Podela imovine nakon razvoda i raskida vanbračne zajednice: Čiji su stan, kuća i ušteđevina? Advokat Petar Lalić objašnjava šta kaže zakon

Podela imovine nakon razvoda braka ili prestanka vanbračne zajednice često otvara brojna pitanja i nedoumice. Posebno su česte situacije u kojima je nepokretnost upisana samo na jednog partnera, dok je stečena tokom zajedničkog života, ili kada je jedan partner ostvarivao prihode, a drugi vodio domaćinstvo i brinuo o deci.

Prema Porodičnom zakonu Srbije, osnovno pravilo je da imovina koju supružnici steknu radom tokom trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Član 171. propisuje ovaj zakonski režim, koji se primenjuje ukoliko supružnici bračnim ugovorom nisu drugačije uredili svoje imovinske odnose.

Kako objašnjava advokat Petar Lalić, prilikom utvrđivanja zajedničke imovine nije presudno samo na čije ime se nepokretnost vodi, već je ključno poreklo sredstava kojima je stečena.

„Pri utvrđivanju imovine polazi se od osnovnog principa, a to je zakonska pretpostavka o zajedničkoj imovini, odnosno da imovina stečena radom supružnika tokom trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Porodični zakon u članu 171. postavlja ovu zakonsku pretpostavku kao osnovni režim imovinskih odnosa. U nedostatku bračnog ugovora, ovo pravilo se automatski primenjuje“, ističe Lalić i dodaje da "polazeći od situacije koja je česta u praksi, a to je da ne postoji pisani sporazum i da postoje sporna pitanja i brojne nepoznanice između supružnika, pravni okvir uspostavlja pretpostavke u korist postojanja zajedničke imovine sa jednakim udelima. Formalnosti poput upisa u katastar ili navođenja imena u kupoprodajnom ugovoru imaju sporedan značaj. Sud će se fokusirati na suštinsko pitanje – poreklo sredstava. Teret dokazivanja da je nepokretnost posebna imovina ili da su udeli nejednaki leži na onome ko to tvrdi. U nedostatku takvih dokaza, nepokretnost će se smatrati zajedničkom imovinom sa udelima od po 50%."

Da li je stan zajednički ako je u katastru upisan samo na jednog supružnika?

Porodični zakon propisuje da se smatra da je upis prava na nepokretnosti izvršen na ime oba supružnika čak i kada je kao vlasnik upisan samo jedan od njih. Izuzetak postoji ukoliko je naknadno zaključen pisani sporazum o deobi zajedničke imovine ili bračni ugovor, odnosno ako je o pravima supružnika odlučivao sud.

Lalić naglašava da formalni upis u katastar ne menja automatski karakter imovine.

„Najvažnije je da član 176. stav 2. Porodičnog zakona izričito propisuje da, čak i ako je upis vlasništva u javnom registru prava na nepokretnostima izvršen na ime samo jednog supružnika, smatra se da je izvršen na ime oba supružnika. Ovo je ključna odredba koja neutrališe formalni nedostatak upisa. Pravna kvalifikacija imovine kao zajedničke nastaje samim činom sticanja (npr. zaključivanjem ugovora o kupoprodaji), a ne tek upisom u katastar“, objašnjava advokat.

Dodaje da supružnik koji tvrdi da je nepokretnost njegova posebna imovina mora to i da dokaže.

„Ukoliko ipak dođe do spora, supružnik na čije ime je imovina upisana, a koji želi da ospori status zajedničke imovine, snosi teret dokazivanja da je imovina stečena iz njegove posebne imovine (npr. pre braka, putem nasleđa ili poklona). U nedostatku takvih dokaza, primenjuje se pretpostavka o zajedničkoj imovini“, navodi Lalić.

Prema njegovim rečima, da bi se nepokretnost tretirala kao posebna imovina, potrebno je dokazati da je plaćena sredstvima koja potiču iz posebne imovine jednog supružnika, poput nasleđa, poklona ili novca dobijenog prodajom imovine stečene pre braka.

Posebna i zajednička imovina, šta kome pripada?

Porodični zakon pravi razliku između posebne i zajedničke imovine supružnika.

Prema članu 168, posebnom imovinom smatra se ono što je supružnik stekao pre sklapanja braka, kao i imovina koju tokom braka dobije nasleđem ili poklonom, odnosno drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava. Posebna imovina je i ono što supružnik stekne deobom zajedničke imovine.

Svaki supružnik samostalno upravlja svojom posebnom imovinom i raspolaže njome.

Međutim, posebna imovina može tokom braka biti uvećana ulaganjem drugog supružnika ili zajedničkih sredstava.

Lalić objašnjava da zakon razlikuje dve situacije, u zavisnosti od toga koliko je ulaganje povećalo vrednost posebne imovine.

„Prvo, pravo na novčanu naknadu (potraživanje u novcu) nastaje ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika. U takvom slučaju, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu, kako je to definisano u članu 170. stav 1. Porodičnog zakona. Važno je naglasiti da se ovde ne stiče vlasnički udeo u samoj imovini, već novčano potraživanje koje odgovara visini doprinosa supružnika koji je ulagao“, navodi advokat.

Drugačija je situacija kada je povećanje vrednosti znatno.

„Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik stiče pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu, u skladu sa članom 170. stav 2. Porodičnog zakona. Ovde se ne radi samo o novčanoj nadoknadi, već se uspostavlja suvlasnički odnos na predmetnoj nepokretnosti“, objašnjava Lalić.

Zakon ne određuje preciznu granicu između neznatnog i znatnog uvećanja vrednosti, već se to procenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Da li supružnik koji nije radio ima pravo na polovinu imovine?

Jedna od čestih nedoumica odnosi se na položaj supružnika koji tokom braka nije bio formalno zaposlen, već je vodio domaćinstvo i brinuo o deci.

"Supružnik koji nije bio formalno zaposlen, ali je svojim radom doprinosio domaćinstvu i brizi o deci, u potpunosti doprinosi sticanju zajedničke imovine i, prema zakonskim pretpostavkama, ima pravo na jednak udeo u toj imovini, osim ako se ne dokaže suprotno u sudskom postupku", objašnjava advokat.

"Naime, zakon propisuje da imovinu koju su supružnici stekli radom tokom trajanja zajednice života u braku čini njihova zajednička imovina. Pritom je važno naglasiti da se pojam „rada“ u ovom kontekstu tumači šire i ne ograničava se isključivo na formalno zaposlenje i ostvarivanje zarade, već obuhvata i rad u domaćinstvu, brigu o deci i druge aktivnosti kojima se doprinosi funkcionisanju porodične zajednice i sticanju zajedničke imovine", dodaje on.

Prema rečima advokata Lalića, takav doprinos ima zakonski značaj i ne može se posmatrati kao manje vredan od finansijskog doprinosa.

„Pojam 'rad' ovde se tumači šire od formalnog zaposlenja i zarade. Član 180. stav 3. Porodičnog zakona eksplicitno navodi faktore koji utiču na utvrđivanje eventualno većeg udela jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine. Među tim faktorima su: 'njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine'“, ističe Lalić.

Kako dodaje, vođenje domaćinstva i briga o deci predstavljaju ravnopravan doprinos sticanju zajedničke imovine.

„Takav doprinos omogućava drugom supružniku da se posveti radu i sticanju prihoda, što direktno doprinosi porodičnoj zajednici i njenoj imovini“, objašnjava advokat.

Član 180. Porodičnog zakona propisuje zakonsku pretpostavku jednakih udela supružnika u zajedničkoj imovini. Ipak, postoji mogućnost dokazivanja da je doprinos jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine bio veći.

„Prilikom sudske deobe zajedničke imovine, Porodični zakon polazi od zakonske pretpostavke da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Supružnik koji tvrdi da mu pripada veći udeo, odnosno da drugom supružniku pripada manji udeo, dužan je da to i dokaže, pozivajući se na faktore propisane članom 180. stav 3. Porodičnog zakona“, navodi Lalić.

Prilikom procene uzimaju se u obzir ostvareni prihodi, vođenje poslova u domaćinstvu, staranje o deci, staranje o imovini, kao i druge okolnosti značajne za njeno održavanje ili uvećanje vrednosti.

Kako se deli imovina i ko odlučuje o udelima?

Supružnici zajedničkom imovinom upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, u skladu sa članom 174. Porodičnog zakona. To znači da jedan supružnik ne može samostalno raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga opteretiti pravnim poslom među živima.

Deoba zajedničke imovine može se obaviti tokom trajanja braka ili nakon njegovog prestanka.

Supružnici mogu da postignu dogovor, ali sporazum o deobi mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene isprave. Ukoliko dogovor nije moguć, o deobi odlučuje sud.

Zakon predviđa da se veći udeo jednog supružnika utvrđuje na osnovu njegovog doprinosa sticanju zajedničke imovine, pri čemu se posmatraju svi relevantni prihodi i aktivnosti tokom zajedničkog života.

Šta se dešava sa kreditom i ratama koje je plaćao samo jedan supružnik?

Prilikom deobe imovine posebno pitanje predstavljaju krediti, učešće za kupovinu stana i rate koje je plaćao samo jedan supružnik.

Važno je utvrditi da li su sredstva korišćena za kupovinu zajedničke imovine ili ulaganje u posebnu imovinu jednog supružnika, kao i da li su otplate vršene tokom trajanja zajednice života ili nakon njenog prestanka.

Lalić objašnjava da je za utvrđivanje prava na naknadu važno i poreklo novca kojim su plaćane obaveze.

„Ukoliko je jedan supružnik učešće ili rate plaćao iz svoje posebne imovine (npr. nasleđe, poklon, sredstva stečena pre braka), za sticanje zajedničke imovine, tada taj supružnik ima pravo na potraživanje od drugog supružnika“, navodi advokat.

Posebno je važno i ko je nastavio da otplaćuje kredit nakon prestanka zajednice života.

„Ako je jedan supružnik nastavio da otplaćuje kredit (učešće ili rate) za zajedničku imovinu nakon prestanka zajednice života u braku (npr. nakon razvoda ili faktičkog prekida zajednice), tada on stiče obligaciono-pravni zahtev prema drugom supružniku za naknadu polovine (ili srazmernog dela, u zavisnosti od udela) tog iznosa“, objašnjava Lalić.

Ukoliko je kredit ili učešće korišćeno za ulaganje u posebnu imovinu jednog supružnika, primenjuju se pravila iz člana 170. Porodičnog zakona: u slučaju neznatnog uvećanja vrednosti postoji pravo na novčano potraživanje, dok znatno uvećanje može dovesti do sticanja udela u toj imovini.

Vanbračni partneri imaju pravo na zajedničku imovinu

Pravila o zajedničkoj imovini ne odnose se samo na bračne supružnike. Porodični zakon u članu 191. propisuje da imovina koju vanbračni partneri steknu radom tokom trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Na njihove imovinske odnose shodno se primenjuju odredbe koje uređuju imovinske odnose supružnika.

Lalić ističe da zakon u velikoj meri izjednačava imovinska prava bračnih i vanbračnih partnera.

„Imovina koju vanbračni partneri steknu radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu, kako je to eksplicitno propisano u članu 191. stav 1. Porodičnog zakona. Ovo obuhvata sve vrste imovine stečene tokom trajanja vanbračne zajednice, uključujući nekretnine, pokretne stvari, novčana sredstva, imovinu stečenu igrom na sreću i korišćenjem prava intelektualne svojine, pod uslovom da je stečena radom ili iz sredstava stečenih radom“, objašnjava advokat.

Ipak, postoji važna razlika u pogledu upisa nepokretnosti. Zakonska pretpostavka iz člana 176. stav 2, prema kojoj se upis na ime jednog supružnika smatra upisom na ime oba, ne primenjuje se na isti način na vanbračne partnere.

„Međutim, član 195. stav 3. izričito navodi da se ova odredba o upisivanju u javni registar ne primenjuje na imovinske odnose članova porodične zajednice. Ovo, u praksi, znači da formalni upis na ime jednog vanbračnog partnera može zahtevati više dokazivanja od drugog partnera da se radi o zajedničkoj imovini“, navodi Lalić.

Zbog toga partner koji nije upisan kao vlasnik mora da obrati posebnu pažnju na dokazivanje postojanja vanbračne zajednice i zajedničkog sticanja imovine.

"Uprkos tome, sudska praksa zauzima jasan stav da i u slučaju vanbračnih partnera imovina stečena radom tokom trajanja zajednice života predstavlja njihovu zajedničku imovinu, nezavisno od toga na čije je ime formalno upisana", ističe Lalić.

Kako se dokazuje postojanje vanbračne zajednice?

Da bi ostvario pravo na deo zajedničke imovine, vanbračni partner najpre mora da dokaže postojanje trajnije zajednice života žene i muškarca između kojih nema bračnih smetnji, kako predviđa član 191. Porodičnog zakona.

U postupku se mogu koristiti dokazi o zajedničkom stanovanju, zajedničkim finansijama, plaćanju troškova domaćinstva, svedočenja članova porodice, prijatelja i komšija, kao i drugi dokazi koji potvrđuju zajednički život.

Lalić objašnjava da dokazivanje obuhvata dve ključne stvari: postojanje vanbračne zajednice i činjenicu da je konkretna imovina stečena radom tokom njenog trajanja.

„Pre nego što se pristupi dokazivanju sticanja imovine, neophodno je dokazati postojanje trajnije zajednice života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji, kako to definiše Porodični zakon u članu 191. stav 1.“, ističe advokat.

Kao dokaze navodi zajedničko stanovanje i adresu, zajedničke finansije, javno predstavljanje kao para, svedočenja prijatelja, porodice i komšija, zajednička putovanja, kao i stvaranje i podizanje porodice.

Nakon toga potrebno je dokazati da je konkretna imovina stečena radom tokom trajanja vanbračne zajednice. Pritom se doprinos ne posmatra isključivo kroz ostvarene prihode, već i kroz vođenje domaćinstva, brigu o deci i ulaganje u imovinu.

„Pojam 'rad' tumači se široko i obuhvata ne samo formalno zaposlenje i zaradu, već i novčane doprinose, doprinos vođenjem domaćinstva i staranjem o deci, kao i doprinos radom na imovini, odnosno fizički rad na izgradnji, adaptaciji ili održavanju imovine“, objašnjava Lalić.

Dodaje da je dokazivanje u ovim slučajevima posebno važno zbog nepostojanja zakonske pretpostavke o upisu nepokretnosti na ime oba vanbračna partnera.

„S obzirom na to da za vanbračnu zajednicu ne važi zakonska pretpostavka iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona, dokazivanje mora biti detaljnije i obuhvatnije. Kada se utvrdi da je imovina zajednička, pretpostavlja se da su udeli vanbračnih partnera jednaki (po ½), slično kao kod bračne zajednice, a partner koji tvrdi da ima veći udeo mora to i dokazati“, navodi advokat.

"Ukoliko jedan partner tvrdi da određena imovina predstavlja njegovu posebnu imovinu, na njemu je teret dokazivanja da je ta imovina stečena iz sredstava koja čine njegovu posebnu imovinu. Dakle, dokazivanje postojanja zajedničke imovine kod vanbračnih partnera zahteva pažljivo i sveobuhvatno prikupljanje dokaza o postojanju zajednice života, poreklu sredstava i doprinosima oba partnera. Ovo je naročito značajno imajući u vidu da zakon ne predviđa automatsku pretpostavku zajedničke svojine na osnovu upisa u javne registre, kao što je to slučaj kod bračne zajednice. Sud će stoga detaljno razmotriti sve relevantne činjenice i dokaze kako bi utvrdio stvarni doprinos svakog partnera sticanju zajedničke imovine,"zaključuje Lalić.

Porodični zakon predviđa pravila za ove situacije, a konkretna prava zavise od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. Kako ističe advokat Petar Lalić, u postupku podele imovine presudno je utvrditi stvarno poreklo sredstava, postojanje zajednice života i doprinos svakog partnera sticanju i očuvanju zajedničke imovine.