Nina Stojiljković: Za mene nema lepšeg puta od književnosti

Nina je nedavno završila osnovnu školu, a od septembra će biti učenica društveno-jezičkog smera Požarevačke gimnazije. Iako tek započinje srednjoškolsko obrazovanje, uspela je da objavi svoj prvi roman. Tim povodom, redakcija Boom93 razgovarala je sa njom o pisanju, inspiraciji i planovima za budućnost.

Iako je njen roman „Lice iza maske“ već objavljen, Nina kaže da joj je najveći izazov bio upravo promocija knjige.

„Pre promocije imala sam veliku tremu jer nikada nisam pričala pred širom publikom i nisam znala šta se od mene očekuje. Posebno mi je bilo drago što je došlo mnogo meni dragih ljudi koji su svojim prisustvom ulepšali to veče“, kaže ona.

Ljubav prema pisanju nije se rodila odjednom. Ono što je počelo kao školska obaveza, vremenom je postalo način da izrazi svoju maštu.

„Shvatila sam da volim da pišem kada sam prestala da gledam na to kao na školsku obavezu. Kada nisam imala razlog da pišem, a ipak sam pisala, tada sam zavolela ono što radim.“

Ideja za roman nastala je spontano, iz želje da proveri može li jedna mala zamisao da preraste u ozbiljnu priču.

„Odlučila sam da pišem knjigu čim mi se javila ideja. Želela sam da razvijem priču i vidim kakav je osećaj raditi na romanu. Takođe, želela sam da ga poklonim dragim ljudima koji vole da čitaju.“

Roman „Lice iza maske“ prati život glavne junakinje Ane, koja se suočava sa porodičnim problemima, novom sredinom i izazovima odrastanja, ali i neobičnim tajnim zadatkom. Tokom priče sazreva, suočava se sa sopstvenim strahovima i zajedno sa misterioznom staricom traga za nestalim dijamantom.

Pisanje nije bilo lako uskladiti sa školskim obavezama, ali od njega nije želela da odustane.

„Nekada je bilo lakše, nekada teže. Često sam morala da odlučujem čemu da dam prvenstvo, ali sam uvek znala da ću nastaviti jer je pisanje ono što volim.“

Iako je prvi roman tek predstavljen publici, Nina već razmišlja o novim pričama.

„Uvek razmišljam o novoj knjizi i često se dvoumim koju ideju prvo da započnem. I dalje osećam istu nesigurnost kao i kod prve knjige – da li ću je završiti, da li će biti dobra i da li ću imati vremena. Ali čim počnem da pišem, sva ta pitanja ostaju po strani. Dok pišem, bežim od svega što me u tom trenutku muči.“

Na kraju razgovora kaže da ne zna kuda će je život odvesti, ali jedno je sigurno – želi da pisanje ostane njen neizostavan deo.

„Zamišljam književnost kao deo svoje budućnosti, jer mislim da najbolje radim ono što istinski volim. Zato verujem da za mene nema lepšeg puta od književnosti.“