Sa Mašom Rajić pred put na Svetsko prvenstvo i studije u Americi (VIDEO)

Više od sporta

Iza titula učenice generacije, sportistkinje generacije i jedne od najboljih mladih atletičarki u Srbiji krije se devojka koja slobodno vreme provodi uz knjige, platno i papir.

„Volela bih da živim 500 godina, ako je moguće, samo da bih stigla da pročitam što više knjiga, pogledam što više filmova, upoznam različite ljude i proputujem svet. Želim da upoznam različite kulture i da steknem što veću širinu i svest o ljudima. To je ono što me pokreće i zbog čega stalno želim da učim,“ kaže Maša.

Kada nije na stadionu, Maša slika akrilnim bojama vedre motive i crtane likove, dok grafitnom olovkom crta ozbiljnije radove inspirisane grčkom mitologijom. Kaže da joj je slikanje način da izbaci negativne emocije, baš kao i pisanje.

„Kada imam previše misli u glavi, uzmem papir i olovku i počnem da pišem. Tada shvatim da nijedan problem nije toliko strašan koliko izgleda dok ga vrtim po glavi. Mislim da se ljudi često ne plaše samih problema, već nepoznatog i toga što u tom trenutku nemaju odgovor. Pisanje mi pomaže da razbistrim misli“, ističe ona.

Škola koju će pamtiti po ljudima

Iako je iz Politehničke škole ponela titulu učenice generacije, Maša kaže da će joj najveća uspomena biti ljudi koje je tamo upoznala.

„Definitivno ću pamtiti društvo i profesore. Oni su mi ulepšali te četiri godine. Nije uvek bilo lako da ispunim sve ciljeve koje sam sebi postavila, ali su mi mnogo pomogli i često me podsećali da svojim primerom mogu pozitivno da utičem na ljude oko sebe. Tek kroz razgovore sa njima shvatila sam da moja posvećenost može da motiviše i druge. To mi je danas možda i najlepša uspomena iz škole.“

Od školskih predmeta posebno izdvaja psihologiju i filozofiju, koje su joj, kako kaže, pomogle da bolje razume sebe.

„Psihologija me je naučila da je nemoguće da jednog dana budemo potpuno spremni za sve što nas čeka. Kada sam bila mlađa, mislila sam da ću odrasti i da ću sve moći sama, bez straha i sumnje. Kasnije sam shvatila da čovek nikada ne prestaje da uči i da uvek postoji prostor da napreduje. To mi je mnogo pomoglo i u sportu i u životu,“ navodi ona.

Leto bez bazena

Sport je od nje tražio mnogo discipline, ali Maša ne voli da govori o odricanjima.

„Više volim da kažem da sam postavila prioritete. Naravno da mi je bilo žao kada sam morala da propustim neko putovanje ili izlazak sa prijateljima, ali to je bio moj izbor,“ rekla je ona.

Jedna od stvari koja joj najteže pada jeste to što tokom leta ne može na bazen, iako se nalazi tik uz stadion na kojem trenira.

„To mi je trenutno možda i najveći problem. Gradski bazen je odmah pored našeg kluba. Počela sam čak da izbegavam da odlazim u prostorije kluba, jer ne mogu da gledam u onu vodu i da osećam miris hlora, a da znam da me čeka trčanje na 40 stepeni,“ kaže Rajić.

Objašnjava da u atletici nema mnogo prostora za improvizaciju.

„Voda izbacuje tonus iz mišića, a atletika zahteva kontinuitet. Jedan trening može da pokvari celu nedelju, a jedna nedelja može da utiče na rezultat na velikom takmičenju. Zato ne želimo da rizikujemo,“ objašnjava ona.

Muzika, fokus i poverenje u trenera

Pred svako takmičenje Maša ima ritual od kojeg ne odstupa. Dan počinje hranom i kafom, najčešće sa trenerom, ali tada postoji jedno pravilo da se o trci ne razgovara.

Kada dođe vreme za zagrevanje, povlači se u svoj svet, stavlja slušalice i pušta muziku koju mnogi ne očekuju.

„Slušam heavy metal i rok. Mnogima je to čudno, ali meni takva muzika pomaže da izbacim svu brigu, neizvesnost i nervozu. Na neki način me smiruje i pomaže mi da se potpuno fokusiram na ono što me čeka,“ kaže Maša.

U tim trenucima, kaže, trener je osoba kojoj najviše veruje.

„Pre izlaska na stazu imam milion pitanja za njega. Kada mi se u glavi vrti hiljadu misli, imam utisak da se sve raspada. On mi odgovara na svako pitanje i pomaže mi da razbistrim misli. To mi mnogo znači u tim poslednjim trenucima pred trku,“ objašnjava Rajić.

Pred Svetsko prvenstvo

Na Svetskom juniorskom prvenstvu u Oregonu u Sjedinjenim Američkim Državama nastupiće u trci na 800 metara, iako normu ima i za 400 metara.

„Dobro se osećam fizički, ali sada su mnogo važnije psihičke pripreme. Posle zimske sezone, koju sam završila sa šestim rezultatom na svetu i trećim u Evropi, očekivanja su velika. Cilj mi je finale, ali u sportu je sve moguće i zato se trudim da razmišljam o onome što može da bude najbolje, a ne samo o onome što može da krene loše“, ocenjuje Maša.

Posle trke prva osoba koju će pozvati biće njen trener.

„On je osoba koja me najbolje razume. Kada ja razmišljam isključivo kroz emocije, on uspe da sagleda celu situaciju racionalno. Zbog toga mi njegova podrška mnogo znači,“ kaže ona.

Novi početak u Americi

Posle Svetskog prvenstva Maša odlazi u SAD na Univerzitet u Severnoj Arizoni, gde će studirati menadžment.

Kaže da je imala više ponuda, ali da je odluku donosila mesecima zajedno sa trenerom:

„Nismo želeli da prihvatimo prvu ponudu, već da razgovaramo sa što više ljudi. Na kraju sam izabrala Univerzitet u Severnoj Arizoni jer su želeli prvo da upoznaju mene kao osobu, a tek onda moje rezultate. Rekli su mi da neće uvek imati odgovore na sve, ali da ćemo svaki problem rešavati zajedno. To mi je ulilo veliko poverenje.“

Iako je želela da studira psihologiju, odlučila se za menadžment.

„Psihologija bi zahtevala mnogo dodatnog školovanja, a plašila sam se da bi to moglo da utiče na sportsku karijeru. Menadžment je fleksibilniji i verujem da će mi pomoći i u sportu, ali i da jednog dana kroz taj posao mogu da pomognem drugim ljudima, “ navodi Rajić.

Jedan od glavnih razloga za odlazak u Ameriku jeste sistem rada koji će joj omogućiti da se potpuno posveti atletici.

„Najviše se nadam da više neću morati da razmišljam da li imam dovoljno novca za ono što mi je potrebno. To je ovde bio najveći problem, ne samo meni, već i mojoj porodici i treneru. Tamo ću na jednom mestu imati trenere, fizioterapeute, lekare i psihologe. Kada imam problem, dovoljno je da ga kažem i više ne moram sama da ga rešavam,“ ističe Maša.

Olimpijski san

Olimpijske igre ostaju njen najveći cilj.

„Ne znam da li će to biti 2028. ili 2032. godine, ali od tog sna neću odustati. Verujem da mogu da ga ostvarim i da me do tada čekaju još mnoga evropska i svetska prvenstva, kao i veliki međunarodni mitinzi,“ odgovara ona.

Najveća podrška

Na pitanje šta će joj najviše nedostajati kada ode iz Požarevca, odgovor je kratak, porodica i prijatelji.

„Oni su ono što me najviše vezuje za ovaj grad. Znam da će me podržavati gde god da budem. Posebno sam zahvalna mami, bratu, baki i pokojnom deki. Trudili su se da nikada ne osetim da mi nešto nedostaje i zahvaljujući njima danas imam vrednosti koje nosim sa sobom gde god da odem“, zaključuje Maša.

Redakcija Boom93 poželela je Maši sreću pred odlazak na Svetsko juniorsko prvenstvo i studije u Americi.