Kritika filma „Smrt djevojčice sa žigicama”: Intrigantan, ali ispušten triler

Prvo treba raščistiti jednu stvar: ako niste baš na prvu upućeni, treba reći da se prvo izdanje romana Zorana Ferića „Smrt djevojčice sa žigicama” pojavilo davne 2002. godine, dakle čak i pre pojave romana Stiga Lašona „Devojčica koja se igrala vatrom” (objavljen 2006. godine) švedskog tvorca bestselera iz trilogije „Milenijum”, a znatno kasnije usledile su i čuvene ekranizacije tih književnih dela. Elem, Ferić kao da je anticipirao čitav taj talas, ali reakcija na taj potencijal je kasnila i hrvatska kinematografija iskoristila ga je čak dve decenije posle pojave romana. Ove godine predstavljena je u Puli, a sada u bioskopima u regionu pleni pažnju filmofila zanimljiva ekranizacija prvog romana Zorana Ferića, mediteranski triler skandinavskog šmeka.

Ekranizacije se latio talentovani Goran Kulenović, proslavljen uglavnom radom na televiziji, ali u svojoj filmografiji pre „Smrti djevojčice sa žigicama” ima duhoviti i simpatični, i za hrvatske uslove veoma gledani „Pjevajte nešto ljubavno” (2007), a ranije i jedan segment u omnibusu „24” (2002). Uz izvanredan muzički doprinos Dubravka Robića koji kombinuje mediteranski nostalgični štimung (odličan posao Mirka Pivčeviča na planu fotografije) sa uzbudljivim deonicama koje bi trebalo da prate obespokojavajuće slike, pune tenzije, vezane za istragu na otoku Rabu, nakon ubistva lokalne transrodne prostitutke Marilene, Kulenović se upetljao u dramu koja kombinuje ludu i problematičnu mladost njegovih junaka sa njihovim aktuelnim generacijskim susretom 1992. godine. Elem, mnogo se htelo i započelo, a na kraju sve se pretvorilo u bizarni, doduše pitak melanž o ljudima izneverenih očekivanja, koje je život kroz vreme spustio u more ličnih razočaranja, neostvarenih snova i potopljenih nada. Posebno mesto je dato protraćenim emotivnim životima Fera (Ozren Grabarić) i njegove mladalačke ljubavi, Franke (Jelena Lopatić).

U celoj priči, koja ima sve atribute da se gradira kao uzbudljivi triler, jer nas na to vuče generalna logička narativna postavka, taj mod, kako se klupko bude odvijalo, olabavi, pa više ne znate kuda bi autor da krene: ka Vinku Brešanu, Neviju Marasoviću ili Ivanu Salaju („Osmi povjerenik”). Dakle, ulazak u lične sudbine Fera, patologa koji se nedavno razveo i pojavio na Rabu posle mnogo godina baš u vreme tragičnih događaja (njegov prijatelj Globus sa suprugom sahranjuje svoju devojčicu Mirnu, za koju se ispostavlja da je bila u kontaktu sa Marilenom, jer je u nekom trenutku do nje stigao ručni sat, koji će u priči imati fatalnu ulogu), lokalnog inspektora Mungosa (Goran Navojec), sveštenika, i još nekih pajtosa odvešće nas potpuno na drugu stranu i polazni trilerski zamajac na kraju će omlohaviti toliko da će vam biti svejedno ko je ubica.

Humor u filmu je mnogo dobar, politički nekorektan, pogan do srži, sa bolno istitnitim porukama i sve to samo za sebe je efektno, ali je povremeno nadograđen nepotrebnim banalnostima sa smotanim i uvrnutim policijskim službenicima i nekim nepotrebnim replikama. Atmosferu bizarnih događaja i lošu karmu na otoku pospešuje interpretacija delova emotivnog hita „Moj galebe” u dva navrata i neke neprilične stvari baš na sahrani male Mirne, zatim lokalna luda Ranko (još jedna „otočka”, frikovska rola Borka Perića) koji bi tu trebalo da je neka ptica zloslutnica i božji poslanik koji raskrinkava ugledne i moćne ljude pune mračnih tajni, sve to potpuno tupi oštricu i žanrovsku snagu i sve se pretvara u mentalitetsku sliku i prikaz malograđanske šarade. Od bizarnih likova s onu stranu dobra vredi izdvojiti onaj nabeđene i halapljive književne legende u tumačenju Voje Brajovića, koji nas je inkarniranim zlom u karakteru podsetio na njegovog Ljubića iz „Turneje” Gorana Markovića.

Ono što je roman mogao da istrpi u svojoj formalnoj i narativnoj kompleksnosti i slojevitosti, film nije i zato je Kulenovićevo ostvarenje „Smrt djevojčice sa žigicama” ispalo nekoherentno i kao teška vreća puna svega.

Sama za sebe, ta mučna i mračna istorija jedne mladosti nije loše dočarana, a tu je, sa retro pasažima Kulenović dokazani majstor. Podsetilo me je to na najbolji roman o lepotama i tamama Splita koji nije napisao Splićanin, a to je Radu Pavel Geo, rumunski pisac iz Temišvara, sa svojim briljantnim ostvarenjem „Disko Titanik”, koji je majstorski doneo nostalgične proplamsaje svog junaka u znaku nekadašnjih i sadašnjih trauma i tragedija. Širi kontekst i motivi im se dodiruju: rumunska revolucija, Hrvatska u ratu… Druga poveznica sa Rumunijom je već pomenuti sat. Kako se globalno na čudesan i fatumski način poveže sa lokalnim pokazuje taj ozračeni sat kao deo Marileninog imigrantskog bagaža, jedan iz serije poklona koje je, navodno, Nikolae Čaušesku delio kao priznanja svojim navodno odanim ljudima, a za koje je diktatorova procena bila da mu rade iza leđa. I konačno treća poveznica sa Rumunijom je da Ozren Grabarić, koji je fino i diskretno doneo lik Fera, svojim imidžom veoma podseća na jednog od vodećih glumaca tamošnje kinematografije (naročito iz filma „Arest” Andreja Kona) Aleksandrua Papadopola.

Kad se sve sabere hrvatska kinematografija je u ovom ostvarenju, bez obzira na pomenute mane, pomalo proširila vidike i otvorila oči, a Kulenović je potencijal kome bismo poželeli gušće ispunjenu filmografiju.