Koliko su učenici zainteresovani za negovanje i izučavanje srpskog jezika?

Za početak, srpski jezik je osnova identiteta i kulture. Učenici se kroz izučavanje jezika povezuju s bogatom istorijom, književnošću i tradicijom, što im omogućava da bolje razumeju sebe i svoje poreklo. Proučavanjem jezika, učenici se ne upuštaju samo u gramatiku i pravopis, već i u duboke analize književnih dela koja reflektuju društvene, istorijske i filozofske koncepte.

Drugi motivacioni faktor je razvijanje veština komunikacije. U eri digitalne komunikacije, veština jasnog i tačnog izražavanja postaje od ključnog značaja. Učenici koji uspešno ovladaju srpskim jezikom često pokazuju superiornu sposobnost argumentacije, razumevanja složenih tekstova i efikasnog izražavanja.

Takmičenja iz srpskog jezika nude dodatnu motivaciju. Pored prestiža i priznanja koje donose, takmičenja podstiču učenike da prodube svoje znanje, usvoje kritičko razmišljanje i prepoznaju suptilnosti jezika. Prema poslednjim istraživanjima, interesovanje za takmičenja iz srpskog jezika je u porastu. Mada su neki smatrali da će interesovanje za ovakve aktivnosti opasti u doba digitalizacije, čini se da su takmičenja postala platforma gde se mladi mogu izraziti, testirati svoje veštine i povezati sa slično mislećim vršnjacima.

Naravno, kao i kod svih oblasti, postoji deo učenika koji ne pokazuje veliko interesovanje za jezik. Međutim, ključno je prepoznati da je srpski jezik više od pukog predmeta u školi. To je sredstvo koje omogućava mladima da razumeju svet oko sebe, komuniciraju efikasno i izraze svoj identitet.

O tome zašto se opredelila za takmičenja iz književnosti, kao I o njenim uspesima razgovarali smo sa Anđelijom Janković, učenicom Požarevačke gimnazije.

Anđelija je od detinjstva volela da čita, a ljubav prema knjigama razvila se zahvaljujući svojoj majci koja je nastavnik srpskog jezika.

„Oduvek sam volela da čitam, moja majka predaje srpski jezik, i uvek nas je ona nekako usmeravala ka tome da čitamo i da se obrazujemo, naročito jer pričamo srpski jezik i treba da znamo da ga koristimo. Ja sam išla i na gramatiku i na književnost, ali mi književnost definitivno mnogo više prija. Više uživam u čitanju, zato što gramatika može svakako da se nauči, to su pravila koja samo treba primenjivati i vežbati, a u književnosti sam otkrila sebe i svoja osećanja koja do tad nisam znala. Pomoglo mi je mnogo u razgovoru sa drugim ljudima i opisivanju same sebe. Sada i kada pričam sa drugima, biram reči koje su bliže nama, ali da to ne budu slengovi, baš iz razloga što mislim da treba da čuvamo naš jezik, s obzirom da imamo dosta staru tradiciju, kao što smatram da treba da pišemo ćirilicom. Mislim da se ta ljubav za srpski jezik razvila najviše iz knjiga koje sam čitala i dok sam bila mlađa, ali mislim da je dosta bilo i do nastavnika u osnovnoj školi“.

Anđelija je republički takmičar i osvajač nagrada iz književnosti. Kako kaže, gramatika joj je uvek slabije išla tako da se nikad nije plasirala na republičko takmičenje, već su to uglavnom bila druga mesta na okružnim takmičenjima. Što se tiče književnosti dve godine zaredom osvajala je druga mesta na republičkim takmičenjima.

Naša sagovornica je u Požarevačkoj gimnaziji upisala matematički smer, što je neobično za nekog ko voli srpski jezik i književnost.

Kako i sama kaže, matematički smer je i bila njena želja prilikom upisa, pre svega zbog njenog bavljenja nakon srednje škole.

„Književnost nije nešto čime bih se bavila nakon srednje škole. To bi bio hobi i nešto čime bih se bavila sporedno, dok bih najviše volela da se bavim medicinom i zato sam upisala matematički smer, a što se tiče takmičenja ja sam se i sada prijavila samo za književnost, iako sam na matematičkom smeru. Trenutno se više pronalazim u medicini što se tiče mog daljeg školovanja, ali mi je srpski definitivno neka ambicija i nešto što mi trenutno pruža zadovoljstvo. Volim da svoje vreme provodim tako što nešto čitam ili pišem“.

Prema njenom mišljenu, mladi nisu dovoljno zainteresovani za čitanje, ne svi, ali velika većina. Retko ko od njenih vršnjaka će svojom voljom sesti i početi da čita. Uglavnom su to lektire i to ne sve. Neke se pročitaju na internetu prepričane, a neke se čak samo i slušaju.

„Mislim da se veoma mali broj mladih pronađe u toma i smatram da takmičenja nisu neko merilo da li neko voli ili ne, već da postoji mnogo dece koja vole da čitaju, ali takmičenje iz književnosti je mnogo više od čitanja teksta. Ona podrazumevaju i učenje o piscu, učenje književnih pojmova i to je mnogo više od samog čitanja, što deci nekad ne ide dobro, ali mislim da veći broj njih ide na takmičenja i ima medalje, nego deca koja zaista uživaju u književnosti. Retki su slučajevi da mogu i da uživaju i da uče književnost. Meni svaki raspust prođe tako što pročitam više od 10 knjiga, ali mislim da je navika od malena bila bitnija“.

Anđelija smatra da je neki osnov opšte kulture za mlade da pročitaju bar deset klasičnih dela, ali na pitanje koliko svojih vršnjaka zna da je pročitalo najmanje deset klasičnih dela, odgovara: „Veoma malo“. Smatra da je to zato što se ljudi ne interesuju za književnost i za knjige konkretno, mada misli da to vuče mnogo više stvari. Mladi se više i ne interesuju za srpsku tradiciju i za neku prošlost i naše početke. Ima previše dobrih pisaca koji imaju mnogo dobrih knjiga. Što se tiče njenih vršnjaka jedino ako su čitali zadate lektire koje može da ubroji u klasike, ali neki nisu ni to pročitali.

Svoju ulogu u zainteresovanosti mladih za čitanje imaju i nastavnici. Postavlja se pitanje koliko oni mogu da utiču na decu koja su već peti ili šesti razred ukoliko prošle četiri godine kod učiteljice nisu pročitali ništa, ali mogu približavanjem lektire, koja neće biti neophodna za dobijanje ocene. Naša sagovornica naglašava da bi nastavnici sa učenicima trebalo da pričaju i van časova o pročitanim lektirama i da su to trenuci kada treba da daju njihove argumente o lektiri.

„Dok sam bila u osnovnoj školi, lektiru nikada nismo radili za ocenu. Više smo se bazirali na desetak tema iz lektire i svako je davao svoje argumente o toj temi. Zašto mislimo da je nešto urađeno pogrešno, ili šta bismo mi drugačije uradili i mislim da je to jedna od boljih stvari i da su se tako neki vršnjaci za koje sam znala da ne vole da čitaju, radovali sledećoj lektiri. Zato što je to nekoliko narednih časova gde mi izražavamo sebe i mislim da je to bilo veoma bitno, jer ne doživljavamo svi istu knjigu na isti način, što je i normalno“, zaključuje Anđelija.

Koliko su današnja deca zainteresovana za takmičenja uopšte, a prvenstveno za srpski jezik u vremenu kada su društvene mreže preuzele primat, ali i ko se pre odlučuje da se oproba na takmičenjima, pitali smo Slobodana Jotića, nastavnika srpskog jezika u Osnovnoj školi „Sveti Sava“.

Prema njegovim rečima zainteresovanost učenika uvek zavisi od motivacije. Ukoliko nastavnik može da pruži učenicima dobru motivaciju, oni će biti motivisan da posveti i više svog slobodnog vremena pripremajući se za takmičenje.

„Po mom iskustvu, dodatni rad sa učenicima nekada može njima da predstavlja angažovanje koje im je zanimljivije od obične nastave. Tada deca mogu da dožive sebe na jedan drugi način, da stvore veće samopoštovanje i svakako da povećaju svoje znanje. Ono što je činjenica i što je moje iskustvo pokazalo, to je da na dodatnom radu vreme vrlo brzo proleti, nekada se zadržimo i duže nego što je to predviđeno, nekada su deca motivisana da svakog dana dolaze na dodatni rad. Na taj način oni shvataju da je to dobro, zato što će moći da se provere u takmičenjima u odnosu na drugu decu, a i da se pripreme za ono što ih čeka, kao što je na primer završni ispit“, navodi Jotić.

Kako dodaje deca su vrlo raspoložena za dodatni rad i da se spremaju za takmičenja, pogotovo što to nosi sa sobom kompetitivni element, da deca žele da se takmiče, da osvoje diplomu.

„Ta satisfakcija kada se osvoji diploma ili neko od prva tri mesta, je zaista velika i ne možete da verujete koliko oni vole da osvoje tu diplomu, iako ona nekada suštinski ništa neznači, ali oni su se slikali, dobili aplauz i njima to zaista znači“.

Za takmičenja su više zainteresovane devojčice i one procentualno prednjače, a i više uspeha imaju na takmičenjima u odnosu na dečake.

„Kod nas trenutno ima nekoliko dečaka koji dominiraju, ali u pripremi, na takmičenjima i mestima koja osvajaju prednjače devojčice“, istakao je nastavnik srpskog jezika.

Srpski jezik ostaje relevantan i zanimljiv za današnje učenike. Kroz pravu pedagogiju, motivaciju i podršku, mladi mogu prepoznati i ceniti duboku vrednost koju izučavanje srpskog jezika pruža.

Projekat „Može i ovako – to sam ja” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da promoviše mlade ljude, da osnaži njihov položaj i ukaže na važnost podrške mladim ljudima koji predstavljaju budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.