Da li biste uradili test da saznate da li vam je životni vek skraćen? Ja jesam i to me je promenilo

Kada biste mogli da saznate imate li gen koji će vam možda skratiti život, da li biste to učinili?

Upravo takvu dilemu je imala Lora Sajds kada joj je ponuđeno da se testira na redak oblik demencije mlađeg životnog doba, od kojeg je njen otac oboleo u četrdesetim godinama.

Lora je o odluci da se testira i o tome kako je to uticalo na njen dalji život razgovarala sa dr Sijan Vilijams, voditeljkom podkasta „Life Changing" (Životne promene) na BBC Radiju 4.

Lora kaže da je tokom odrastanja uvek bila veoma bliska sa ocem jer su imali „sličnu narav".

Njen otac je bio lekar opšte prakse i „najdivniji, najbrižniji otac", kaže ona.

Kada su simptomi Alchajmerove bolesti postali ozbiljni, Lora je napustila fakultet da bi brinula o ocu.

„Zaista smo provodili divne trenutke zajedno", priseća se ona njihovih odlazaka do svetionika i sakupljanja podmetača za čaše.

„Pripremala sam mu kupke, puštala muziku i polivala mu glavu toplom vodom iz bokala. Obožavao je to".

Tokom odlaska sa ocem na jedan pregled, lekar joj je saopštio da postoji 50 odsto verovatnoće da će i ona oboleti od istog oblika Alchajmerove bolesti mlađeg životnog doba, koja se javlja kod ljudi mlađih od 65 godina, najčešće u 40-im ili 50-im godinama.

„Jedino o čemu sam mogla da razmišljam je da bi testiranje bilo kao bacanje novčića", kaže ona.

„Još sam bila potpuno zaokupljena svim što se dešavalo sa njim [njenim ocem].

„Jednostavno sam tu informaciju potisnula duboko u sebe".

Lorin otac preminuo je 2009, samo godinu dana posle njene majke.

„Odjednom me je obuzela neodoljiva želja da odem", kaže ona.

Otišla je na putovanje oko sveta sama, i na kraju se nastanila u Melburnu, u Australiji.

Upravo tamo su „počele sve češće da je obuzimaju misli" da je možda nasledila očevu bolest, pa je 2013. godine otišla na pregled kod specijaliste.

On joj je rekao da genetski test može sa 99,999 odsto sigurnosti da utvrdi da li je nasledila demenciju mlađeg životnog doba.

Rekao je da ukoliko nosi taj gen, njene kognitivne sposobnosti počeće da opadaju između 46. i 48. godine.

„Samo sam pomislila: 'Još nisam spremna za to, ne želim da uradim test'".

'Izuzetno nervozna'

Lora kaže da je bila „izuzetno nervozna".

Na zakazani razgovor sa lekarima je otišla sama, ali je rezervisala sto u restoranu za ručak sa prijateljicom.

„Rekla sam im: 'Odmah pređite na stvar'. Odgovorili su: 'Veoma nam je žao, vesti nisu dobre - nasledili ste taj gen'".

Seća se da je samo sedela, kao da joj je u glavi odzvanjala „nejasna buka".

„Kada sam izašla iz te prostorije, moja prijateljica je briznula u plač".

Ali Lora nije reagovala.

„Otišle smo na ručak i bilo nam je lepo.

„Ne znam da li sam uopšte bila svesna šta mi je upravo saopšteno".

Sa stvarnošću se suočila tek kasnije.

„Bila sam ljuta, osećala sam da je to strašno nepravedno.

„Bila sam potpuno zbunjena i nisam znala kako sada treba da živim.

„Kako čovek da živi sa takvim saznanjem?".

Lora je počela sve više da oseća potrebu da se vrati kući u Ujedinjeno Kraljevstvo (UK), naročito jer joj je sestra bila trudna.

„Nema smisla... živeti na drugom kraju sveta kada će ona dobiti bebu".

Međutim, nastavila je da putuje po svetu, jer je učestvovala u medicinskim istraživanjima i pre i pošto joj je postavljena dijagnoza.

„Osećala sam da je veoma pozitivno da učestvujem u nečemu zbog nečega što je proizašlo iz tako negativne situacije".

Lora sada ima 43 godine i ostale su joj još tri godine do trenutka kada su lekari predvideli da će početi da primećuje prve simptome bolesti.

„Stalno čekam da nešto počne da mi se dešava.

„Pretpostavljam da će mi se stanje jednog dana pogoršati, ali mi to ne stvara nesanicu".

Kaže da je „zahvalna i veoma srećna što ima takve ljude u životu".

Ali joj je teško da upoznaje nove ljude.

„Da li da im kažem? Da li da prećutim? Kada je pravi trenutak da im kažem?

„A kada im kažem, najčešće se tu sve završava".

Međutim, kaže da su je neki ljudi demantovali i pokazali joj da nije bila u pravu kada je to očekivala.

„Pokazali su mi da neko može da me voli uprkos svemu ovome.

„Zbog toga sam ispunjena spokojem i radošću".

Lora kaže da je oduvek „naivno podrazumevala" da će jednog dana postati majka.

„To je jedna od retkih stvari u životu u koju nikada nisam sumnjala - znala sam da bih bila dobra majka i da to želim.

„Teško mi je... ali nema smisla da se upuštam u to.

„To ne bi bilo pravedno".

Sada se za Loru život svodi na stvari koje je „čine srećnom".

„Nisu to velike ambicije, recimo da vidim Veliki kanjon...

„Sada želim da vreme provodim sa ljudima koje obožavam i uz koje se osećam sigurno.

„Volim prirodu. Volim da budem napolju, obožavam da budem u vodi.

„Zvuči kao otrcana fraza, ali verujem da su zaista male stvari zapravo one velike.

„Nadam se da ću imati još nekoliko divnih godina na ovom svetu... uz šampanjac i ostrige, u čemu izuzetno uživam".

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• 'Pratio sam operaciju mozga da vidim da li je moguće izlečiti Alchajmerovu bolest'
• Hormonska terapija može smanjiti rizik od Alchajmera kod žena - novo istraživanje
• Zašto želimo da nas pamte posle smrti
• Mesecima sam istraživao utiče li zdravlje creva na starenje
• Golo slepo kuče otkriva genetsku tajnu dugog života
• Kako DNK test može da promeni nečiji život