SOS Dečija sela Srbija: Gotovo svako deseto dete u Srbiji izloženo dečijem radu

Dečiji rad se često posmatra kao pojava koja pripada prošlosti ili siromašnijim delovima sveta, podaci pokazuju da je on i dalje realnost i u Srbiji. Upravo tim povodom redakcija Boom93 kontaktirala je psihološkinju, Danijelu Barjaktarević iz SOS Dečija sela Srbija, koja je govorila o razmerama problema, njegovim uzrocima i posledicama, ali i ulozi institucija u njegovom sprečavanju.

„Iako se često smatra da je dečiji rad fenomen prošlih vremena ili udaljenih, siromašnih zemalja, on je realnost današnjice, ne samo u Srbiji, već i u razvijenim zemljama Evrope“, navodi Barjaktarević.

Prema njenim rečima, dečiji rad je duboko povezan sa siromaštvom, niskim nivoom obrazovanja roditelja i socijalnom isključenošću, ali i načinom na koji društvo i institucije reaguju na ovaj problem.

Podaci iz istraživanja o zloupotrebi dečijeg rada u Srbiji, koje su sproveli Republički zavod za statistiku i Međunarodna organizacija rada, pokazuju da je 2021. godine gotovo svako deseto dete (9,5%) uzrasta od 5 do 17 godina bilo izloženo nekom obliku dečijeg rada, dok je opasnim poslovima bilo izloženo više od 10% starijih adolescenata.

Na pitanje koji su danas najčešći oblici dečijeg rada, sagovornica objašnjava da se oni najčešće prepoznaju u poljoprivredi, uličnoj prodaji i neformalnim poslovima.

„Dečiji rad se javlja u različitim oblicima – od poljoprivrednih poslova na porodičnim gazdinstvima, preko uličnog rada kao što su prosjačenje i prodaja sitne robe, do angažovanja u neformalnom sektoru i opasnim poslovima. Posebno zabrinjavaju najteži oblici, poput prisilnog prosjačenja i trgovine ljudima“, ističe ona.

Ipak, dodaje da je važno praviti razliku između eksploatacije i aktivnosti koje su prilagođene uzrastu deteta i mogu imati vaspitni karakter, poput pomoći u kući ili lakših porodičnih obaveza.

Govoreći o razlozima zbog kojih deca ulaze u rad, Barjaktarević navodi da su ekonomski faktori i dalje dominantni, ali ne i jedini.

„Glavni razlozi su siromaštvo i potreba da se doprinese porodičnom budžetu, ali i nizak nivo obrazovanja roditelja i nedovoljna svest o štetnosti dečijeg rada. Ipak, u praksi se pokazuje da presudnu ulogu često imaju stavovi roditelja i obrasci vaspitanja“, navodi ona.

Dečiji rad, kako ističe, ostavlja ozbiljne posledice na obrazovanje i razvoj deteta.

„Deca koja rade često izostaju iz škole ili je potpuno napuštaju, što dugoročno smanjuje njihove šanse za zapošljavanje i kvalitetan život. Pored toga, izložena su psihičkom pritisku, nesigurnosti i anksioznosti, a posledice se ogledaju i u produbljivanju siromaštva iz generacije u generaciju“, kaže Barjaktarević.

Poseban izazov, kako navodi sagovornica, predstavlja prepoznavanje slučajeva dečijeg rada u praksi. Ističe da sistem često reaguje tek kada problem već eskalira, umesto da deluje preventivno. Centri za socijalni rad jesu ključni akteri u zaštiti dece, ali su, prema njenim rečima, često preopterećeni, dok obrazovni i zdravstveni sistem ne prepoznaju uvek u dovoljnoj meri svoju ulogu u ranom otkrivanju ovih slučajeva.

Ona upozorava i da je dečiji rad često „nevidljiv“ fenomen – dešava se u okviru porodice ili kroz neformalne aktivnosti, zbog čega ostaje nedovoljno prijavljen i teže uočen od strane nadležnih službi.

Kada je reč o saradnji institucija, sagovornica naglašava da je ona od ključnog značaja za efikasnu zaštitu dece. Škole, centri za socijalni rad, policija i organizacije poput SOS Dečijih sela Srbija, kako navodi, moraju delovati koordinisano, jer nijedna institucija sama ne može da odgovori na kompleksnost ovog problema. Dodaje i da škole često prve primete promene u ponašanju deteta, dok organizacije pružaju direktnu podršku porodicama, a državni sistem ima odgovornost za sprovođenje sistemskih mera zaštite.

U praksi, najčešći slučajevi sa kojima se organizacija susreće odnose se na sezonske poljoprivredne poslove. Kako objašnjava, dešava se da deca odlaze sa roditeljima na sezonske radove, najčešće berbu voća, što se često poklapa sa završetkom školske godine. U takvim situacijama deca izostaju sa nastave i ne uspevaju da ispune školske obaveze, što direktno utiče na njihov obrazovni kontinuitet.

„Samo sistemski i koordinisan pristup može doprineti tome da svako dete ima priliku da odrasta bez eksploatacije, uz pravo na obrazovanje, bezbednost i dostojanstveno detinjstvo“, zaključuje ona.