Mladi i Kovid: Anđela-Jedina svetla tačka korone mi je bila druženje sa porodicom

Pandemija COVID-19 je uticala na sve nivoe društva na globalnom nivou. Karantin i zatvaranje škola značajno su poremetili svakodnevni život dece i  adolescenata, što je dovelo do povećanja njihovog slobodnog vremena kod kuće. Ograničena sloboda kretanja, onlajn učenje i ograničeno bez fizičke društvene interakcije sa njihovim vršnjacima imalo je značajan uticaj na mlade.

U nekim slučajevima, povećano vreme provedeno kod kuće ojačalo je veze sa roditeljima, ali neki mladi bili su suočeni sa nasiljem u porodici, zlostavljanjem ili maltretiranjem, te su se osećali zarobljeno. Propušteni meseci interakcije sa vršnjacima je verovatno uticalo na njihov društveni i emocionalni razvoj. Za stariju decu, pandemija je došla u kritično vreme u pogledu izbora budućnosti, mogućnosti obrazovanja ili karijere. Međutim, deca su provodila više vremena na mreži na društvenim mrežama i povezivali su se sa svojim prijateljima i tako suočavala sa stresom. S druge strane, povećana upotreba interneta izložila je mlade sajber bolestima, kao što su kockanje, sajber maltretiranje, ali i onlajn predatorima.

Anđela Stepanović iz Požarevca je u vreme korone živela u Beogradu i studirala bibliotekarstvo i informatiku na Filološkom fakultetu.  Zbog policijskog časa i zatvaranja bila je primorana da se vrati kući u Požarevac. To je uticalo dodatno i na njene obaveze na fakultetu. Kaže da joj je vreme u karantinu prolazilo sa porodicom.

“Niko se nikad nije nadao da svet može da stane tek tako. Nismo znali šta nas je snašlo, pa je i organizacija fakulteta bila jako loša. Predavanja nisam imala, ispiti se nisu mogli polagati online zbog odluke Univerziteta. Sećam se kada sam sa roditeljima došla da uzmem osnovne stvari iz Beograda, hteli smo da se prošetamo kroz Knez Mihajlovu, a u ulici nema nikoga. To je baš bio taj mart 2020., par ljudi na ulicama, ali preplašeni s maskama, sklanjaju se od svakoga. Bilo je jezivo, samo smo se okrenuli i otišli kući.”

U kući su zatvoreni. Ona i mlađi brat nisu smeli nigde da izlaze, niti da budu fizičkom kontaktu. Nije se viđala ni sa dečkom. Svakoga dana u 15h na televiziji, Anđela i njena porodica pratili su brojke zaraženih i preminulih.

Nisam želela da se neko razboli ili da prenesem na moju porodicu, jer u kući mi živi i baka. I stalno mi je prolazilo kroz glavu kako ne bih mogla da živim posle sa tim. Slušajući vesti, čitajući portale i komentare sto ljudi – sto ćudi, bilo je svačega.  Poštovala sam mere nošenja maski i rukavica, zbog svojih roditelja i sebe.

 Anđela kaže da su vreme u karantinu iskoristili produktivno, cela porodica je uređivala voćnjak, ali kako je vreme odmicalo približavao se junski rok, te je morala da se vrati svojim obavezama na fakultetu.

“Tamo su bile obavezne maske, kontola nošenja maski po autobusima i drugim institucijama. Na fakultetu smo se delili u grupe, imali odstojanja jedni od drugih. Od tih maski smo zaboravili i lica međusobno. Ja sam totalno ispala tada iz koloseka učenja, i te godine nisam upala na budžet. Iskreno, i dalje se mučim sa predmetima tih godina koji su mi povukli dosta i drugih predmeta i zbog koje sada produžavam godinu. Tada sam malo i upala u anksiozni trend, kako kažu psihoterapeuti sada.”

Socijalna distanca, zabrane, strah koji je bio plasiran je najverovatnije bila kap koja je prelila čašu,kaže Anđela,  jer smo već mi i bili otuđeni. I tada u tom strahu, pod velikim pritiskom, zahtevima i očekivanjima od sebe i drugih neznajući budućnost koja je bila neizvesna, gledaš kako svet može da stane u par dana.

Anđela je koronu osetila i na svojoj koži. Smatra da je ova bolest ostavila posledice na nju i njenu okolinu i oseća da su se sada još više otuđili. Sa koronom je prestalo i njeno bavljenje folklorom, jer je to zahtevalo veliki skup ljudi, putovanja, koncerte. Ipak, kako kaže, kada je prebukirana obavezama, ponekad joj fali mir iz doba korone.

“Jedina svetla tačka ove bolesti mi je bio skup sa mojom porodicom, druženje i provođenje vremena sa njima, koje, zbog obaveza koje svi svakodnevno imamo mogu nas razdvojiti i po mesec dana neviđenja.”

Većina studija je pokazala da je sveukupno, negativne emocije i ponašanja  (uključujući ljutnju, razdražljivost, negativnost, neprijateljstvo i agresivno ponašanje) kod dece i mladih  pogoršano novim životnim uslovima koje je uveo COVID-19.

Pedagog, Živkica Đorđević smatra da je korona sigurno uticala na mlade, ali ne u nekoj većoj meri, jer kako kaže ljudski potencijal je mnogo veći nego  što mi zaista mislimo.

“Nismo mi tako lako baš ranjivi. To može da bude malo i “vađenje”. To ne znači da neko dete na to neće drastično da deluje, da neko dete neće imati velikih posledica, ali večina će nekako iz toga izvući nešto pozitivno, kao iz svake nesreće, svake neprijatnosti. Ako je preživite, izlazite ojačani za neku veštinu kako se to prevazilazi. Pritom ima sigurno onih koji ulaze u veliku patnju i teško se izvlače iz cele priče. Oni moraju blagovremeno da traže stručnu pomoć.”

Đorđević kaže da se stručna pomoć je najpre ogleda u prepoznavanju problema, i deteta i porodice, a u tome mogu pomoći i nastavnici, školski pedagozi i psiholozi. Kasnije polako takve osobe odlaze ka neurolozima, psihijatrima, psiholozima, kliničarima, kako bi se utvrdilo da li je potreban proces savetodavnog rada  ili neka psihoterapija.

“Svi zajedno, jer i škola nakon povratka deteta sa bilo kakvim terapeutskim radom mora da ponudi resocijalizaciju, drugi pristup. Ako postoji dobar razredni starešina koji  će pripremiti odeljenje i kaže im šta treba da rade, odnosno kako da se ponašaju, na koji način da pristupe ako nađu saveznike u odeljenju.  Svaka ta duševna bol vam traži pomoćnike, saveznike podržavaoce, od komšiluka, preko porodice, škole, društvene zajednice.

Đorđević objašnjava da je problem današnje škole jedno veliko otuđenje i veliko pretvaranje u jednu administrativnu jedinicu, ali ako zadržite nešto što se zove autonomija nastavnika i kreativnost, dobićete mnogo više.

Mladi: „Vakcina dovodi do steriliteta, „Mladi ređe obolevaju, lako podnose virus“, „Veća je šteta od vakcine nego od virusa?

Zbog ovih ili sličnih uverenja, tek nekih 2,5 % mladih od 12 do 17 godina se vakcinisalo, kažu u Zavodu za javno zdravlje Požarevac za Boom 93. Time ova starosna grupa beleži daleko najmanji procenat vakcinisanih. Direktorka Zavoda za javno zdravlje, Ana Jovanović kaže da je na samom početku vakcinacije protiv korone postojala  neinformisanost i neki strah.

“Mladi su mislili-ne, ja sam sada jak, meni to ne treba i u suštini više je tu zavisilo od porodice, odnosno da članovi porodice savetuju naše mlade ljude da ipak prime vakcinu, da je to bezbednije, da ne treba razmišljati o neželjenim efektima, nego da se više gleda na dobrobit vakcine”.

Jovanović smatra da ono što je sigurno povećalo učestalost primanja vakcina kod mladih je trenutak kada se otvorila mogućnost putovanja.

“Svedoci smo da smo tada svi morali da budemo vakcinisani ako smo hteli da idemo negde van granica naše zemlje, Grčku ili neku drugu zemlju. To je sve dovelo do toga da su se i mladi dosta vakcinisali i da sa te strane možemo biti zadovoljni da tu neku sveobuhvatnost vakcinacijom i kod mladih ljudi.”

Jovanović kaže das u uglavnom mladi ljudi zdravi i nemaju hronične bolesti, kardiovaskularne i alergijske i neke bolesti, gde se očekuje da i ako obole od kovida imaju teške posledice, teške kliničke slike. Iz tog razloga su oni u početku malo imali neke odbojnosti i mislili da im to ne treba, ali kako je vreme proticalo bilo je tu dovoljno mladih ljudi kako bi se ostvario taj neki populacijski imunitet.

Najčešće pitanje mladih bilo je da li vakcina može da utiče na sterilitet.

Pitanja i nedoumice koje su bile kod mladih, onih koji su zvali naš Zavod za javno zdravlje i epidemiologe i konsultovali se po pitanju vakcina je da li vakcina može da utiče na sterilitet, tvrdi epidemiolog, Nadežda Stanković.

“Mi smo pokušali da im objasnimo da ne postoji nikakva veza, da nijedan do sada naučni rad nije pokazao vezu između vakcina protiv kovida i steriliteta i navodili smo im određene izvore gde su mogli i da potvrde ta saznanja.”

Stanković kaže da je dosta učinjeno po pitanju edukacije mladih, ali da verovatno to nije dovoljno. Smatra da  čitava zajednica i obrazovna i zdravstvena, a i šire, treba da rade na tome da se mladi nauče ljudskosti pre svega, onda i nekoj empatiji  i potrebom za nekim kolektivnim dobrom, što je svakako vrlo važno za čitavu zajednicu, jer ako čitavoj zajednici nije dobro, onda neće nikome biti dobro.”

Možda nisam kompetentna da govorim o razlozima tako malog odziva, ali to jeste zaista specifična populacija. To jesu naši mladi sugrađani koji u toj životnoj dobi verovatno poslednje o čemu razmišljaju je bolest i potreba da se zaštite od neke bolesti, jer se oni osećaju zdravo i aktivno, tako da ne razmišljaju o tome dovoljno kao mi kad dođemo u starije godine pa sve češće razmišljamo o sopstvenom zdravlju. Mislim da je to jedan od razloga, ali svakako i dostupnost informacija danas.

Govoreći o tablidnom novinarstvu, Stanković kaže da se mladima to danas nameće, te da aspolutno ne mogu da dobiju potrebne informacije u činjeničnom smislu. Danas je teško i odraslima, posebno nezanimljivo, a posebno mladima da čitaju neke naučne studije i radove kako bi se informisali. Danas je novinarstvo takvo da vi praktično ono što vidite neku informaciju u naslovu, vrlo često izostane neka analiza u daljem tekstu ili izvor te informacije, te je teško u moru takvih naslova zaista pronaći šta je istina.