Mladi nedovoljno upoznati na koji način mogu da zaštite svoje podatke na internetu

Međutim, internet takođe predstavlja i potencijalnu opasnost za našu bezbednost, jer postoje ljudi i grupe koje se trude da tim podacima pristupe neovlašćeno. Stoga je važno da se podaci koje šaljemo i primamo preko interneta štite od neovlašćenog pristupa.

Postoje različiti načini za zaštitu podataka na internetu. Jedan od najvažnijih je korišćenje lozinke za sve račune koje imate na internetu. Lozinke treba da budu jake i treba ih redovno menjati. Takođe, trebalo bi da koristite različite lozinke za različite račune, kako ne bi došlo do propusta ako se jedna lozinka otkrije. Drugi način zaštite podataka je korišćenje virtualne privatne mreže (VPN). VPN vam omogućava da se povežete na internet preko zaštićene veze, što znači da su vaši podaci zaštićeni od neovlašćenog pristupa. Još jedan način zaštite podataka je korišćenje sigurnosnih softvera, kao što su antivirusni programi i firewall-ovi. Ovi programi štite računar od virusa i drugih zlonamernih programa koji bi mogli da pristupe vašim podacima.

Na kraju, trebalo bi da budete oprezni sa podacima koje delite na internetu. Ne treba da objavljujete lične podatke, kao što su adresa i broj telefona, na javnim mestima poput društvenih mreža. Takođe, trebalo bi da budete oprezni sa linkovima na koje klikćete i sa imejl porukama koje primate, jer mogu da sadrže zlonamerni sadržaj.

Privatnost na internetu može biti ugrožena na razne načine. Između ostalog, tako što, recimo, roditelji, staratelji ili prijatelji na internetu dele informacije o detetu, koje dete samo možda ne želi da budu podeljene; tako što sama deca iz neznanja podele informacije, a da nisu svesna da ih drugi mogu videti ili da takvo deljenje može imati posledice po njihovu reputaciju.

Privatnost može biti ugrožena i kroz sakupljanje podataka u komercijalne svrhe, kao što je to slučaj sa podacima koje prikupljaju društvene mreže. Tenzija ovde može da postoji između osiguravanja dečije privatnosti, sa jedne strane, i sigurnosti podataka, sa druge – recimo,  roditeljsko korišćenje softvera ili „roditeljske kontrole“ da bi imali uvid u to koje veb-sajtove dete ili tinejdžer koristi može da osigura bezbednost podataka ili samu bezbednost deteta, ali može istovremeno narušiti njegovu privatnost.

U Srbiji je 22. avgusta 2019. godine počeo da se primenjuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, pošto je istekao period pripreme za primenu ovog propisa. Novi zakon donet je i da bi zakone Srbije uskladili sa evropskim propisima, a konkretno sa Opštom uredbom EU o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) i sa Policijskom direktivom, koja se bavi pitanjima zaštite i obrade podataka u istražnim, sudskim i drugim procesnim slučajevima. Cilj je bio da zakon donese određene olakšice građanima i proširi njihova prava.

Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti kaže da oni koji rukuju podacima o ličnosti moraju da znaju koliko tih podataka smeju da prikupljaju.

„Svi oni koji rukuju podacima o ličnosti moraju da imaju na umu da skupljaju onoliko podataka koliko im je potrebno za svrhu obrade. Naravno, ne manje, ali ne ni više, što je u praksi čest slučaj. Građani treba da prepoznaju situaciju kada da reaguju i kažu: ’Izvinite, a šta će vama ovi moji podaci? ’ Primera radi – kada vam u instituciji traže ličnu kartu, to je u redu, ali nije u redu da je vi ostavite dok ste tamo negde”, objasnio je Marinović.

Kaže da toga ima puno i daje primer društvenih mreža, na kojima se traže bespotrebni podaci.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti počeo je da se primenjuje, ali struka nije zadovoljna.

Poverenik kaže da u Srbiji postoji Nacionalna strategija zaštite podataka o ličnosti, ali da ona nije nikada zaživela.

„Dobra strana te stragije je to što nije bila vremenski ograničena i formalno je još uvek važeća. I sada je na nama da joj udahnemo novi život, da je ažuriramo i uskladimo sa zakonom, te da ona bude početni korak. Ja sam razgovarao s premijerkom i imam utisak da sam naišao na otvorena vrata, da je problem shvaćen. Naš predlog je bio da ne samo Ministarstvo pravde već i Vlada Srbije počne da se bavi tim, da sva ministarstva u čijim oblastima su ti propisi budu nosioci, svako u svojim oblastima, jer je to ogroman proces i to ne može samo Poverenik da uradi, već mora svako za sebe”, ocenio je Marinović.

Koliko mladi danas znaju o bezbednosti na internetu, budući da svakog dana po nekoliko sati provedu na nekoj od društvenih mreža?

Učenici provode na internetu, u proseku, više od 3 sata dnevno, najstariji i do 4 i po sata, dok dve trećine njih vikendom provodi između 4 i 7 sati, pokazalo je istraživanje EU Kids Online.

Internet se primarno koristi za zabavu i komuniciranje sa drugim ljudima.

Više od dve trećine dece i mladih (74%) ima profil na nekoj društvenoj mreži ili platformi za igranje video-igrica. Od toga 41% njih uzrasta 9-10 godina, kao i 72% njih uzrasta 11-12 godina kaže da ima profil, iako je minimalna starosna granica, propisana od strane društvenih mreža, obično 13 godina.

Kristina Miloradović, učenica Požarevačke gimnazije, navodi da većina mladih, kada deli određene sadržaje na svom profilu, uopšte nije svesna ko će sve to videti.

„Privacy policy, odnosno zaštita podataka, nešto je što nam prvo iskače pred objavljivanje nekog materijala ili informacija na internetu, ali svi se redovno samo slažu sa svim uslovima i nastave dalje. Uopšte ne čitaju šta piše, a piše mnogo korisnih stvari, za koje se podrazumeva da ih znamo, ali ih nažalost većina uopšte ne zna. Trebalo bi na to obratiti više pažnje“, smatra Kristina.

Kako dodaje, pre nego što je prošla kurs medijske pismenosti, ona je imala istu praksu. Sa svim što joj je izlazilo tokom objavljivanja slagala se i nastavljala dalje.

„Sada čitam svaki od tih uslova privatnosti – šta može da se vidi od mojih informacija, a šta ne može, kao i koje podatke treba da unesem da bih se registrovala negde. Strogo vodim računa o tome gde ostavljam broj telefona i mejl adresu. Ranije nisam vodila računa o tome i nije se ništa loše desilo, ali sami spam mejlovi, koje možemo da dobijemo nakon registracije negde, mogu da nam unesu virus ukoliko ne budemo dovoljno pažljivi. To je virus koji može da proguta neke informacije koje imamo, a danas većina ljudi na nalogu imam broj bankovnog računa, kartice, telefona, adrese i upravo zbog toga moramo da budemo veoma obazrivi.”

Mladi u svakom trenutku na internetu mogu da se informišu o opasnostima koje sa sobom nosi objavljivanje bilo kojih informacija, ali Kristina ističe da večinu te informacije jednostavno ne interesuju.

„Postoje brojni kursevi kako unaprediti svoju internet bezbednost, i to se odnosi na zaštitu vašeg računara, telefona, zaštitu naloga, što je veoma bitno, a samim čitanjem tih uslova privatnosti, koje najčešće zaobilaze, mogu mnogo da nauče“.

Kristina savetuje kako svoje vršnjake, tako i sve ostale, da, ukoliko ne žele da prođu određeni kurs ili da ih neko posavetuje, ne preskaču nijedan privacy policy ban na koji naiđu, već da sve lepo iščitaju.

„Ukoliko u tom trenutku nemaju vremena, uvek treba da se vrate na to ili da se jednostavno ne registruju dok ne pronađu dovoljno vremena da sednu i lepo iščitaju to što piše”, zaključuje Kristina.

Mladi srednjoškolci sa kojima je Boom93 pričao uglavnom znaju šta je zaštita podataka na internetu, ali, kako i sami kažu, ne vode previše računa o tome i korake koji sadrže informacije o tome većinom preskaču kada na njih naiđu.

Privatnost i sigurnost podataka dece i mladih na internetu sve su bitnije teme kada se govori o internetu i mladim ljudima. Da deca i mladi imaju pravo na privatnost, precizirano je u UN Konvenciji o pravima deteta, a ova privatnost na internetu može biti ugrožena na razne načine.