Netfliks i Stenfordski zatvorski eksperiment: Da li 'svirepa' studija treba da postane rijaliti

Više od pola veka pošto je jedna od najslavnijih i najkontroverznijih psiholoških studija privedena preranom kraju usled optužbi za zlostavljanje i tešku emocionalnu traumu nanetu volonterima, Stenfordski zatvorski eksperiment je rekonstruisan kao rijaliti serija od šest epizoda na Netfliksu.

Novi Stenfordski zatvorski eksperiment stavlja 30 volontera u uloge čuvara i zatvorenika unutar rasformiranog krila pravog zatvora, obećavši modernu verziju studije američkog psihologa Filipa Zimbarda iz 1971. godine.

Njena premijera 21. oktobra oživela je raspravu oko originalnog eksperimenta istovremeno postavljajući nova pitanja o granicama između nauke i zabave.

Zimbardo, tada profesor na Univerzitetu Stenford, u SAD, želeo je da istraži kako ljudi reaguju na autoritet i zatočeništvo.

Regrutovao je 24 mladih ljudi, nasumično im dodelivši uloge zatvorenika ili čuvare u lažnom zatvoru u podrumu katedre za psihologiju na Stenfordu.

Prvobitno zamišljen da traje dve nedelje, eksperiment je obustavljen posle svega šest dana.

Neki čuvari su postajali sve autoritarniji i nasilniji, prema rečima Zimbarda, dok je nekoliko zatvorenika doživelo emocionalnu traumu.

Nalazi su naširoko doživljavani kao dokaz da obični ljudi mogu da se ponašaju svirepo u moćnim ulogama i represivnim okruženjima.

Studija je ušla u psihološke udžbenike i inspirisala filmove i dokumentarce.

Ali kritičari kažu da je bila manjkava i da nije smela biti prihvaćena kao kredibilni dokaz.

Učesnici su bili oblikovani očekivanjima istraživača, poznatim kao „karakteristike zahteva“, umesto da su se ponašali spontano, tvrde nedi.

Postavljana su pitanja o dvojnoj ulozi Zimbarda kao glavnog istraživača i zatvorskog upravnika, i koliko daleko su čuvari bili ohrabrivani da idu da bi se ponašali na određene načine.

Ali Skot Plaus, Zimbardov student na Stenfordu a sada profesor psihologije na Univerzitetu Veslijen, kaže da su tvrdnje o Zimbardovom uticaju na ponašanje učesnika „odavno opovrgnute“.

Mnogi učenjaci, međutim, dovode u pitanje to tumačenje.

A čak i Plaus, koji je ostao blizak prijatelj sa Zimbardom sve do njegove smrti 2024. godine, slaže se da je etika studije bila duboko manjkava.

• Кakav je život u zatvorima u Srbiji
• Pet stvari koje možda niste znali o čuvenom zatvoru Alkatraz
• Kako je Netfliks za četvrt veka promenio gledanje i snimanje filmova i serija u Srbiji

„Stenfordski zatvorski eksperiment imao je od dve ključne mane što se tiče etike istraživanja", kaže on za BBC.

„Lažni zatvorenici i čuvari nisu bili do kraja obavešteni o rizicima učešća... i bili su navedeni da poveruju da ne mogu da napuste studiju.“

Univerzitet Stenford je priznao da eksperiment ne bi bio odobren prema savremenim istraživačkim standardima.

BBC Zatvorska studija, sprovedena 2002. pod vođstvom socijalnih psihologa Aleksa Haslama i Stivena Rajšera i emitovana kao dokumentarna serija, takođe je dodelila učesnicima uloge čuvara i zatvorenika, ali je došla do drugačijih zaključaka.

Umesto da čuvari neizbežno postanu represivni a zatvorenici potčinjeni, istraživači su otkrili da ponašanje oblikuju identitet, liderstvo i kolektivna akcija.

Tiranija, sugerisali su oni, nije automatska posledica moći već se javlja samo u određenim društvenim uslovima.

Plaus kaže da poređenja dve studije često dovode u zabludu.

„BBC-jeva Zatvorska studija je naširoko doživljena kao pokušaj rekonstrukcije Stenfordskog zatvorskog eksperimenta“, kaže on.

Ali 2018. godine istraživači oba projekta izdali su saopštenje rekavši da BBC-jeva studija „nije direktno oponašanja ranije studije“.

Ali i BBC studija i Netfliksova serija su neizbežno oblikovane nasleđem originalnog eksperimenta, kaže Noa Koen, docent policijskih studija sa Univerziteta Zapadnog Sidneja.

„Puka činjenica da su ove rekonstrukcije zasnovane na tako dobro poznatoj studiji predstavljaće hendikep za svaku buduću varijaciju“, kaže on.

Davanje učesnicima arbitrarnih moći u zatvorskom okruženju takođe će gotovo sigurno proizvesti „nezadovoljstvo i napetost“, otežavši dolaženje do značajnih naučnih nalaza.

Prikazi u štampi takođe su uglavnom sugerisali da Novi Stenfordski zatvorski eksperiment bolje funkcioniše kao društvena zabava nego kao bihejvioralna naučna emisija.

Emisija se „pretvara da je naučna“, ali je „snishodljivi rijaliti“, kaže Gardijan, u kom učesnici „glume za kamere“ umesto da se ponašaju prirodno.

Njujork tajms, u međuvremenu, nazvao je seriju „surovom kaznom“.

„Uglavnom ste osuđeni na dosadu, gledajući seriju koja nije ni skandalozna kao što biste mogli da se plašite niti prosvetljujuća kako bi njeni tvorci mogli da se nadaju“, piše list.

Proglašena u uvodnoj epizodi poboljšanjem eksperimenta iz 1971, obećavši da „neće biti uplitanja, predrasuda, već samo opservacije“, zapravo sadrži mnogo više uplitanja od originala, kaže Plaus.

Intervjui sa zatvorenicima i čuvarima vode se tokom samog snimanja, dok su kamere i mikrofoni vidljivi, sa režiranim „intervencijama“ koje bi trebalo da izazovu „strah, poniženje, bes i ozlojeđenost“.

U svakom slučaju, bilo kakav pokušaj da se rekonstruiše Stenfordski zatvorski eksperiment suočava se sa fundamentalnim problemom.

„Ako prihvatimo etički princip da ljudi treba da su uvek slobodni da okončaju učešće u studiji, pa i u studiji prikazanoj na televiziji, postaje nemoguće verno simulirati iskustvo zatvorenika koji je istinski zatvoren iza rešetaka“, kaže Plaus.

Netfliksovi učesnici su mogli da izađu u svakom trenutku izgovorivši sigurnu reč „ananas“, koju je jedan zatvorenik opisao kao opciju „besplatnog izlaska iz zatvora“.

Godine 1971, međutim, učesnici su bili obmanuti da veruju da ne mogu da izađu.

„Ta razlika znači da Netfliksovi zatvorenici nisu zapravo bili zatočeni na bilo kakav značajan način“, kaže Plaus.

Koen kaže da je Netfliks uzeo vrlo malo toga iz Zimbardovog rada sem imena Stenfordski zatvorski eksperiment i nekih osnovnih smernica.

„Bila je svesno okrenuta angažovanju gledalaca i gledanosti“, kaže on, „osmišljena ne u svrhu studije, već zabave.“

Nameštala je određene faze, a prebacivanje dinamike moći i fokusa na „razgovor i razdor među grupama“ bio je osmišljen da „pojača napetost“ umesto da generiše značajne naučne nalaze.

'Spektakularni neuspeh'

Prema Netfliksu, učesnici su prošli kroz psihološke provere i imali pristup psiholozima tokom čitavog snimanja.

Izvršna producentkinja Džejn Lipsic kaže da je njen tim proveo više od godinu dana razvijajući projekat i gradeći zaštitu koja nije postojala u originalnoj studiji.

„Kad je serija prvi put najavljena, bilo je mnogo nezadovoljstva što bi bilo ko uopšte želeo da pokuša da ponovi Stenfordski zatvorski eksperiment - a imajući u vidu šta se desilo sa originalom, potpuno razumem tu reakciju“, rekla je ona za Netfliks.

„Da smo naprosto samo pokušali da rekonstruišemo originalni eksperiment, to bi bilo nesavesno.“

Plaus nije baš ubeđen u to.

„Sveukupno gledano, mislim da Netfliksova serija funkcioniše kao rijaliti emisija“, kaže on.

„Ali kad je u pitanju 'ponavljanje eksperimenta', kao što je serija tvrdila da je uradila, bio je to spektakularni neuspeh.“

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu, Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Dekameron: „Golicave“ srednjovekovne priče koje i danas posramljuju čitaoce
• Sedam Netfliksovih serija za 'bindžovanje'
• Dejvid Bekam: Pet stvari koje smo saznali iz Netfliksovog dokumentarca
• Nolanova ili Bekimova: Čija je Odiseja bolja
• 'Urbana trulež se uvlači u dušu': Film 'Sedam' odslikao strahove u Americi
• Kako mesto na kom odrastamo utiče na našu ličnost