Branko Čečen: Autocenzura je pravilo i način postojanja za većinu ljudi koji se predstavljaju kao novinari

Stanje slobode medija u Srbiji danas opisuje se kao dramatično loše. Iako formalno ne postoji institucija koja sprovodi direktnu cenzuru, Branko Čečen ukazuje da su preduzeti brojni mehanizmi koji onemogućavaju profesionalne i nezavisne medije da adekvatno informišu građane. Prema njegovim rečima, „sada je belodano jasno apsolutno svakome da živimo u diktaturi koja na svaki način uništava naše pravo na informisanje“.

Uticaj politike i ekonomije na uređivačku politiku varira od medija do medija.„Kod nekih je uticaj veoma velik, ali to, u suštini, nisu mediji koji rade po profesionalnim standardima. Oni koji se ponašaju profesionalno uglavnom nisu pod ozbiljnim ekonomskim i finansijskim uticajima. Međutim, u našoj zemlji to obično znači da moraju na drugi način da se snalaze za novac i da na samom tržištu veoma teško mogu da zarade od svog rada, zbog toga što tržište ne želi nezavisno informisanje,“ ističe Čečen.

Najveći izazov za nezavisno novinarstvo vidi u aktuelnoj vlasti. „Ovu vlast, nažalost, jer se naše nezavisno novinarstvo dosta brzo razvijalo između 5. oktobra i dolaska SNS na vlast. Uprkos tome što su najveći komercijalni mediji i tada bili potpuno u šakama izvora novca i moći, ipak se znao neki dekorum, način na koji to nije bilo preterano očigledno, što sada nije slučaj. Mi sada imamo proizvođače propagande i razne nivoe saradnje sa vlastima i centrima moći, do medija koji samo postoje i trude se da ne naljute vlast kako bi imali platu i mogli nešto da rade,“ ocenjuje on i dodaje da je „Preostalo samo nekih dvadesetak posto, po procenama i računicama, zaista nezavisnih medija koji žele da rade svoj posao i to je tragedija. Čini mi se da je taj sistem zapravo uspeo da dovede građane i građanke Srbije u situaciju da ne budu dobro informisani, posebno ako još N1 i Nova promene uređivačku politiku.“

Autocenzura je, prema njegovoj oceni, postala dominantan obrazac ponašanja u medijima. Ona proizlazi iz kombinacije političkih i ekonomskih pritisaka koji oblikuju redakcijsku kulturu. „Autocenzura je pravilo i način postojanja za većinu ljudi koji se predstavljaju kao novinari“, naglašava on, ukazujući na dubinu problema u profesiji.

Dodatni pritisak na istraživačko novinarstvo predstavljaju SLAPP tužbe, koje ne utiču na kvalitet rada, ali značajno ograničavaju njegov obim. Čečen kaže da "SLAPP tužbe vezuju ruke istraživačkim novinarima i ne utiču na kvalitet istraživačkog novinarstva, ali utiču na obim produkcije, jer dok se mi bavimo advokatima, dokazima i suđenjima, za to vreme se ne bavimo svojim poslom. U isto vreme, te tužbe i svi ti procesi veoma ozbiljno psihički utiču na ljude i na taj način smanjuju njihov kapacitet da doprinesu ovom društvu svojim važnim otkrićima.“

Situaciju dodatno komplikuje nefunkcionisanje Saveta REM-a, za koji Branko Čečen tvrdi da „nije radio svoj posao ni kad je postojao“. Njegovo odsustvo danas šalje poruku da pravni okvir nije obavezujući, čime se dodatno urušava medijska scena i zaštita prava.

Kao moguća rešenja za unapređenje slobode medija, on ističe tri ključna pravca.

„Imamo tri jasna puta ka boljem informisanju, od kojih smo dva već isprobali posle petog oktobra. Prvi je oslobađanje medija od pritisaka i sistemskog urušavanja njihovih sloboda, uz istovremeno postavljanje uzusa i zakonskih okvira unutar kojih mogu da se kreću u svom izveštavanju, što je poznat princip slobode medija. Drugi kanal je znanje – strahovito mnogo smo naučili i, na kraju krajeva, od Insajdera kao serijala na televiziji B92 došli do toga da imamo verovatno jedno od najrazvijenijih istraživačkih novinarstava u Evropi, uključujući Evropsku uniju. Zato je učenje o tome šta jeste, a šta nije novinarstvo veoma važno, jer poznajem mnogo kolega koji se ovim poslom bave decenijama i uvereni su da znaju sve, a očigledno imaju velike praznine u znanju i malo volje da ih popune. Treći put je samoorganizovanje i solidarnost novinara, što nije dovoljno razvijeno, ali ima ogroman prostor i moglo bi da nam omogući snažniji glas i više slobode, kao i jasnije razlučivanje profesionalnog od neprofesionalnog informisanja. Taj prostor je, čini mi se, prazan i u njemu možemo mnogo da učimo, jer naša prava nisu tu, mi ih nemamo, a prava vam niko ne daje.“

Zaključujući, Čečen poručuje da se prava ne dobijaju sama od sebe: „Morate da ih uzmete ili morate da primorate vlast da vam ih da.“