Mladi o prednostima i nedostacima života u velikim i malim sredinama (prvi deo)

Razgovarali smo sa mladima koji su odlučili da se odsele iz Požarevca u veće gradove ili inostranstvo, kao i sa onima koji iz Požarevca, bar trenutno, ne žele da odu i proveravali smo šta je razlog njihove odluke.

Čest motiv za odlazak iz Požarevca jeste nastavak obrazovanja nakon završene srednje škole. To je bio slučaj kod Sofije Stefanović, koja u Novom Sadu studira marketing. U januaru ove godine započela je sa novom aktivnošću u Požarevcu, a to je dens fitnes. Motivacija da tu aktivnost započne baš u Požarevcu je, kako kaže, njena privrženost porodici.

„Ja sam jako vezana za porodicu, za mamu, za brata i sad za verenika. Imam više motivacije da se borim negde gde su moji. Koliko god bi mi možda uspeh bio veći negde tamo – sama sam. Drugačije je kada imaš podršku koja je tu. To me je vratilo ovde”, rekla je Sofija.

„Volela bih kad bih mogla da nađem svoje zauvek ovde, ali ako ne bude, ni inostranstvo mi nije strano, a nije ni neki veći grad u Srbiji. Prvo bih pokušala maksimalno da iskoristim svaku priliku koja mi se pruži, pa tek ako vidim da mi ovde stvarno ne ide, da idem negde dalje”, dodaje ona.

Radi daljeg obrazovanja nije nužno odlaziti iz rodnog mesta, budući da je danas moguće studirati od kuće. Takvu priliku iskoristio je Nikola Samardžić, koji na stranom fakultetu studira informacionu tehnologiju, na smeru za izradu računarskih igara. U Požarevcu je pokrenuo IT firmu, a nedavno je otvorio i kafić.

„Što se tiče Srbije, ne vidim ni jedno drugo mesto gde bih mogao ili želeo da živim. Za sada, u nekom narednom periodu svoju budućnost vidim ovde. U slučaju kad bih se preselio, svakako bi to bilo neko mesto na moru ili negde u inostranstvu”, rekao je Samardžić.

Budući da radi od kuće, Samardžić nije vezan ni za jedno mesto. Poreklom je iz Herceg Novog, pa leto provodi na moru.

„Moje mogućnosti su na internetu. To što ja radim nije uopšte vezano za grad u kom boravim, tako da mi je apsolutno svejedno na kom se mestu nalazim – da li sam na nekom vrhu planine, na moru ili nekom velikom gradu poput Beograda. Uglavnom volim leti da radim na moru. Nisam još uvek radio u velikim gradovima jer je prevelika gužva, buka i to mi nije odgovarajuće radno okruženje”, rekao je Samardžić.

Jelena Miladinović radi kao medicinska sestra u Opštoj bolnici u Požarevcu, a uporedo i studira psihologiju. Jedno vreme imala je priliku da boravi u Beogradu, te nam je uporedila prednosti života u velikom gradu i prednosti života u manjoj sredini.

„Prednosti života u velikom gradu su svakako mogućnosti. U svakom trenutku možete pronaći nešto što je po vašem senzibilitetu, u skladu sa vašim interesovanjima. Tokom vremena koje sam provela u Beogradu primetila sam kako je i lakše upoznati ljude, koliko su otvoreniji. Razlog je verovatno što je većina ljudi u velikim gradovima došla tu radi nekog novog iskustva, ostavila svoju porodicu i prijatelje, te je i veća spremnost za izlazak iz svoje zone komfora. Svakako da i manja mesta imaju svoje prednosti. Smatram da je za porodični život možda bolja opcija život u manjem gradu. Nema gužve, nema užurbanosti, većina se međusobno poznaje. Većina ljudi ima svoj mali krug bliskih prijatelja. Taj krug se ne širi kao u većim mestima, ali smatram da je bliskost unutar tih krugova dosta veća”, navodi Miladinović.

Veliki broj ljudi koje je moguće upoznati upravo je ono što i Nikola Samardžić navodi kao glavnu prednost velikih centara.

„Ono što bih istakao kao najveću prednost velikih sredina jeste što tamo živi dosta ljudi s kojima se možemo upoznati. Umrežavanje je veoma važno i u ovome što ja radim i u svemu ostalom. Možemo da upoznamo mnogo ljudi koji mogu da budu presudni za dalji razvoj u našoj karijeri. Shodno tome, to je jedna velika mana manjih sredina, jer smo ’osuđeni’ na jedne te iste ljude koje viđamo svakog dana i koji, uglavnom, prave zonu komfora. Svi se poznaju i to malo usporava poslovni napredak. Neko to može da iskoristi kao prednost jer se dosta stvari na osnovu poznanstava mogu uraditi, čega nema u velikom gradu”, smatra Samardžić.

Velika centri nude i veći broj radnih mesta, ali i kurseva, seminara i drugih vidova usavršavanja neophodnih za lični i karijerni razvoj mladih.

„Veliki gradovi su razvijeniji, pa postoji više mogućnosti za zaposlenje. Veći je broj korisnika usluga, stoga je i veća potreba za radnom snagom. Mladi se u velikom gradu mogu oprobati i u nekim zanimanjima koja nisu usko vezana za njihovu struku, pa možda i promeniti svoje prvobitno zanimanje ili se doškolovati”, navodi Jelena Miladinović.

Ipak, veći broj radnih mesta ne garantuje lakši dolazak do posla.

„Logično je da su u većem gradu veće mogućnosti, veća potražnja, ali veća je i konkurencija. Iako mnogi misle da je lakše da se probiješ u nekom većem gradu jer imaš više mogućnosti, imaš i daleko više konkurencije kada radiš neku uslužnu delatnost ili bilo šta poput toga. Beograd, koji je daleko veći od Požarevca, stvarno ima milion firmi, ali ima i mnogo njih koji se tamo mogu zaposliti, tako da je podjednako teško i u manjoj i u većoj sredini”, smatra Nikola Samardžić.

Nisu samo mogućnosti zaposlenja razlika između velikih i malih sredina, već je to i mentalitet. Iako joj prija što u Požarevcu zna mnogo ljudi, Sofija Stefanović smatra da je to i „loša stvar zato što te svi znaju i dodele ti neku titulu koja jeste ili nije istinita, i ti živiš sa tim. Tamo nikoga to ne interesuje – niti šta si bio, niti šta želiš da budeš. Mnogo se više podržavaju neke stvari koje se tiču ličnog razvoja, a ovde se to gura nazad.”

„Ja sam iz Novog Sada prihvatila sve što mi se svidelo. Kada sam se vratila ovde, nisam se vratila na nivo na kom sam bila pre nego što sam otišla tamo, jer sam osetila da sam napredovala i ne želim da sebe vraćam nazad ili potiskujem zbog toga što će ovde neko nešto da kaže. Tamo nikog nije briga šta će neko da kaže, jer se tamo zna da se svi borimo za svoj opstanak. A s druge strane, bez obzira na to koliko se ljudi bore, svesni su da se svi borimo i neće jedni drugima odmagati u toj borbi. Ovde je drugačije: ’Ja se ne borim, ti se boriš – ja ću da ti podmetnem nogu zato što ćeš ti tom borbom da budeš bolja od mene’”, navodi Sofija Stefanović.

Mentalitet ljudi u manjim sredinama je takva da mladi u nekom trenutku uđu u rutinu, koja ih sprečava da pokažu sve svoje potencijale.

„U manjim mestima je drugačiji mentalitet. Stičem utisak da se ljudi nakon završenog školovanja vraćaju, zapošljavaju i ulaze u rutinu, te malo ulažu u svoj dalji napredak. Verujem da mali broj ljudi to radi iz lične nezainteresovanosti, već iz konformizma na koji ih je okolina naterala. Kada bi sredina nudila veće mogućnosti za razvoj, verujem da bi i ljudi bili više motivisani”, ističe Jelena Miladinović.

U anketi koju je Boom 93 nedavno sproveo sedamdeset posto učesnika u anketi označilo je da su zadovoljni kulturnim sadržajem u Požarevcu. Naši sagovornici navode da je glavna razlika u kulturnom i zabavnom sadržaju u Požarevcu u odnosu na velike centre raznovrsnost, što je i očekivano, ali, takođe, vide i mesta za napredak sadržaja koji se ovde nudi.

Pored karijernih mogućnosti i kulturnih sadržaja, ono što je neizostavni život mladih je društveni život.

„Što se zabavnog dela tiče, s obzirom na to da smo mi ljudi koji stvarno vole i društvo, i piće, i zabave, mislim da takođe možemo da napredujemo, ali mislim da ovde uspeva samo određen šablon. Bilo da je diskoteka, da li je klub, da li je pab, da li je pivnica – svuda je isto. Nema razlike nigde, što je dosta drugačije nego u Novom Sadu. Mogli bismo u tom smeru da se razvijemo”, rekla je Sofija Stefanović.

Sagovornici su sa nama podelili mišljenje o tome šta je ono na čemu treba poraditi kako bi mladi manje napuštali svoja rodna mesta.

Sofija Stefanović smatra da su Požarevcu neophodne inovacije, a Jelena Miladinović ističe da je neophodno obezbediti sadržaj koji će omogućiti mladima da napreduju u svojoj karijeri, poput različitih edukacija i kurseva.

Kao glavni nedostatak manjeg mesta poput Požarevca Nikola Samardžić ističe nedovoljno mogućnosti za dalje školovanje.

„Kada završe srednju školu, mladi imaju jako mali odabir za dalju mogućnost obrazovanja, i onda su naterani da odu u Beograd, Novi Sad ili koji god grad u kome žele da nastave svoje obrazovanje. Ovde je jednostavno jako slaba ponuda i za nastavne i za vannastavne aktivnosti. Gotovo da nema nijednog edukativnog centra koji se bavi nekim specijalizovanim obukama, koje su stvarno korisne, ne samo da bi dobili diplome, nego da nešto konkretno nauče. Takođe, mislim i na fakultete i više škole”, navodi Samardžić.

„Da bi uopšte ostali, moraju da imaju neki sadržaj koji će ih zadržati nakon završetka srednje škole, a to je uglavnom fakultet. Mladi imaju više opcija – da studiraju ono što ne vole, da ne studiraju i da se zaposle, da studiraju od kuće, što opet nije baš toliko jednostavno i dosta njih ne zna da to postoji. Četvrta opcija, koja je u 90% slučajeva, jeste da mladi nakon završene srednje škole odlaze iz Požarevca da bi studirali.  Ovo je ono što mlade može da zadrži najmanje četiri godine dok traje proces školovanja. Za dalje bi onda oni, ako imaju adekvatna radna mesta, ostali, a ako ne, preselili bi se, ali imali bi te četiri godine da razmisle da li će ostati u gradu ili će otići dalje”, zaključio je Samardžić.

Iskustva i mišljenja ostalih naših sagovornika pročitajte u nastavku serijala, koji će na portalu Boom 93 biti objavljen sledeće nedelje.