Kritika filma ‘’Carstvo svetlosti’’: Posveta bioskopu kroz intimnu dramu (FEST 2023)

Nekoliko godina posle izvrsnog ostvarenja ’’1917’’, uzbudljivog i suptilno spektakularnog evociranja jednog junačkog podviga britanskih vojnika u Prvom svetskom ratu, gde nas je iznova impresionirao stilom i kreativnom kompatibilnošću sa direktorom fotografije Rodžerom Dikinsom, Sem Mendes nam se vraća ostvarenjem ’’Carstvo svetlosti’’ (Empire of Light, 2022). Poput Spilbergovih ’’Fabelmanovih’’, osim glavnog narativnog toka nabijenog teškom dramom o mentalnim problemima i rasističkim izlivima, novi Mendesov film predstavlja i poetizovanu, romantičnu i nostalgičnu posvetu bioskopu i kinematografiji.

Nije Mendes uspeo u svemu što je zamislio jer se rasuo na više frontova, no ’’Carstvo svetlosti’’ je u nekim trenucima uzbudljivo poniranje u intimu, najpre jedne sredovečne žene sa psihičkim poblemima, menadžerke bioskopa, i njen okrepljujući i, za okruženje, provokativni ljubavni odnos sa mladim Crncem, koji, pre nego što krene sa studiranjem, započinje da radi u Empire Cinema, otmenom bioskopu u Margejtu, primorskom gradu na Severnoj obali Kenta u jugoistočnoj Engleskoj, početkom 80-ih godina.

Hilari Smol (Olivija Kolman) ima bipolarni poremećaj zbog čega povremeno mora da odsustvuje sa posla i da se pomnije leči. Zatičemo je u fazi kada radi, ali povremeno obilazi svog lekara. Ona je sama, ali na svaki poziv upravnika bioskopa, Donalda (Kolin Firt), odlazi u njegovu kancelariju i seksualno ga zadovoljava. Kada se u bioskopu zaposli Stiven, njih dvoje počinju dosta vremena da provode zajedno na poslu i otkrivaju jedno drugo. Naročito im prija ’’golubarnik’’, prostor na terasi, gde često borave golubovi. Njihova prisnost i prijatni razgovori dovode ih u situaciju da polako skliznu u ljubavnu vezu, u čijoj tajnosti oboje uživaju.

Iako Stiven otkriva polako njene psihičke probleme, ipak ima razumevanja za sve to, mada Hilarino ponašanje u nekim trenucima postaje iznenađujuće konfliktno. S druge strane, sam Stiven osetiće žestoku netrpeljvost mladih rasista, koji će u nekom trenutku furiozno uleteti u bioskop i žestoko ga premlatiti.

Snažniji dramski potencijal filma Mendes nekako prerano završava, kulminirajući sa raskrinkavanjem upravnika bioskopa od strane Hilari već negde na pola trajanja. Nakon toga film više ne pronalazi bazičnu uzbudljivost i intrigantnost u relacijama među likovima, a čak i dalji odnos Hilari i Stivena gubi na zanimljivosti.

S druge strane, Mendeseova posveta bioskopu, sa kinematografskim referencama tog doba ima dirljivu i prelepu nostalgičnu crtu, začinjenu poetskim i romantičarskim ugođajem. Tu je i gala premijera “Vatrenih kočija“ Hjua Hadsona (koji je nedavno preminuo) sa čitavim nizom uglednih zvanica iz sveta kulture i establišmenta. Čak će i Hilari, doduše svojevoljno i praktično ilegalno, izaći na scenu, na Donaldovo zgražavanje, da saopšti neku svoju poruku kroz jednu pesmu.

Izvanredan doprinos priči daje i Tobi Džons, u ulozi prekaljenog kinooperatera Normana, koji svoju ljubav prema filmu i aparaturi, ali i deo zanata, prenosi polako na Stivena. Paradoksalno, iako svoj posao obavlja u prostoru bliskom ekranu, Hilari, očito previše okupirana svojim haotičnim duševnim enterijerom, praktično nema želju da pogleda neki film. Sve do kraja, kada, sa novootkrivenim iskustvima i senzibilitetom, uđe u salu i zamoli Normana da joj pusti film. Na platnu kreću kadrovi iz kultnog ostvarenja “Dobro došli, mister Čens“ sa Piterom Selersom.

Saradnja Sema Mendesa i Rodžer Dikinsa ponovo je otkrila čaroliju, a neki kadrovi, poput onog kada junaci gledaju novogodišnji vatromet sa krova bioskopa ili scene gde je slikan Empire Cinema, ponekad sa utiskom da je u pitanju neka slika američkog majstora Edvarda Hopera, jesu za antologiju sedme umetnosti.

“Carstvo svetlosti“ Sema Mendesa možete pogledati u programu FEST-a koji počinje 24. februara.