Sajberbuling – šala ili zlostavljanje?

Primeri ove vrste zlostavljanja su širenje laži, postavljanje slika ili video snimaka koji mogu osramotiti drugu osobu na društvene mreže, slanje uvredljivih ili pretećih poruka, lažno predstavljanje na društvenim mrežama prilikom kog se šalju poruke različitim ljudima sa ciljem da se dovedu u sukob sa osobom koja je lažno predstavljena.

Sajberbuling se često dešava kao prateći oblik nasilja uživo. Ipak, onlajn nasilje ostavlja digitalni trag i samim tim može pružiti korisne dokaze kako bi se dalje nasilje preveniralo.

Mladi se često mogu zapitati kako da razlikuju šalu od onlajn nasilja. Koristan savet bio bi da ukoliko se neko oseti povređenim i pomisli da se drugi smeju njemu, a ne sa njim, verovatno je vreme da se odreaguje i potraži pomoć. Uvek je najbolje prvo skrenuti pažnju nasilniku i reći mu da prestane, jer može se desiti da onaj ko nasilje vrši toga, nažalost, nije ni svestan. Ako nasilje ni tada ne prestane, treba se obratiti roditeljima, razrednom starešini, psihologu ili pedagogu.

Kada o govorimo o posledicama cyberbullyinga, one mogu biti psihičke (npr. osećanje straha ili besa), emocionalne (npr. gubitak interesovanja za aktivnosti koje volimo) i fizičke (npr. umor, neobjašnjive glagvobolje).

Kada govorimo o kažnjavanju počinilaca, Zakoni protiv digitalnog nasilja u Republici Srbiji još uvek nisu razvijeni u dovoljnoj meri. Prilikom kažnjavanja pojedinca za sajber nasilje neretko koriste i zakonske odredbe drugih relevantnih zakona, kao što je navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu.

Krivični zakonik Republike Srbije u svom članu 119 predviđa kaznu zatvora od šest meseci do pet godina za lica koja surovo ili nečovečno postupaju sa licem koje se u odnosu na njega nalazi u podređenom ili zavisnom položaju, pa ono usled takvog ponašanja izvrši ili pokuša samoubistvo koje se može pripisati nehatu počinioca.

Kada je u pitanju neovlašćeno objavljivanje snimaka kojima se zadire u lični život, Krivični zakonik Srbije propisuje kaznu i do dve godine zatvora.

Proganjanje je prema Krivičnom zakonu Republike Srbije delo za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju od tri godine i to u slučaju da radnje koje preduzima prvo lice mogu da ugroze lični život drugog lica.

U slučaju da je pomenutim ponašanjem izazvana opasnost po život drugog lica ili njemu bliskog lica, predviđena je kazna zatvora od tri meseca do pet godina. U najtežem slučaju, da počinilac prilikom vršenja svojih radnji izazove smrt drugog lica ili njemu bliskog lica, predviđena je kazna zatvora od godinu do deset godina.

Naravno, svaka od prethodno navedenih kazni često je neprimenjiva, jer su počinioci maloletne osobe.

Žrtve cyberbullyinga mogu se osećati bespomoćno i odustati od traženja rešenja za situaciju kroz koju prolaze, ali važno je znati da se teškoće mogu prevazići i da ljudi mogu ponovno izgraditi svoje samopouzdanje i zdravlje.

Bez fizičkog kontakta sa publikom, deca i mladi teže vide i razumeju štetu koju njihove reči mogu naneti. Školski tračevi nađu svoj put do bloga i žrtva trača oseća da je u rukama nepoznatog internet napadača.

Anonimnost počiniteljima nasilja preko interneta daje osećaj da nekažnjeno mogu ne poštovati socijalne norme i ograničenja, što rezultira već navedenim ponašanjem.

Šta mladi kažu o internet nasilju?

Učenica Požarevačke gimnazije Kristina Miloradović smatra da je internet nasilje jedno od najtežih oblika nasilja, jer svoje nasilnike ne vidimo i oni su sa te strane jako zaštićeni.

Kristina dodaje da bilo da verujete tom stavu, da li se slažete ili ne sa tuđim mišljenjem, uvredljiv sadržaj treba strogo da bude zabranjen na internetu. Nažalost sve više se susrećemo sa negativnim stavovima.

Ona je tokom osnovne škole, tačnije u sedmom razredu imala tu nesreću da bude žrtva jednog teškog oblika sajber nasilja.

„Tada su devojčice iz mog odeljenja na jednom rođendanu napravile grupu na Snap Chat-u, a izabrale su tu društvenu mrežu, jer se na njoj poruke brišu nakon 24 sata. Međutim, one su u grupu greškom ubacile jednu meni blisku osobu koja mi je sve te poruke pokazala i ja sam nakon toga bila, mogu da kažem, jako loše, jer se tu pominjalo dosta uvredljivih stvari. Ja u sedmom razredu nisam znala ni šta te stvari znače i bilo je dosta eksplicitnog sadržaja. Pisale i slale su mnogo ružnih stvari o meni u toj grupi, a ja sam jako loše to podnela. Međutim, mama i tata su mi pomogli da kroz to prođem što lakše. Kasnije su oni obavestili školu i pokrenut je proces protiv internet nasilja. Ceo taj proces me je naučio kako da se kasnije branim i kako da te stvari izbegnem i prebrodim ukolilko opet do njih dođe. Sada mi je sa ovim znanjem i iskustvom, mnogo lakše da se nosim sa tim i nadam se da više nikada neću biti u takvoj situaciji, kao ni drugi. To ne može da se iskoreni, ali može da se smanji, a takvi nasilnici su kao i mi jako ranjivi i uplašeni, a to je upravo razlog zašto se kriju iza onlajn imena i profila“, navela je ova hrabra srednjoškolka.

Nakon ovog lošeg iskustva, Kristina dugo nije htela da ide u školu, zato što je, kako dodaje, imala utisak da ako devojčice koje su napravile grupu imaju takvo mišljenje o njoj, onda i svi drugi imaju isto mišljenje, što ju je dovelo do problema sa odlaskom u školu.

„Nakon svega što mi se desilo, u školu sam prvi put otišla nakon tri nedelje, jer mi je trebalo mnogo vremena da se vratim u „normalu“. Imala sam utisak da me svi gledaju, nije mi bilo prijatno, a onda su usledila izvinjenja devojaka koje su učestvovale u svemu. Nažalost, svaka od njih mi je slala odvojene poruke u kojima je krivicu svaljivala na one druge, pošto ih je bilo tri. Meni su u školi objasnile da je to trebalo da bude šala koju ja nisam lepo shvatila, iako to uopšte nije bila šala, a ja sam dobro shvatila šta su one htele da kažu. Mi smo tad ostale u kontaktu samo zato što je to bila mala škola i onda nisam mogla da se sklonim od njih ni na koji način osim da promenim školu, a to nisam htela. Sada više nismo u kontaktu, ali su me do kraja osmog razreda i dalje pratile nekim drugim oblikom nasilja, nije to više bilo internet nasilje, sve je to bilo lice u lice. Posle svega što sam prošla, i iskustva koje je bilo loše, ja sam zahvalna zato što sada ne bih znala kako da se nosim sa tim“.

„Pre svega budite fini na internetu, jer ne znate kako će ko da protumači vaše reči iako tvama deluju možda baš bezazleno. Bilo koji i najkraći komentar koji napišete ispod slike ili video sadržaja može mnogo negativno da utiče na neku osobu. Ona je uložila trud i vreme u kreiranje neke objave i onda očekuje neki feedback od vas koji neće biti uvredljiv. Možda konstruktivna kritika da, ali ne nešto uvredljivo. Primetila sam da ljudi na internetu ne znaju da razlikuju konstruktivnu kritiku od hejta i to je veoma veliki problem. S druge strane, svi ti koji pišu, misle da pišu konstruktivnu kritiku ne razmišljajući o posledicama“, zaključuje ona.

Pravljenje lažnih profila os strane vršnjaka je veoma zastupljeno, a oni koji ih prave misle da je to zabavno, da time ne mogu nikoga da povrede, već samo da se našale sa drugim vršnjacima, dok oni koji su predmet istih tih šala, na to gledaju sasvim drugačije.

Slično negativno iskustvo kao i Kristina, imala je i Marija Đorđević, a jedina razlika je bila u tome što je zlostavljanje vršio drug iz odeljenja kog je poznavala tek mesec dana.

„Dečak iz mog odeljenja napravio je lažni profil i pisao loše stvari o meni. Kada sam sa njime o tome porazgovarala, rekao mi je da on ništa ružno u tome ne vidi i da je on kada je prošao kroz slično iskustvo to shvatio na potpuno drugačiji način. Međutim, ja sam se osećala veoma povređeno i zatečeno, jer nisam očekivala da neko koga znam mesec dana, tako brzo stekne loš utisak o meni i da da sebi za pravo da pravi fejk profile predstavljajući se kao uja, a zatim i komentariše video na Tik Tok-u koristeći neprimereni jezik koji svi mogu da vide. Definitivno nisu razmišljali o mojim osećanjima, misle da je to samo šala, ali nije“, navela je Marija za Boom93.

Marija ovaj slučaj nikome nije prijavila, ali je počinioce upozorila da će ukoliko nešto tako budu ponovili prijaviti sve prvo razrednom starešini, a ako bude potrebe i višim instancama poput policije.

„Kako će neka osoba da shvati nečiju „šalu ili zlostavljanje“ zavisi od nje same, koliko je spremna da se suoči sa tim. Neko ko nije siguran u sebe, svakako će lošije sve to prihvatiti, u odnosu na mene koja sada nemam taj problem, svesna sam toga ko sam i šta sam, tako da me te stvari ne dotiču“, navela je Marija.

Saveti za mlade i roditelje

Mobilni i internet omogućavaju ti da si uvek u toku i uvek prisutan svuda. Možeš brzo doći do informacija koje su ti potrebne, razgovarati i zabavljati se sa prijateljima, ali i upoznavati decu i mlade iz različitih delova sveta. Možeš da razmenjuješ mišljenja s drugima, igraš igrice, pratiš novosti i zanimljivosti.

Međutim, mobilni i internet, uprkos svim svojim mogućnostima, ipak su samo alati. Nažalost, postoje neki koji koristeći se ovim alatima vređaju i uznemiravaju druge. U njihovim rukama mobilni i internet pretvaraju se u moćno oružje.

Neki to rade nepromišljeno, neki iz fore i zabave, neki s namerom da povrede ili osramote, a neki zloupotrebe mogućnosti koje ovi alati daju. Pa tako, neki šalju uznemiravajuće i preteće poruke, nagovaraju na odbacivanje i mržnju, objavljuju tajne i  neistine o drugima. Neki podstiču druge da daju neprijatne komentare o onima koje ne vole, jer žele da ih osramote pred što većim brojem ljudi. Neki se lažno predstavljaju da bi prevarili i iskoristili druge, a neki pak „provaljuju“ u tuđe mobilne, e-mailove ili blogove i šalju zlobne komentare i poruke o drugima u tuđe ime. Sve ovo može da se događa putem poziva ili sms poruke, putem e-maila, chat-a, bloga ili drugih internet stranica, a naziva se elektronsko nasilje ili zlostavljanje.

Najčešće se roditelji ne ustručavaju preuzeti brigu i odgovornost za ponašanje svoje dece u igri, školi ili u tuđoj kući. Ne mora biti drugačije ni kad je reč o onome što se događa posredstvom moderne tehnologije. Roditelji treba da razgovaraju sa svojom decom o kompjuterskoj etici, da dogovore pravila ponašanja na internetu i, kao najvažnije, definišu posledice kršenja tih pravila.

Vrlo je bitno naučiti da sve što se „podeli“ na internetu više „ne pripada nama“ i dostupno je svima. Bez obzira, i u delu kada smo „podesili privatnost“, i dalje postoje načini da se dođe do informacije koju nismo želeli da podelimo sa drugima. Veoma je bitna uloga roditelja u kojima deca mogu pronaći svoj oslonac u životu i podršku. Vrlo je važan otvoren odnos roditelja i dece kako bi se deca osećala dovoljno dobro da povere roditeljima šta rade u digitalnom okruženju i šta im se dešava. Deca i mladi se moraju informisati, edukovati o rizicima i načinima kako da se zaštite na internetu, ali treba ih ohrabriti da prijave nasilje.

Javnost, odnosno zajednica, može se i treba edukovati, kritički misliti i biti oprezna. Uz to je jako važno kako se odnosimo prema žrtvama nasilja, dakle, pokazati saosećanje, empatiju i biti podrška, jer je realnost takva da svako u nekom trenutku može postati žrtva cyberbullyinga.