braničevskog okruga.

U gimnaziji postoji sekcija kreativnog pisanja na koju on nikada nije otišao, a na pitanje zašto, kaže da se plašio da mu neko ne nameće određeni stil ili nešto što bi bilo „ovako treba da pišeš pravilno“.

„Ja to nisam želeo, hteo sam da gradim svoj stil koji se bazirao na različitim knjigama koje sam ja čitao i koje danas čitam. Za mene je čitanje različitih žanrova, klasika i modernih stvari kreativno pisanje. Nikada se nisam prijavio, ali i pored toga mislim da oni rade dobar posao zato što šalju učenicima različite konkurse iz različitih škola u Srbiji“, navodi.

Kroz književnost se prenose vrednosti, etika i moral, oblikujući tako kolektivnu svest i razumevanje sveta oko nas. Pisanje, bilo da je fikcija ili stvarnost, odražava dušu naroda, njegove nade, strahove i snove. Negujući jezik kroz književnost, obezbeđujemo da buduće generacije imaju bogat izvor iz kog mogu crpeti znanje, inspiraciju i ponos.

Pisanjem priča, Cvejić smatra da neguje srpski jezik, što ga jednim delom i motiviše.

„Mene motivišu stvari iz svakodnevnog života, sitnice, kada sedim sa drugarima, kada odem na koncert, u pozorište ili bioskop, kada nešto pročitam, različite situacije koje mogu biti potpuno banalne, a koje mene motivišu i pružaju mi inspiraciju da napišem priču. U tome naravno ima negovanja srpskog jezika zato što smatram da svako ukoliko se bavi pisanjem treba da piše na svom maternjem jeziku, i da koristi u nekoj meri i elemente našeg folklora koje sam ja koristio u nekoliko različitih priča i naša imena na kraju krajeva. Postoje priče u kojima ja nisam noristio srpska imena, ali i to je na neki način očuvanje“.

Zato je očuvanje i negovanje srpskog jezika kroz književnost ne samo pitanje estetike i kulture, već i dužnost prema precima, ali i obaveza prema potomcima.

Nažalost, prema mišljenju i dosadašnjem iskustvu ovog srednjoškolca, mali je procenat njegovih vršnjaka koje privlači generalno jezik, a onda i srpski jezik, pisanje i gramatika.

„Samo nekolicina, ali je većina onih koje to ne interesuje. Provode mnogo više vremena na društvenim mrežama. I mi koji se time bavimo provodimo dosta vremena na društvenim mrežama i možda je to neko vreme uzaludno, ali sam siguran da i odatle crpimo neku inspiraciju i motivaciju za neki dalji rad. Tokom školovanja drugovi su često bili distancirani i shvatali pomalo čudnim da neko piše, čita i zna da se izražava. Potrudio sam se da ljudima iz svog okruženja približim sliku o tome zašto je meni to važno, a i zašto je generalno važno čitati. Uspeo sam to donekle da im dočaram i oni sada u potpunosti prihvataju to i raduju se kada nešto napišem. Žele to da pročitaju, a ja s druge strane želim da čujem njihov komentar, jer smo istog uzrasta i većina nas ima slična razmišljanja, da bih video u kom pravcu bih mogao nešto da popravim ako nije dobro. Oni su mi kao i porodica velika podrška“.

Iako tek nekolicinu mladih danas privlače književnost i pisanje, jer najveći deo svog slobodnog vremena provode na društvenim mrežama, Dušan smatra da mladi ukoliko osete da ih pisanje ispunjava i žele da se bave književnošću, prvo treba što više da čitaju.

„Od nekog lakšeg štiva postepeno ka težem. Tako će najpre znati da se izraze u javnosti, imaće širi vokabular, a drugo saznaće nešto što nisu znali. Što se tiče srpskog jezika, mislim da tu čitanje nema presudnu ulogu, ali svakako istraživanje o jeziku, o nečemu što nam je nepoznato da malo odemo van toga i vidimo šta jezik generalno krije“.

Naš sagovornik je polaznik seminara lingvistike u istraživačkoj stanici u Petnici, a budući da ga za manje od godinu dana očekuje upis na fakultet, književnost je uticala i na ovaj izbor.

„Mislim da je književnost podsvesno uticala na moju odluku da upišem filmsku režiju, jer sve to spada u umetnost. Svi ti različiti faktori su se sakupili i samo je to prevagnulo na stranu filma“, zaključuje on.

Dušan Cvejić je primer srednjoškolca koji pisanjem svoji priča ostavlja trag u srpskom jeziku pre svega svoje srednje škole,  a negovanje srpskog jezika kod mladih je ključno za očuvanje kulturnog nasleđa i identiteta. Investirajući u jezičko obrazovanje, osiguravamo budućnost jezika i povezivanje generacija. Stoga je veoma bitno ulagati u njihovo jezičko obrazovanje i podsticati ih da cene i neguju svoj maternji jezik.

Projekat „Može i ovako – to sam ja” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da promoviše mlade ljude, da osnaži njihov položaj i ukaže na važnost podrške mladim ljudima koji predstavljaju budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.