Kritika filma ‘’Fabijan: O smaku sveta’’: Ljubav u senci nacizma

Iako nemačka kinematografija dugo nije doživela neki značajniji uspeh niti se na osnovu onoga što se u njoj dešava naslućuje neki stvaralački pokret koji bi iznedrio talentovane reditelje snažnije i profilisanije poetike i estetskih nazora, tipa autora iz veličanstvenog perioda iz 70-ih i prve polovine 80-ih prošlog veka (“Novi nemački film“ sa Fasbinderom, Hercogom, Šlendorfom, Vendersom, Margaret fon Trota, Vernerom Šreterom, Vadimom Glovnom, Aleksanderom Klugeom, Peterom Lilijentalom, Hansom Gajzendorferom…), povremeno blesnu izvesni reditelji i bar nekim pojedinačnim ostvarenjem skrenu pažnju filmske javnosti.

Tako je nedavno Florijan Henkel fon Donersmark, dobitnik Oskara za Život drugih (2006), ostvarenjem Delo bez autora (2018) upečatljivo progovorio o odnosu vlasti prema umetnosti u priči inspirisanoj životom slikara Gerharda Rihtera. Dok su se nacisti zgražavali nad slobodnom formom vrhunskih likovnih stvaralaca, posle Drugog svetskog rata komunistički režim u DDR-u jedinim pravim i poželjnim umetničkim izrazom smatrao je socrealizam.

Kad smo već pominjali Fasbindera i celu impresivnu ekipu koja je činila jezgro “Novog nemačkog filma“, prošlo je dovoljno godina da život i biografije nekih od njih postanu i sami povod i materijal za ekranizovanje. Tako smo nedavno dobili solidno biografsko delo o životu i stvaralaštvu Rajnera Vernera Fasbindera, Enfant Terrible (2020), koje nam je isporučio Oskar Ruler.

Kada je reč o biografijama, dobar film o Romi Šnajder, Tri dana u Kibronu (2018), napravila je Emili Atef.

U nekim, ne baš izdašnim godinama, vatru nemačkog filma držali su gotovo samo Fatih Akin i Kristijan Pecold.

Veoma je hvaljeno delo Burhana Kurbanija Berlin Aleksanderplac (2020), nova i osavremenjena ekranizacija sa senkom maestralne i grandiozne Fasbinderove serije iznad sebe, čuvenog romana Alfreda Deblina.

Još jedno veliko rediteljsko ime, Tom Tikver, ili radi u inostranstvu (između ostalog i kao kompozitor) ili je posvećen televizijskim projektima, što je urodilo jednim od najvećih dometa u tom formatu, serijom Vavilon Berlin.

Dominik Graf (1952), jedan od iskusnijih reditelja, takođe dosta radi za televiziju, ali se ekranizacijom jedinog romana za odrasle čuvenog pisca knjiga za decu i pesnika, Eriha Kestnera (1899-1974), ponovo vratio velikom ekranu. Roman Fabian. Die Geschicht eines Moralisten/Fabijan. Priča o moralisti (1931), karakterističan po tome što je i sam ostvaren po principu filmske montaže i brzih rezova, kompleksno je štivo koje kroz individualizam, ambicije i poglede na svet nekoliko pojedinaca donosi širu sliku jednog vremena neizvesnosti, ekonomskih potresa, raskalašnosti i strepnje, pogled na Nemačku u vreme Vajmarske republike (1918-1933).

Graf se opredelio za trosatnu, prilično strpljivu genezu dešavanja u Kestnerovom romanu. Priča filma Fabijan: O smaku sveta je smeštena u Berlin 1931. godine i govori o junaku Jakobu Fabijanu (odlični Tom Šiling), nekoj vrsti marketinškog stručnjaka u fabrici cigareta, koji jedva sastavlja kraj s krajem, između ostalog i zato što mu kradu ideje na poslu. Njegov cilj je da svoj spisateljski talenat ipak iskoristi kao romanopisac. Ima dragog prijatelja Labudea (Albreht Šuh), koji je pristalica komunizma uz sve probleme koje ima na Berlinskom univerzitetu, i prilični je optimista i hedonista, za razliku od Fabijana, koji nosi depresivna i porazna iskustva iz Prvog svetskog rata, koji je iskusio kao vojnik na traumatičan način. Prikaz Fabijanovog i Labudeovog provoda i rovarenje po splinu međuratnog Berlina je impresivan Grafov domet, sa povremenim diskretnim ali izvrsnim rediteljevim intervencijama koje, posle velikog rata, nagoveštavaju novu kataklizmu (prizor kada iz specijalno dizajnirane građevine koja reklamira, i valjda prodaje, cigarete izlazi dim a prva asocijacija su vam koncentracioni logori i holokaust, sekvence koje nagoveštavaju udes Jevreja). Kod Fabijana, koji je kao i Kestner poreklom iz Drezdena, ima one iskričave, pomalo i autodestruktivne radoznalosti koja karakteriše umetnike, da sve prouče i istraže, pa ga tako Berlin zanosno privlači da otkrije sve njegove skrivene i mistične kutke, gde život i čula intenzivno i nesputano bujaju.

U jednom od noćnih klubova Fabijan upoznaje Korneliju (Saskija Rozendal). Oni se strasno zaljubljuju, ali Kornelija ne odustaje od svog sna da uspe u filmskoj industriji kao glumica. Za to vreme Fabijan na poslu prilično stagnira  i njegov materijalni položaj je i dalje loš, da bi na kraju, u eri opšte nezaposlenosti i siromaštva, i on bio otpušten. Dok ljubav cveta, Fabijan i Kornelija se uglavnom njome hrane, uz prilično snalaženja za puko preživljavanje. Kad je poznanstva dovedu u priliku da kroči na audiciju i pred filmske kamere, odnos sa partnerom puca, jer Fabijan ne može da joj oprosti veze sa uticajnim i posesivnim matorcima iz filmske branše. Iako ne može da odoli svojoj ambiciji da se ostvari kao glumica, ona i dalje voli Fabijana…

Priča Grafovog filma ide vrlo emotivnom i tragičnom kraju, sa prilično mračnim slikama sudbina Kestnerovih junaka, koje kao da su odraz kompletnog srozavanja u zlo, u koje će pohitati nemačko društvo uz mahniti, demonski i zastrašujući uspon nacizma. Reditelj u izobilju koristi dokumentarne materijale Berlina tih godina i kompaktno ih sklapa sa igranim delovima koje je snimio Hano Lenc, a javnu, medijsku i društveno-političku scenu obogaćuje i svojim prikazom filmske industrije Nemačke između dva svetska rata. Film bi možda bio još bolji da je bar za pola sata kraći, a najviše vremena posvetilo se rađanju i razvijanju romanse između Fabijana i Kornelije, što je trebalo ekonomičnije i efektnije rešiti.

Ovo je druga filmska ekranizacija cenjenog Kestnerovog romana. Reditelj Volf Grem je 1980. godine napravio film Fabijan, koji je bio nacionalni kandidat Zapadne Nemačke za Oskara.