Mladi mogu biti direktne i indirektne žrtve nasilja

Faktori rizika za nasilje nisu nužno uzroci. Istraživači identifikuju faktore rizika za nasilje mladih prateći razvoj dece i adolescenata tokom prve dve decenije života i mereći koliko su često određene lične karakteristike i društveni uslovi u datoj dobi povezani sa nasiljem u kasnijim fazama životnog toka.

Događaj koji je uzburkao celu Srbiju desio se krajem prošle godine kada je učenik Tehničke škole u Trsteniku nastavnici izmakao stolicu na kojoj je sedela. Tada je cela prosveta ustala na noge, a predstavnici sindikata škola održali proteste u 47 gradova i opština širom Srbije.

Najpre se snimak nastavnice, kojoj učenik izmiče stolicu i ona završava na podu, pojavljuje na društvenim mrežama zbog kojeg je javnost u Srbiji ostala zatečena. Na snimku se čuje kako je nastavnica najpre rekla učeniku da je nepristojno stajati nekom iza leđa, nakon čega joj on izmiče stolicu, a onda se smeju njenom padu.

Nastavnica je završila u Hitnoj pomoći, o slučaju je obaveštena policija, a protiv učenika uprava škole je pokrenula disciplinski postupak. Održan je sastanak Tima za zaštitu od nasilja, obavešten je Centar za socijalni rad, tužilaštvo. Profesorka je smogla snage da da pisanu izjavu. Sve se dešavalo u učionici na kraju časa engleskog, a nastavnicu su ponižavala trojica učenika treće godine. Protest „Zaustavimo nasilje“ nakon ovog događaja, održan je u Požarevcu, gde su se zaposleni u požarevačkim školama okupili u centru grada. Zahtevali su da se u školama zaustavi svaki vid nasilja. Okupljenima su se obratili predstavnici sindikata škola.

Jelena Stević, predstavnica sindikata Politehničke škole u Požarevcu rekla je da su svakodnevno suočeni sa različitim oblicima nasilja, te da se mora reagovati.

„Najbolju opomenu poslali su nam upravo naši đaci. Pravo je pitanje zašto smo mi odrasli to dozvolili i kako sad, kad već jesmo, da zaštitimo i sebe i decu koja ničim nisu zaslužila da budu taoci manjine. Apsolutno se nešto mora promeniti i to suštinski, a da bi se to dogodilo i nastavnici i roditelji i direktori i školska uprava i Ministarstvo moraju zajedno da kažu kako se nasilje ne sme tolerisati, a onda i da nakon konstatacije preduzimaju korake i to opet zajednički. Da nastavnika čuje direktor, da direktora čuje uprava, da upravu čuje Ministarstvo, a ne obrnuto, jer upravo nastavnik sporovodi mere, a ko sprovodi mora i da se pita“, navela je Stević.

„Razlog okupljanja je da probamo da stanemo na put ovoj pošasti,  koja se pogotovo u poslednje vreme dešava u Srbiji“, rekao je Dragan Kostić, predsednik sindikata obrazovanja Požarevac.

„Pošasti koja se naziva nasilje koje sprovode nasilnici. Njih je, na sreću, mali procenat. Mi se, nažalost, bavimo njima, a ne onima prema kojima oni to rade, učenicima, svojim vršnjacima ili mlađima, prema nastavnicima i nastavnom osoblju, prema tetkicama i svima ostalima koji rade u školama.“

Unija sindikata prosvetnih radnika tražila je status službenog lica za sve zaposlene u obrazovanju. Tražila je od vlasti i države izmenu zakona koji će da predvidi stroge kazne za one koji čine nasilje,kao i za njihove roditelje. Roditelji i nastavnici zajedno u borbi protiv svega ovoga, dodao je, između ostalog Kostić.

„Naše društvo je bolesno od nasilja“, rekla je predsednica sindikata Požarevačke gimnazije, Nataša Berić.

„Kada kažemo da je škola ogledalo društva, tu nema velike greške, ona je jedan mikrokosmos u kome se praktično prelamaju svi oni problemi koji su generalno veliki problemi čitavog društva.  Poruke koje nam se šalju kroz medije su takve da nasilje prolazi nekažnjeno, nije čudo što je došlo do eskalacije nasilja u školama zato što nasilje prolazi nekažnjeno.“

Berić je navela da institucije u državi ne funkcionišu kada je nasilje u pitanju, ni pravosudni sistem, kao ni  socijalne službe koje bi trebalo da se bave žrtvama nasilja, a žrtva nasilja ima na sve strane. Imamo žrtve nasilja u porodicama, to nasilje se vrlo često iz porodica preliva u školu zato što deca koja rastu uz nasilje ne znaju za drugi jezik i  drugi način komunikacije. U takvim porodicama vi nemate saradnike, jer nemaju ni te porodice međusobno normalnu komunikaciju i odnose, i šta onda da radimo s tom decom?  Toj deci je škola nekad jedino utočište, a ako u školi ne mogu da se osećaju bezbedno, zato što mogu da dožive nasilje, onda smo mi svi pali na najvažnijem ispitu, a to je da kad deca dođu u školu, moraju sva da budu bezbedna.

Berić je dodala da se na nasilje okreće glava, te se ćutanjem daje odobravanje nasilju. To je ono što ne sme da se radi. Nema odvraćanja glave od nasilja!

„Ubeđen sam da svako od vas oseća bes i gnev i muku zbog svega onoga što se u proteklim nedeljama dešavalo po školama širom Srbije i zbog onoga što se već dugo dešava u svim našim školama. Mogu samo da zamislim kako se oseća koleginica Stevanović iz Trstenika. Odavde joj poručujemo da nije sama i da smo glasno i hrabro uz nju“, rekao je Valentino Oljača, predsednik sindikata osnovne škole ,,Milisav Nikolić’’ iz Boževca. Dodao je da Ministarstvo prosvete pominje da će ubzo obrazovati nekakve timove i komisije, a kao odgovor na to ja ću citirati Vinstona Čerčila koji je još davno rekao: ,,Ako ne želite da rešite problem, vi obrazujte komisiju’’.

Davor Žabarac predstavnik Regionalnog centra je naveo  da trenutno živimo kulturu nasilja ili vrstu antikulture.

„Ministarstvo je protiv prosvete. Dde su ljudi koji se tamo nalaze kao savetnici i primaju visoke plate? Na čijoj su oni strani, na strani obrazovanja ili ličnog interesa? Ako se tako nastavi, ovo društvo je osuđeno na potpuni krah i sunovrat, jer je sunovrat obrazovnog i vaspitnog sistema sunovrat jednog društva.“

Vlada Gojković, predsednik sindikata radnika u školi „Dositej Obradović“ je rekao da listajući elektronsku štampu možemo naići na desetine slučajeva fizičkog razračunavanja maloletnih ili jedva punoletnih učenika sa svojim učiteljima i nastavnicima. „Važeći zakoni sistema obrazovanja takvi su da ne da ne mogu sprečiti ovakve događaje već se izgredniku daje zeleno svetlo da sve može ponoviti. Ovde smo danas svi ista stranka. Ovde su danas svi oni koji se protive nasilju, koji se protive siledžijstvu i poniženjima. Čuje se da su prosvetari oni koji ništa ne rade i imaju tri meseca godišnjeg odmora, ponovo se nešto bune ne bi li dobili povišicu plate. Opet nije istina. Svi oni koji danas pominju povišicu plate samo su produžena ruka režima. Oni koji na taj način informišu javnost žele da relativizuju i zataškaju istinu. Ovde smo danas isključivo iz sledećeg razloga, tražimo da se spreči nasilje nad učenicima, nastavnicima i ostalim radnicima, tako što će se svaki napad na njih okvalifikovati kao krivično delo“, dodao je.

U vremenu novih tehnologija svakodnevni život bez interneta, telefona, računara… gotovo je nezamisliv. Iako zahvaljujući internetu danas imamo bezbroj informacija na samo „klik“ od nas, on je ujedno i mesto na kome je moguće uvrediti, poniziti ili povrediti drugu osobu, dakle vršiti nasilje nad drugim, a ono može ići i dalje i dovesti do maltretiranja ili proganjanja.

Odluka da se telefoni učenika Osnovne škole “Dositej Obradović” u Požarevcu ostavljaju pod ključem, kako za mlađe tako i za starije osnovce,  doneta je na inicijativu Saveta roditelja škole, a prema rečima direktorke Ivane Joksimović, odluka je doneta sada jer su učenici ponovo svakog dana u učionicama i nema potrebe da koriste telefone, jer se nastava odvija neposredno.

Na pitanje Boom93 da li je u školi dolazilo do određenih zloupotreba telefona, odnosno slučajeva snimaka i fotografija koje su deljene i da li je to jedan od razloga uvođenja ovog pravila, direktorka Ivana Joksimović je rekla da se dešava da deca snime učenike koji zaista to ne žele.

“Tu zaista dolazi do zloupotrebe kada se neko neželjeno fotografiše, kada se plasiraju snimci iz škole na društvenim mrežama i to je isto jedan dobar razlog zašto smo ovo pravilo i uveli. Na taj način povećavamo i vaspitnu ulogu škole. S druge strane, nama naši Protokoli o zaštiti učenika od diskriminacije, nasilja,  zlostavljanja i zanemarivanja nalažu da ukoliko se nešto desi u školi obavestimo roditelja”, zaključila je direktorka.

Boom 93 je pratio slučaj digitalnog nasilja koji se dešavao u ovoj školi, ali još uvek nema odgovora na to. Boom 93 je uputio pitanja Minstarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u vezi sa vršnjačkim nasiljem u osnovnoj školi “Dositej Obradović, a prema tvrdnjama roditelja, koji su anonimno prijavili slučaj digitalnog nasilja našoj redakciji.

U pisanom odgovoru Ministarstvo nije precizno dgovorilo o konkretnom slučaju, ali je navelo da je održan sastanak Tima za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

 Pojačan je vaspitni rad sa odeljenjem, učenicima individualno uz uključivanje roditelja, kao i preventivni rad posebno u oblasti prevencije digitalnog nasilja.  Školska uprava Požarevac prati postupanje škole i pruža potrebnu podršku, stoji u odgovoru ministarstva.

Boom93 je ranije razgovarao sa direktorkom Osnovne škole „Dositej Obradović“ Ivanom Joksimović, kako bi saznao da li je u školi bilo vršnjačkog nasilja , da li su roditelji dolazili da prijave isto i šta je škola preduzela povodom toga?

„Ne postoji, nikakve prijave nemamo. To je potpuna neistina”, izjavila je tada Joksimović i dodala da smatra da su informacije o vršnjačkom nasilju došle iz konkurentskih škola, jer žele da naruše ugled škole zbog upisa novih učenika.

Postavlja se pitanje, ukoliko nije bilo nasilja, zašto je Ministarstvo prosvete navelo da je održan sastanak Tima za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u ovoj školi?

Podsetimo, prema nezvaničnim saznanjima i tvrdnjama roditelja već duži vremenski period u Osnovnoj školi „Dositej Obradović” jedna od učenica ove škole trpi psihičko nasilje od strane učenika. Pojavila se Viber grupa u kojoj su učenici delili neprikladni sadžaj, ali i fotografije drugih učenika.

Inače, direktorka škole, Ivana Joksimović  je u prethodnom razgovoru sa novinarem naše redakcije, navela da naš medij više nije poželjan u ovoj školi, te da je to njena poslednja izjava.

Ovo je jedan od primera kako nekad škole pokušavaju da zataškaju slučajeve nasilja nad mladima, a kako ne bi bio narušen ugled škole.

U istraživanju KOMS-a svaka treća mlada osoba bila izložena ovom vidu nasilja.

Promocija nasilja u medijima, pad sistema vrednosti u našoj državi, ali i blage kazne kojima se kažnjavaju nasilnici doprinose tome da čak svaka peta mlada osoba u našoj državi smatra da nasilje može da bude opravdano.

Činjenica da sve manje vremena posvećujemo deci, i to što ih svakodnevno bombardujemo lošim medijskim sadržajem, samo su neki od razloga što su nam deca agresivnija no ikad. Kada shvatimo šta su nam prioriteti u društvu, kada se kao društvo više posvetimo pravim vrednostima, tada možemo očekivati da bude manje vršnjačkog nasilja. Prevedeno, ono što smo unazad mnogo godina sejali i nismo prestali ni dan danas, sada se žanje – reči su Igora Jurića, osnivača Fondacije „Tijana Jurić“.

Procenat izloženost mladih digitalnom nasilju, i nasilju uopšte, pored spomenutih faktora, povećava se i zbog povećanja tolerancije mladih na nasilje. Shodno tome, mladi nekada i ne prepoznaju da se radi o određenom obliku nasilja. Da bi se ono smanjilo, neophodno je da se preduzmu određeni koraci, a pre svega, veoma je bitna dobra primarna prevencija. Danas su mladi u velikoj meri izloženi društvenim mrežama. Važno je da znaju da svaka društvena mreža ima poseban link preko koga se može prijaviti digitalno nasilje – objašnjava Ivana Ursić, psiholog u Računarskoj gimnaziji Smart u Novom Sadu.

Direktorka Centra za socijalni rad, Tatjana Rajić  rekla je ranije da je nasilje nad decom stara pojava koliko i ljudska civilizacija, te ostavlja višestruke, dugotrajne i krajnje ozbiljne posledice na razvoj deteta, a neretko se okončava i smrtnim ishodom. Naročito kada je reč o nasilju u porodici.

Porodica, koja bi trebalo da predstavlja zonu sigurnosti i zaštite dece, zajednicu u kojoj se podstiče njihov razvoj, za mnogu decu je izvor njihove najintenzivnije ugroženosti. S obzirom na razvoje specifičnosti, odnose poverenja i potrebu čuvanja i usmerenja, emocionalnu povezanost, deca su u okviru porodične sredine izložena riziku od neposredne i posredne viktimizacije nasiljem. To znači da dete može biti viktiminizirano neposredno, kada je ono direktna žrtva nasilja ili posredno kada je svedok nasilja izvršenog nad drugim članovima porodice.

„Zbog dečijeg specifičnog biopsihičkog statusa koji je praćen bespomoćnosšću, zavisnošću i vulnerabilnošću, postoji opasnost i rizik detetove viktimizacije različitim vidovima nasilja.“

Roditelji se kao zlostavljači javljaju u 95% slučajeva. Iako je široko rasprostranjeno mišljenje da su zlostavljači dece psihički poremećene osobe, istraživanja pokazuju da se u oko 80-90% slučajeva radi o zrelim i odgovornim osobama.

Deca mogu biti direktne i indirektne žrtve nasilja, te pojmove sve ređe koristim, jer je svako dete u porodici gde postoji nasilje žrtva takođe.

Centru  za socijalni rad prijavljuju se slučajevi zlostavljanja dece od strane majke, očeva očuha, dede i emotivnog partnera.

Žene često ostaju i trpe nasilje, neretko pod izgovorom da to čine samo zbog dece. A zapravo, majka koja trpi nasilje, detetu nanosi mnogo veću štetu.  Kada majka ode, napusti nasilnika, ostaje pitanje kako biti roditelj detetu zajedno sa počiniocem nasilja, koga dete i dalje ima pravo da viđa, ističe Rajić. Kontakti dece i roditelja spadaju u primarno pravo deteta. Bez obzira na to koji oblik nasilja postoji u porodici (najčešće je partnersko nasilje prema ženama u 85% slučajeva) dete koje trpi, sluša, gleda nasilje ili samo naslućuje da nasilje postoji, ono i samo postaje žrtva porodičnog nasilja, koje ostavlja dugoročne posledice po detetov razvoj.

Kada je dete izloženo porodičnom nasilju, gleda kako otac prebija majku ili samo naslućuje i oseća da nasilje postoji, ono trpi i pati. Često roditelji misle da ih deca ne čuju jer su tokom svađe bila u drugoj sobi, ali deca uvek znaju i osete. Čak i kad ne čuju oni vide da se raspoloženje majke promenilo, osećaju napetost i znaju da se nasilje dešava. Dete koje raste u ovakvoj porodici oseća strah za egzistenciju, strah od samog nasilja, razvija anksiozne i depresivne simptome, kao i konfliktna osećanja prema roditelju koji je nasilan.

Konfliktna osećanja prema roditelju koji vrši nasilje izazivaju napetostu detetu koje ne zna kako da se izbori sa tim. U maloj glavi deteta javljaju se zbunjujuća pitanja i emocije koja ta pitanja prate: Da li treba da volim oca koji tuče moju majku? Šta treba da osećam i da li su moja osećanja u redu?

Pored posledica na emocionalnom planu deca koja su žrtve nasilja u porodici ispostavljaju brojne promene u ponašanju. Reaguju tako što se povlače u sebe, ne uspostavljaju dobre socijalne odnose, ne veruju ljudima ili ispoljavaju izrazito agresivno ponašanje.

Prema rečima naše sagovornice, u kontekstu vršnjačkog nasilja, često su nasilna upravo ona deca koja su bila izložena nasilju u porodici. Kod dece, žrtava porodičnog nasilja primećuje se pad kognitivne efikasnosti, odnosno posledice po intelektualni razvoj, ukoliko je dete dugo izloženo nasilju, kaže Rajić.

“Deca izložena nasilju su često dekoncentrisana, nepažljiva, nemaju podršku ni adekvatnu stimulaciju tokom razvoja. Nasilje narušava kapacitete čitave porodice. Treba imati u vidu da je svaki slučaj nasilja uvek individualan i porodičan i društveni prolem, jer pogađa čitavo društvo, a naročito individue koje trpe.”

Pojedina deca pokazuju visoku otpornost uprkos rizicima, što s može objasniti individualnim karakteristikama deteta, postojanjem pozitivnih relacija sa nenasilnim roditeljem, dobrim odnosima sa drugim odraslim osobama u okruženju.

„Preventivni rad centra za socijalni po bilo kom osnovu kada se obraćaju Centru, a takođe i učestvujemo u brojnim stručnim skupovima na temu nasilja. Takođe, sarađujemo da predškolskim i školskim ustanovama na praćenju pojava. Rad u zaštiti dece od nasilja u porodici  se pre svega ogleda kroz savetodavni rad sa roditeljima i pojedinačnih situacija.“

Kada već do zlostavljanja dođe, radimo na pokretanju postupaka iz naše nadležnosti i nadležnosti suda: lišenju roditeljskog prava, stavljanju pod starateljstvo, smeštaj u sigurne kuće, prihvatilišta, izmeštanje u hraniteljske porodice, promene mesta viđenja sa srodnicima, kontaktima sa zdravstvenim ustanovama, npr. Institutom za mentalno zdravlje.

Rajić kaže da se nakon pružene podrške i zaštite, deca i mladi  uglavnom uklapaju u svakodnevne tokove života, vraćaju vršnjačkim interakcijama i školskim obavezama u skladu sa svojim ličnim potencijalima i porodičnim okruženjem.

Manji broj ima potrebu za daljom podrškom od strane stručnih službi, ali prilikom konstatacije treba imati na umu meru opreza, zbog stepena traume i svega ostalog o čemu smo malopre govorili.

Roditelji mogu da odigraju značajnu ulogu i kod dece koja vrše nasilje i kod dece koja trpe nasilje. U oba slučaja, roditelji treba da prate ponašanje deteta, registruju svaku promenu u ponašanju i raspoloženju i proveravaju da li je sve u redu. Takođe, važno je podučavati decu da, ako se dogodi vršnjačko nasilje, treba da se obrate odraslim osobama (roditeljima, nastavnicim ili drugim osobama od poverenja), jer jedino na taj način nasilje može da se zaustavi.

Sport može biti sigurana osnova gde se odvija transformacija. Bavljenje sportom znači da se od dece očekuje da poštuju pravila, prihvataju odluke i razumeju da mogu biti kažnjeni za loše ponašanje. Uči ih da primaju uputstva od trenera, sudija i drugih odraslih osoba. Sport ih uči i timskom radu.

U tom kontekstu, treneri u sportu moraju da snose svoj deo odgovornosti u razvoju sportskog duha i timskog rada u cilju unapređenja i promovisanja pomenute opšte ljudske vrednosti, pokazujući mladima, dobro ponašanje ličnim primerom.

Zadatak roditelja i zajednice je da aktivno učestvuju u prevenciji nasilnog ponašanja adolescenata. U slučaju da primete neko od neprihvatljivih načina socijalnih ispoljavanja kod svog deteta, roditelji svakako treba da potraže pomoć stručnjaka, jer neblagovremeno preduzimanje potrebnih mera može rezultirati povećanjem problema do granica koje postaju rizične kako za samog adolescent, tako i za osobe iz njegovog socijalnog okruženja.

Prevenciju ne može postići samo jedan sektor. Pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje, zdravstvena zaštita (mentalna ili medicinska), država, socijalne službe, mediji i organizacije koje čine sektor civilnog društva, poput organizacija koje služe mladima. Osim toga, glasovi dece, mladih i porodice  koje su najviše pogođene nasiljem moraju biti u središtu pažnje. Zajedno možemo sprečiti i eliminisati nasilje i poboljšati život mladih u našoj sredini.

Mladi se često mogu zapitati kako da razlikuju šalu od onlajn nasilja. Koristan savet bio bi da ukoliko se neko oseti povređenim i pomisli da se drugi smeju njemu, a ne sa njim, verovatno je vreme da se odreaguje i potraži pomoć. Uvek je najbolje prvo skrenuti pažnju nasilniku i reći mu da prestane, jer može se desiti da onaj ko nasilje vrši toga, nažalost, nije ni svestan. Ako nasilje ni tada ne prestane, treba se obratiti roditeljima, razrednom starešini, psihologu ili pedagogu.

Kada o govorimo o posledicama cyberbullyinga, one mogu biti psihičke (npr. osećanje straha ili besa), emocionalne (npr. gubitak interesovanja za aktivnosti koje volimo) i fizičke (npr. umor, neobjašnjive glagvobolje).

Kada govorimo o kažnjavanju počinilaca, Zakoni protiv digitalnog nasilja u Republici Srbiji još uvek nisu razvijeni u dovoljnoj meri. Prilikom kažnjavanja pojedinca za sajber nasilje neretko koriste i zakonske odredbe drugih relevantnih zakona, kao što je navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu.

Učenica Požarevačke gimnazije Kristina Miloradović smatra da je internet nasilje jedno od najtežih oblika nasilja, jer svoje nasilnike ne vidimo i oni su sa te strane jako zaštićeni.

Kristina dodaje da bilo da verujete tom stavu, da li se slažete ili ne sa tuđim mišljenjem, uvredljiv sadržaj treba strogo da bude zabranjen na internetu. Nažalost sve više se susrećemo sa negativnim stavovima.

Ona je tokom osnovne škole, tačnije u sedmom razredu imala tu nesreću da bude žrtva jednog teškog oblika sajber nasilja.

Tada su devojčice iz mog odeljenja na jednom rođendanu napravile grupu na Snap Chat-u, a izabrale su tu društvenu mrežu, jer se na njoj poruke brišu nakon 24 sata. Međutim, one su u grupu greškom ubacile jednu meni blisku osobu koja mi je sve te poruke pokazala i ja sam nakon toga bila, mogu da kažem, jako loše, jer se tu pominjalo dosta uvredljivih stvari. Ja u sedmom razredu nisam znala ni šta te stvari znače i bilo je dosta eksplicitnog sadržaja. Pisale i slale su mnogo ružnih stvari o meni u toj grupi, a ja sam jako loše to podnela. Međutim, mama i tata su mi pomogli da kroz to prođem što lakše. Kasnije su oni obavestili školu i pokrenut je proces protiv internet nasilja. Ceo taj proces me je naučio kako da se kasnije branim i kako da te stvari izbegnem i prebrodim ukolilko opet do njih dođe. Sada mi je sa ovim znanjem i iskustvom, mnogo lakše da se nosim sa tim i nadam se da više nikada neću biti u takvoj situaciji, kao ni drugi. To ne može da se iskoreni, ali može da se smanji, a takvi nasilnici su kao i mi jako ranjivi i uplašeni, a to je upravo razlog zašto se kriju iza onlajn imena i profila“, navela je ova hrabra srednjoškolka.

Nakon ovog lošeg iskustva, Kristina dugo nije htela da ide u školu, zato što je, kako dodaje, imala utisak da ako devojčice koje su napravile grupu imaju takvo mišljenje o njoj, onda i svi drugi imaju isto mišljenje, što ju je dovelo do problema sa odlaskom u školu.

„Nakon svega što mi se desilo, u školu sam prvi put otišla nakon tri nedelje, jer mi je trebalo mnogo vremena da se vratim u „normalu“. Imala sam utisak da me svi gledaju, nije mi bilo prijatno, a onda su usledila izvinjenja devojaka koje su učestvovale u svemu. Nažalost, svaka od njih mi je slala odvojene poruke u kojima je krivicu svaljivala na one druge, pošto ih je bilo tri. Meni su u školi objasnile da je to trebalo da bude šala koju ja nisam lepo shvatila, iako to uopšte nije bila šala, a ja sam dobro shvatila šta su one htele da kažu. Mi smo tad ostale u kontaktu samo zato što je to bila mala škola i onda nisam mogla da se sklonim od njih ni na koji način osim da promenim školu, a to nisam htela. Sada više nismo u kontaktu, ali su me do kraja osmog razreda i dalje pratile nekim drugim oblikom nasilja, nije to više bilo internet nasilje, sve je to bilo lice u lice. Posle svega što sam prošla, i iskustva koje je bilo loše, ja sam zahvalna zato što sada ne bih znala kako da se nosim sa tim“.

„Pre svega budite fini na internetu, jer ne znate kako će ko da protumači vaše reči iako tvama deluju možda baš bezazleno. Bilo koji i najkraći komentar koji napišete ispod slike ili video sadržaja može mnogo negativno da utiče na neku osobu. Ona je uložila trud i vreme u kreiranje neke objave i onda očekuje neki feedback od vas koji neće biti uvredljiv. Možda konstruktivna kritika da, ali ne nešto uvredljivo. Primetila sam da ljudi na internetu ne znaju da razlikuju konstruktivnu kritiku od hejta i to je veoma veliki problem. S druge strane, svi ti koji pišu, misle da pišu konstruktivnu kritiku ne razmišljajući o posledicama“, zaključuje ona.

Zadatak roditelja i zajednice je da aktivno učestvuju u prevenciji nasilnog ponašanja adolescenata. U slučaju da primete neko od neprihvatljivih načina socijalnih ispoljavanja kod svog deteta, roditelji svakako treba da potraže pomoć stručnjaka, jer neblagovremeno preduzimanje potrebnih mera može rezultirati povećanjem problema do granica koje postaju rizične kako za samog adolescent, tako i za osobe iz njegovog socijalnog okruženja.

Prevenciju ne može postići samo jedan sektor. Pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje, zdravstvena zaštita (mentalna ili medicinska), država, socijalne službe, mediji i organizacije koje čine sektor civilnog društva, poput organizacija koje služe mladima. Osim toga, glasovi dece, mladih i porodice  koje su najviše pogođene nasiljem moraju biti u središtu pažnje. Zajedno možemo sprečiti i eliminisati nasilje i poboljšati život mladih u našoj sredini.

Projekat “Ti to možeš”, podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da analizira i predstavi položaj i stavove mladih o odabranim temama, ali i da ukaže na probleme i devijacije u društvu, da pruži podršku, predstavi i istakne važnost učešća mladih u društvenom, kulturnom i političkom životu.  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.