Deceniju posle Bregzita, novi premijer će morati da donosi krupne odluke o Evropi

Sa nostalgično ofarbanim konjićima zlatne grive, francuskom šansonom koja odjekuje dok se okreće u krug, Karusel de San Pjer, pored obožavane bazilike Sakre Ker, suvereni je favorit među turistima u Parizu.

Ali nedavno, dok sam gledala kako se vrteška okreće na te romantične francuske melodije, više nego bilo šta drugo, podsetila me je na Bregzit.

Prošlo je deset godina otkako je Ujedinjeno Kraljevstvo glasalo da napusti Evropsku uniju.

Gotovo momentalno, iz perspektive EU, Velika Britanija se urušila, upustivši se u višegodišnju političku krizu dok se zemlja delila, borila i vrtela u krug – ne mnogo drugačije od oslikanog ringišpila.

I sada, evo nas opet.

Sedam britanskih premijera u ovoj deceniji od izglasavanja Bregzita – pošto je ser Kir Starmer podneo ostavku u ponedeljak.

I bremenita – naizgled cirkularna – rasprava o EU: do koje mere treba Velika Britanija da se približi Briselu u ekonomskom pogledu – i te kako se vratila na britanski domaći politički dnevni red, pokrenuta od Starmerove laburističke vlade.

Šokirani društvenom i političkom implozijom nakon glasanja Velike Britanije da izađe (britanski parlament je tradicionalno bio smatran najstabilnijim i najcenjenijim u Evropskoj uniji), partneri iz EU kažu da su se u međuvremenu, tokom decenije, navikli na rolerkoster savremene britanske politike.

Iskreno, ako pogledate velike EU igrače Francusku i Nemačku, ni njihova domaća politička scena ne bi baš mogla da se opiše kao mirno more.

Ali zar britanska politička nestabilnost neće omesti nove pregovore sa EU, koje je pokrenuo Starmer, u deklarisanom pokušaju da prekine post-bregzitovsku crvenu traku i pojača britansku posrnulu privredu?

Brisel pretpostavlja da će se ovi pregovori nastaviti i pod njegovim naslednikom, mada je u ponedeljak saopštio da razmatra da li da nastavi sa samitom planiranim sa Starmerovom vladom za kraj jula.

• Prvi korak EU i Britanije ka približavanju posle pet godina od 'razvoda braka'
• Da li je Bregzit pojačao imigraciju u Velikoj Britaniji
• Može li Velika Britanija posle Bregzita postati „pridružena članica" Evropske unije

Mišel Barnije je bio glavni pregovarač EU tokom godina često žučnih pregovora oko Bregzita.

Ovih dana je i dalje veliko ime francuske politike – poslanik desnog centra koji je pre dve godine nakratko bio premijer i od kog se očekuje da uđe u ring na predstojećim predsedničkim izborima u zemlji.

Srela sam se sa Barnijerom u njegovoj zbijenoj kancelariji pored francuskog parlamenta.

Njegov stav je u suštini da EU mora da prihvati ispruženu ruku koga god da Velika Britanija postavi na plesni podijum da je zastupa.

„Moramo da izađemo na kraj s ovom situacijom i da je poštujemo“, rekao mi je on.

„Doći će novi britanski premijer i mi ćemo sarađivati sa njim. Pogledajte šta se desilo tokom pregovora oko Bregzita. Za četiri godine sam radio sa četiri različita britanska pregovarača. To je takođe bila nestabilna situacija, ali smo se izborili.“

Tokom tih dugih godina često svadljivih pregovora o Bregzitu, Barnije je bio slavan među nama novinarima zato što je dao da mu se izradi šolja za kafu sa sloganom: Samo smireno i nastavi da pregovaraš.

To je prilično smela parafraza uzrečice Samo smireno i nastavi koja je nastala u Velikoj Britaniji 1939. godine kao vladin propagandni plakat za Drugi svetski rat, osmišljen da održi moral i odlučnost javnosti.

Barnije je takođe bio slavan zato što je navodno bio neumoljiv pred britanskim zahtevima za „specijalni dogovor“ sa EU.

I ne mnogo drugačiji od onoga pariskog ringišpila, slični britanski argumenti čini se da su ponovo isplivali sada kada je laburistička vlada pokušala mnogo više da se približi delovima jedinstvenog tržišta EU, a opet da ne pošalje previše novca preko Lamanša, ili prihvati slobodno kretanje radnika EU u Veliku Britaniju, gde divlja rasprava o imigrantima.

Ovo je „probirljivost“ za koju je Brisel pre 10 godina rekao da je neće tolerisati.

Ujedinjeno Kraljevstvo nije moglo da napusti klub, a da i dalje zadrži najdraže privilegije.

Pretnja EU iznutra

Izveštavala sam za BBC o svim obrtima i zaokretima tih pregovora, ali spoljni svet se od tada dramatično promenio.

Bivši najbolji prijatelj Evrope, Sjedinjene Američke Države, pod Donaldom Trampom postao je nepredvidljiv, čak i agresivan prema bivšim saveznicima.

A zatim je tu Rusija, koja vodi dinamični rat na evropskom tlu, u Ukrajini, i hibridni rat, u pogledu dezinformacija, sabotaže i mnogo toga još, širom ostatka kontinenta.

A ko može da zaboravi Kinu?

Evropski glavni tok veruje da se EU suočava sa egzistencijalnom pretnjom iz samog bloka takođe, sa evroskeptičnim partijama koje postaju sve jače u mnogim zemljama.

Da li bi pojačana sinergija sa Ujedinjenim Kraljevstvom – drugom najvećom ekonomskom i vojnom silom u Evropi, uprkos njenim dobro poznatim problemima – mogla da posluži kao prednost za EU u ovim novim okolnostima?

Tešnje odbrambene veze dobrano se uspostavljaju već neko vreme.

A šta je sa privredom?

Govoreći sa mnom nedugo posle ostavke ser Kira Starmera, Mišel Barnije mi je rekao da prema njegovom mišljenju EU „iskreno pozdravlja“ bilo kakav britanski zahtev za tešnje odnose.

On kaže da još vidi britansku odluku da napusti jedinstveno tržište kao gubitak za obe strane.

Ali je i insistirao, kao i uvek, da je jedinstveno tržište dragulj u kruni Evropske unije.

Pogotovo u svetlu teških vremena u kojima se Evropa obrela, Barnije insistira da Brisel ne sme i ne treba da ugrozi najveću prednost da bi pravio specijalne pogodbe sa Ujedinjenim Kraljevstvom.

„Nalazimo se u mnogo opasnijem, nestabilnijem, krhkijem svetu, i moramo da očuvamo naše prednosti i očuvamo naše jedinstvo. U tome je poenta za nas.

„Nema agresije, nema osvetničkog duha prema Velikoj Britaniji, ali Velika Britanija mora da razume da neće biti moguće rastaviti ili ugroziti jedinstveno tržište... Ne smemo da preuzmemo taj rizik.“

Barnije je potom opisao ono što doživljava kao dodatnu pretnju EU iz njenih vlastitih redova, povlačeći paralelu sa liderom britanske Reformske stranke Najdželom Faražom, koji je pre Bregzita bio član Evropskog parlamenta.

Faraž je bio slavan po vođenju duge i agresivne kampanje za izlazak Velike Britanije iz bloka.

„U mnogim našim zemljama imamo naše Faraževe, kao što je Le Pen ili Bardela [predsednički kandidat Nacionalnog saveza (Rassemblement National) ako Le Pen ne bude mogla da se kandiduje zbog optužbi za korupciju] u Francuskoj na krajnjoj desnici“, dodao je Mišel Barnije.

„Imate mnogo Faraževa u Evropi koji žele da nas unište. Nema šanse, nema šanse.“

Faraž je često izjavljivao kako „mrzi“ EU, ali voli Evropu.

Negirao je da je njegov cilj da potpuno uništi EU.

Šta bi 2027. mogla doneti za EU

Ipak, Mišel Barnije strahuje (a daleko od toga da je usamljeni glas u krugovima EU) da ako kompromitujete pravila Brisela i napravite atraktivne ekonomske pogodbe sa zemljama koje nisu članice, kao što je Velika Britanija, to ojačava evroskeptične stranke koje pozivaju na izlazak njihovih zemalja iz EU ili će drastično oslabiti zajednička pravila i propisi koji drže zemlje EU na okupu.

Upravo je to ono što Fabris Leđeri ima na umu.

On je član Evropskog parlamenta za ultradesničarski Nacionalni savez Marin Le Pen i veoma blizu vođstvu stranke.

Proćaskala sam sa njim u tračarenju sklonom prenatrpanom kafiću u Evropskom parlamentu u Briselu.

Bio je vrlo optimistično raspoložen.

„Veoma smo samouvereni da će 2027. biti veoma važna godina, prekretnica, ako dobijemo izbore u Francuskoj“, rekao mi je on.

Ankete ukazuju da evroskeptična partija Marin Le Pen ima veće šanse nego ikad da osvoji francusko predsedništvo.

Francuski predsednik ima ogromna ovlašćenja u spoljnoj politici, gde se ubrajaju i poslovi EU.

Kao najistaknutija zemlja u EU, uz Nemačku, to bi moglo da ima ogroman uticaj na Brisel.

Leđeri mi je rekao da Nacionalni savez želi da EU bude mnogo stroža prema ne-EU migraciji i da ukine ambicioznu zelenu regulativu, koju opisuje kao „glupost“ i štetnu po evropsku industriju.

Njegova partija želi da smanji francuske doprinose budžetu EU.

On se već dugo protivi slanju vojne pomoći Ukrajini.

Širom Evrope, 2027. je mega izborna godina.

Leđeri i Nacionalni savez se nadaju da će srodne evroskeptične partije osvojiti većinu ili značajne uloge u koalicionim vladama u velikim EU silama, Italiji, Španiji i Poljskoj, baš kao i Francuskoj.

Zajedno imamo mogućnost da promenimo EU iznutra, kaže Leđeri.

Čak i sama, Francuska bi mogla da sruši EU na kolena u mnogim pogledima.

Samo pomislite kako je izričito evroskeptični bivši premijer jedne mnogo manje Mađarske Viktor Orban uspevao da zamrzne i narušava zajedničke odluke EU u prošlosti.

„Spremamo se za budućnost“, rekao mi je Leđeri u poverenju.

„Imao sam čast da pratim gospodina Bardelu do Londona, kad se sreo sa gospodinom Faražom, pre Božića.

„Ako Faraž bude postao sledeći britanski premijer, a ako Nacionalni savez dođe na vlast u Francuskoj sledeće godine, mogu vam reći da vidim mogućnost velike saradnje.“

EU posle Bregzita

Faraževa politička sudbina se pomno prati ovde.

Koliko god bi EU volela da joj se Velika Britanija ekonomski približi, Brisel želi da zna definitivno šta ogromna većina britanskog naroda želi od EU i šta je spremna da ustupi u zamenu.

Tek će tada, rečeno mi je, EU razmotriti zaključivanje veoma značajnih pogodbi sa britanskim premijerom.

Sve do tad, sem onih zemalja EU koje najviše trguju sa Velikom Britanijom (kao što su Irska, Belgija i Holandija) i stoga pate sa bregzitovskom birokratijom takođe, većina kaže da su zadovoljni statusom kvo – Sporazumom o trgovini i saradnji (TCA) koji su potpisali EU i UK na završetku njihovih post-bregzitovskih pregovora.

A kad je reč o samoj EU, fascinantno je da je 2016, posle britanskog glasanja o Bregzitu, vladala široko rasprostranjena prognoza „domino efekta“.

Italija će izaći sledeća, zatim Danska ili Švedska.

Izaći će i Francuska.

Sve snažnije evroskeptična partije EU pozivale su na Fregzit, Svegzit, Italegzit i mnogo toga još.

Ali to se nije desilo.

Zašto?

Prema nemačkom konzervativnom poslaniku Evropskog parlamenta Dejvidu Mekalisteru, glasači EU videli su kako Velika Britanija ponire u krizu posle glasanja za Bregzit; pratili su duge i bolne pregovore sa EU koji su usledili i odlučili da sve to nije vredno toga.

Deceniju nakon Bregzita, nova anketa Istraživačkog centra Pju sugeriše da je glasanje koje je ozbiljno narušilo britansko jedinstvo možda pomoglo da EU sabije vlastite redove.

Širom Velike Britanije i sedam zemalja članica EU, praćene dosledno od 2016. godine, 62 odsto ispitanika sada ima pozitivan stav prema EU, u poređenju sa 49 odsto pre jedne decenije.

Armida van Ridž iz Centra za evropsku reformu ukazuje na obnovljene napore dugog spiska evropskih zemalja koje žele da se pridruže redovima EU – nijedna od njih više od Ukrajine.

Istovremeno, kao što smo već pomenuli, među postojećim zemljama članicama EU, popularne su nacionalističke evroskeptične partije.

Dok tradicionalniji evropski lideri, od nemačkog Merca do francuskog Makrona i poljskog Tuska deluju namučeno, slabašno čak.

Većina Evropljana kaže kako veruje da je EU daleko od savršenstva, ali, pogotovo posle ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, odlučili su da je, u našem turbulentnom svetu, sigurnije u grupi.

Bolje je držati se zajedno.

Francuski Nacionalni savez, nemačka AfD, austrijska Slobodarska partija i druge prilagodile su slogane kako bi se dodvorile što većem broju glasača.

Bregzit kao tema je istorija, rekao mi je Mišel Barnije.

Potencijalna rast moći EU evrospektika brine Brisel.

Istinski ga brine.

Slika na vrhu: Getty Images

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• „Bregzit mi je drastično promenio život“: Muke stranih studenata u Velikoj Britaniji
• Kako je korona podigla bedeme između država u Evropi
• Pet godina od glasanja za Bregzit: Da li Britanija izgleda bolje
• Bregzit: Britanija i EU dogovorili produženje roka za trgovinske pregovore
• Džonsonova pobeda - Britanija 31. januara napušta EU