Kako znamo da je vazduh zagađen: Šta zapravo mere stanice, aplikacije i propisi?

Aplikacija na telefonu nam kaže da je vazduh „zagađen“. Na nekom sajtu vidi se neki broj, recimo 32. Na trećem mestu ista lokacija možda ima zelenu, žutu ili crvenu oznaku.

Šta sve to zapravo znači?

Kada institucije kažu „kvalitet vazduha“, misle na koncentraciju tačno određenih materija u vazduhu, izraženu u mikrogramima po kubnom metru - µg/m³ (u miligramima za ugljen-monoksid).

Da bi razumeli kakav vazduh udišemo, potrebno je znati koja zagađujuća materija je izmerena, tokom kog vremenskog perioda, na kojoj lokaciji i sa kojom referentnom granicom se rezultat poredi.

Šta se uopšte meri?

Zakon o zaštiti vazduha, donet u junu 2025. godine, propisuje obavezno ocenjivanje kvaliteta vazduha za dvanaest zagađujućih materija: sumpor-dioksid, azot-dioksid i okside azota, suspendovane čestice PM10 i PM2,5, olovo, benzen, ugljen-monoksid, prizemni ozon, arsen, kadmijum, nikl i benzo(a)piren.

Suspendovane čestice definiše njihova veličina - PM10 su čestice koje prolaze kroz ulaz instrumenta za merenje konstruisan tako da zadrži polovinu čestica prečnika 10 mikrometara, odnosno 2,5 mikrometra za PM2,5.  Tako ih definišu i državna Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha i EU Direktiva 2024/2881.

Razlika između krupnijih i sitnijih čestica je u njihovom uticaju na zdravlje,

Krupnije čestice se zadržavaju u gornjim disajnim putevima i bronhijama, dok PM2,5 stižu do plućnih alveola i prelaze u krvotok, zbog čega ih Svetska zdravstvena organizacija tretira kao najvažniji pokazatelj zdravstvenog rizika od zagađenja vazduha.

U istom broju od 38 µg/m³ mogu biti čađ iz individualnog ložišta, sulfati nastali iz sumpor-dioksida termoelektrane, prašina sa puta ili polen. Zato se hemijski sastav čestica prati odvojeno, kroz merenje teških metala i benzo(a)pirena u frakciji PM10 i, na osnovnim ruralnim lokacijama, kroz analizu sastava PM2,5 (sulfati, nitrati, amonijum, elementarni i organski ugljenik).

Prema Zakonu o zaštiti vazduha, osnovne ruralne lokacije jesu merna mesta udaljena od značajnih izvora zagađivanja vazduha koja se koriste za obezbeđivanje podataka o osnovnim koncentracijama zagađujućih materija na mestima koja nisu direktno izložena zagađenju vazduha

Neke materije se ne emituju, već nastaju u vazduhu. Primer je prizemni ozon: on nastaje fotohemijskim reakcijama azotnih oksida i isparljivih organskih jedinjenja pod dejstvom sunčevog zračenja. Zbog toga se njegove koncentracije po pravilu povećavaju leti i često su više na periferiji i u ruralnim područjima nego u centru grada. Sumpor-dioksid ima sličan efekat: u atmosferi reaguje i učestvuje u formiranju sulfatnih čestica koje postaju sastavni deo PM2,5. Jedan zagađivač tako doprinosi koncentraciji drugog.

Pored svega navedenog, Uredba dozvoljava i takozvana namenska merenja, za materije kao što su amonijak, vodonik-sulfid, hlorovodonik, toluen, formaldehid, ukupne taložne materije ili čađ.

Ta merenja se propisuju tamo gde u blizini postoji specifičan industrijski izvor, ali ne ulaze u zvaničnu kategorizaciju kvaliteta vazduha.

Kako se meri zagađenost vazduha?

Za svaku zagađujuću materiju propisana je referentna metoda, odnosno postupak koji se po zakonu smatra merodavnim.

Za PM10 i PM2,5 čestice to je gravimetrija, odnosno merenje mase. Kroz uzorkivač se 24 sata propušta vazduh, čestice se hvataju na filter, filter se vaga pre i posle uzorkovanja, a razlika mase podeljena zapreminom propuštenog vazduha daje koncentraciju.

Ovde nastaje praktičan problem. Gravimetrija je precizna, ali spora: rezultat se dobija tek nakon vaganja u laboratoriji. Podaci koje građani gledaju u realnom vremenu dolaze iz automatskih analizatora, najčešće zasnovanih na slabljenju beta-zračenja ili na optičkom rasejanju svetlosti.

Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha to dozvoljava, ali pod uslovom: druga metoda se može koristiti samo ako se dokaže ekvivalentnost referentnoj, i da se rezultati moraju korigovati tako da odgovaraju onima koji bi se dobili referentnom metodom.

To je razlog zbog kojeg se satni podatak sa sajta Agencije i validirani godišnji podatak iz izveštaja ne moraju poklopiti. Reč je o istoj stanici, ali o podacima u različitim fazama obrade.

Gde stoje merne stanice?

Jedna merna stanica meri zagađenost vazduha na određenoj lokaciji, a propisi definišu koliko široko se taj podatak sme tumačiti.

Ranije pomenuta Uredba o uslovima za monitoring deli lokacije po nameni.

Saobraćajna stanica mora biti postavljena tako da uzorak bude reprezentativan za deo ulice duži od 100 metara. Industrijska lokacija pokriva područje od najmanje 250 sa 250 metara. Osnovna urbana lokacija, po pravilu, reprezentuje nekoliko kvadratnih kilometara. Osnovna ruralna lokacija ne sme biti pod uticajem aglomeracija ili industrijskih postrojenja udaljenih manje od pet kilometara.

Postoje i mesta na kojima se granične vrednosti izričito ne ocenjuju: područja kojima javnost nema pristup i u kojima nema stalnog naselja, fabričke prostorije i industrijska postrojenja na koja se primenjuju propisi o bezbednosti i zdravlju na radu, i kolovozi.

Uredba ne traži određenu gustinu mreže stanica po površini, već propisuje minimalan broj mernih mesta prema broju stanovnika i prema tome da li koncentracije prelaze takozvanu gornju granicu ocenjivanja.

Za područje sa manje od 250.000 stanovnika, kada maksimalne koncentracije prekoračuju gornju granicu ocenjivanja, minimum je jedno merno mesto za zagađujuće materije osim čestica i dva za čestice. Pri tome, ako se na istoj stanici mere i PM10 i PM2,5, to se računa kao dva merna mesta.

Jednostavnije rečeno, jedna stanica koja meri obe frakcije čestica formalno ispunjava minimum za grad veličine Požarevca, Smedereva ili Valjeva.

Koje merenje zagađenja „važi” a koje ne?

Ni jedno izmereno očitavanje ne ulazi automatski u zvaničnu ocenu Agencije za zaštitu životne sredine.

Uredba propisuje kriterijume validnosti - satna vrednost važi ako je pokriveno 75% sata, odnosno 45 minuta; dnevna vrednost važi ako postoji najmanje 18 od 24 satna proseka; godišnji prosek zahteva 90% satnih ili dnevnih vrednosti tokom godine.

Mreže tzv. „građanskih” senzora, uključujući aplikacije koje koriste i stanovnici Požarevca, Kostolca i Smedereva, daju gustinu i neposrednost koju državna mreža stanica nema.

Međutim, one po definiciji ne ispunjavaju uslove iz Uredbe: nisu referentna metoda, nisu prošle dokazivanje ekvivalentnosti, a merenja ne obavlja akrerditovano pravno lice sa dozvolom Ministarstva. Zato njihovi podaci ne mogu pokrenuti zakonsku obavezu.

Ipak, ovi senzori pokazuju gde je vazduh lošiji i kada se stanje menja. Referentna državna stanica pokazuje da li je prekršen zakon.

Tri različita standarda – srpski, EU i SZO

Ista izmerena vrednost dobija tri različita tumačenja, jer postoje tri referentna okvira sa različitim pravnim statusom.

U srpskim propisima, granične vrednosti propisane su Uredbom iz 2010. godine, sa izmenama iz 2010. i 2013. Obavezujuće su i njihovo prekoračenje pokreće zakonske posledice.

EU Direktiva 2024/2881 stupila je na snagu 10. decembra 2024. godine. Države članice dužne su da je prenesu u nacionalno zakonodavstvo najkasnije do 11. decembra 2026, a pooštrene vrednosti primenjivaće se od 1. januara 2030. godine.

Smernice Svetske zdravstvene organizacije iz septembra 2021. godine nisu pravno obavezujuće. One predstavljaju nivoe izvedene iz epidemioloških dokaza i praćene su sistemom prelaznih ciljeva, koji zemljama sa visokim zagađenjem omogućava postepeno približavanje. Za godišnju koncentraciju PM2,5, prelazni ciljevi su 35, 25, 15 i 10 µg/m³, dok preporučena vrednost iznosi 5 µg/m³.

Sve vrednosti su u µg/m³ osim gde je naznačeno drugačije.

Tri stvari u ovoj tabeli zaslužuju objašnjenje.

Broj dozvoljenih prekoračenja je važan koliko i sama vrednost - kod jednočasovne granice za azot-dioksid, srpska vrednost od 150 µg/m³ deluje strožije od evropske od 200 µg/m³. Međutim, domaći propis dozvoljava 18 prekoračenja godišnje, a EU direktiva samo 3. Godišnji prosek otkriva pravi odnos: 40 naspram 20 µg/m³.

Za PM2,5 u Srbiji ne postoji dnevna granična vrednost - čestica koju Svetska zdravstvena organizacija smatra najznačajnijim pokazateljem zdravstvenog rizika iz ambijentalnog vazduha meri se obavezno, ali dnevna granica do koje se smatra bezbednom nije propisana. Godišnja vrednost Stadijuma 1 (25 µg/m³) imala je rok za dostizanje 1. januar 2019, dok je Stadijum 2 (20 µg/m³) u Uredbi označen kao indikativna vrednost sa rokom 1. januar 2024. godine, bez mehanizma primene.

Smernice SZO nisu uvek strože - za 24-časovni sumpor-dioksid, vrednost iz 2021. godine (40 µg/m³) viša je od one iz 2005. (20 µg/m³). Revizija smernica prati dokaze, a ne jednosmernu logiku pooštravanja.

Šta se dešava kada se prekorači granica?

Zakon o zaštiti vazduha iz 2025. godine uveo je bitnu promenu u klasifikaciji.

Član 20. propisuje dve kategorije vazduha umesto ranije tri: prvu, čist ili neznatno zagađen vazduh, i drugu, zagađen vazduh, gde su prekoračene granične i/ili ciljne vrednosti za jednu ili više materija.

Srednja kategorija, „umereno zagađen vazduh”, je ukinuta. Ona je i ranije bila praktično prazna, jer su od 1. januara 2021. tolerantne vrednosti izjednačene sa graničnim.

Prema članu 31, u zoni ili aglomeraciji sa vazduhom druge kategorije, lokalna samouprava dužna je da donese Plan kvaliteta vazduha. Predlog plana dostavlja se Ministarstvu na saglasnost najkasnije u roku od 18 meseci po isteku godine u kojoj je prekoračenje utvrđeno, a plan se donosi na period od šest godina.

Član 33. propisuje kratkoročni akcioni plan, koji se donosi kada preti prekoračenje koncentracija opasnih po zdravlje ljudi. Takvim planom mogu se utvrditi mere u vezi sa saobraćajem, građevinskim radovima, radom industrijskih postrojenja i grejanjem domaćinstava, uključujući i privremeno zaustavljanje pojedinih aktivnosti.

Član 67. propisuje da nadležni organ obaveštava javnost godišnjim izveštajem do 31. maja tekuće za prethodnu godinu.

Godišnji izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine za 2024. godinu objavljen je tek u januaru 2026. godine.

Šta je indeks kvaliteta vazduha?

Najčešći izvor zabune je odnos između indeksa kvaliteta vazduha i graničnih vrednosti.

Agencija za zaštitu životne sredine na portalu vazduh.sepa.gov.rs objavljuje indeks zasnovan na neverifikovanim satnim koncentracijama pet materija: SO2, NO2, PM10, PM2,5 i prizemnog ozona.

Vrednosti su svrstane u šest kategorija, od „dobar” do „izuzetno zagađen”, a ukupna ocena stanice određuje se najlošijom kategorijom koju u tom trenutku ima bilo koji od pet parametara. Ugljen-monoksid se u indeks ne uračunava.

Agencija uz indeks navodi izričitu ogradu: indeks nije alat za proveru usklađenosti sa graničnim vrednostima iz Uredbe, ne može se koristiti u tu svrhu i ne odražava dugoročnu situaciju. On služi informisanju javnosti o trenutnom potencijalnom uticaju na zdravlje.

Razlog je u tome što indeks i granična vrednost mere različite stvari. Indeks je satni i trenutan. Granična vrednost za PM10 je dnevni prosek od 50 µg/m³ koji se ne sme prekoračiti više od 35 puta godišnje, plus godišnji prosek od 40 µg/m³. Iz tog sledi da grad može imati niz „zelenih” sati i istovremeno prekoračiti zakonsku granicu, i obrnuto.

Posebna kategorija su koncentracije opasne po zdravlje ljudi i koncentracije o kojima se izveštava javnost. Njihovo prekoračenje, prema članu 22. Zakona, obavezuje Agenciju ili ovlašćeno pravno lice da bez odlaganja obaveste lokalnu samoupravu, a lokalnu samoupravu da obavesti javnost putem radija, televizije, novina ili interneta.

Kako čitati podatke?

Sve informacije predstavljene u ovom tekstu možemo podeliti na pet pitanja koja razdvajaju informaciju od opšteg utiska o zagađenosti.

Koja materija? PM2,5, PM10, NO2, SO2 imaju različite izvore i različitu dinamiku.

U kom periodu? Satna vrednost, dnevni prosek i godišnji prosek porede se sa različitim granicama. Satno očitavanje nikada nije dokaz prekoračenja godišnje granice.

U odnosu na koju granicu? Srpsku, evropsku ili preporuku SZO - sve tri su legitimne, ali znače različite stvari.

Da li je podatak validiran? Podaci u realnom vremenu su preliminarni i neverifikovani. Zvanična ocena nastaje tek nakon validacije.

Koja merna stanica? Državna ili građanska, saobraćajna, industrijska, gradska ili ruralna. Vrsta i namena stanice određuju šta njihovo merenje opisuje.

Na kraju, jedna napomena koja stoji iznad svih ovih pitanja.

Smernice Svetske zdravstvene organizacije iz 2021. godine izričito navode da se zdravstveni efekti mogu uočiti i pri niskim nivoima izloženosti.

Granična vrednost je regulatorna odluka o tome koji je nivo rizika društvo spremno da prihvati, a ne prirodna granica ispod koje zagađenje prestaje da škodi.