Ljiljana Todorović Jovanović: „Prava žena su rezultat dugih društvenih borbi“

Međunarodni dan žena, koji se obeležava 8. marta, proistekao je iz radničkog pokreta početkom 20. veka i danas predstavlja globalni dan posvećen pravima žena i njihovim dostignućima u društvu, politici i ekonomiji.

Koreni ovog praznika sežu u 1908. godinu, kada je oko 15.000 žena marširalo ulicama Njujorka tražeći kraće radno vreme, veće plate i pravo glasa. Već naredne godine Socijalistička partija Amerike proglasila je prvi Nacionalni dan žena.

Ideju o međunarodnom obeležavanju praznika predložila je nemačka aktivistkinja za prava žena Klara Cetkin 1910. godine na Međunarodnoj konferenciji žena u Kopenhagenu. Predlog je jednoglasno podržalo oko 100 učesnica iz 17 zemalja.

Prvi Međunarodni dan žena obeležen je 1911. godine u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, dok su Ujedinjene nacije ovaj datum zvanično počele da obeležavaju 1975. godine.

Današnji datum povezan je i sa štrajkom ruskih radnica iz 1917. godine, koje su tokom Prvog svetskog rata izašle na ulice tražeći „hleb i mir“. Četiri dana kasnije ruski car je abdicirao, a privremena vlada ženama je priznala pravo glasa.

Štrajk je prema tadašnjem julijanskom kalendaru održan 23. februara, što odgovara 8. martu po gregorijanskom kalendaru — datumu koji se i danas širom sveta obeležava kao Međunarodni dan žena.

Međunarodni dan žena i danas ima snažno simboličko i društveno značenje, jer podseća na to da su se žene za svoja prava borile kroz dugotrajne društvene borbe, a ne kroz spontani razvoj društva.

„Za mene je 8. mart jedan od najdražih praznika, ali pre svega zato što nas podseća da su prava žena rezultat dugih društvenih borbi, a ne prirodan razvoj društva“,govori Ljiljana Todorović Jovanović. Ona podseća da je ovaj praznik nastao iz radničkih i feminističkih borbi početkom 20. veka, kada su žene zahtevale pravo glasa, dostojanstvene uslove rada i političko učešće.

Iako se danas često obeležava kroz simbolične gestove, razlozi zbog kojih je nastao i dalje postoje.

"Prema redovnim godišnjim izveštajima organizacije FemPlatz o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji, žene su i dalje u nepovoljnijem položaju u gotovo svim oblastima društva",ističe aktivistkinja.

„Stopa zaposlenosti žena je niža nego kod muškaraca, žene su znatno manje zastupljene na rukovodećim pozicijama, a rodni jaz u zaradama i dalje postoji. Istovremeno, nasilje nad ženama ostaje jedan od najtežih društvenih problema. Podaci pokazuju da je svaka treća žena u Srbiji tokom života doživela neki oblik fizičkog ili psihičkog nasilja“, navodi ona.

Zbog toga smatra da je problem kada se 8. mart svodi isključivo na cveće, poklone i čestitke.

„Lepo je slaviti žene, ali je još važnije govoriti o njihovim pravima, položaju i realnim društvenim problemima sa kojima se suočavaju. U tom smislu, 8. mart je i dalje dan borbe i verovatno će to ostati još dugo“, ističe.

Govoreći o lokalnom kontekstu, ona ocenjuje da je istorijski značaj Međunarodnog dana žena u velikoj meri potisnut tokom poslednjih decenija.

„U socijalističkom periodu ovaj datum je bio snažno povezan sa radničkim pravima i emancipacijom žena, ali je vremenom postao deo sindikalnih proslava uz cveće, poklone i obavezna druženja. Danas se često doživljava samo kao dan kada se ženama poklanja cveće“, kaže ona.

Dodaje da se u razgovorima sa mladim ženama često pokazuje da mnoge znaju da je 8. mart „dan žena“, ali ne i da je nastao iz radničkih štrajkova i borbi za politička i ekonomska prava.

„Zbog toga je važno vraćati istorijski kontekst. Kada govorimo o istoriji ženskog pokreta, govorimo zapravo o istoriji demokratije, jer su prava žena uvek bila deo šire borbe za socijalnu pravdu, radnička prava i političku ravnopravnost“, navodi ona.

U lokalnoj zajednici, kroz različite edukativne programe, javne razgovore i kulturne projekte, pokušava se da se na tu istoriju ponovo skrene pažnja i da se ukaže na to da su pitanja ravnopravnosti i danas veoma aktuelna.

Kada je reč o problemima sa kojima se žene suočavaju u Požarevcu, Todorović Jovanović ističe da su oni slični kao u ostatku Srbije, ali da su u manjim sredinama često izraženiji.

Jedan od najvećih problema je nasilje nad ženama. "Prema podacima Centra za socijalni rad u Požarevcu, tokom 2023. godine evidentirane su 442 prijave nasilja u porodici, od čega se oko 350 odnosilo na nasilje nad ženama.To znači da žene čine ogromnu većinu žrtava porodičnog nasilja u našem gradu“, navodi ona i dodaje da je stvarni obim problema verovatno i veći od zvaničnih podataka.

„Broj prijavljenih slučajeva govori samo o nasilju koje je uspelo da dođe do institucija. Veliki deo nasilja i dalje ostaje neprijavljen zbog straha, ekonomske zavisnosti, društvenog pritiska ili nepoverenja u sistem zaštite“, objašnjava ona.

Kao dodatni problem ističe i institucionalnu nesigurnost u oblasti rodnih politika.

„Kada tome dodamo činjenicu da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti trenutno suspendovan pred Ustavnim sudom, postaje jasno da se žene i dalje nalaze u situaciji u kojoj zaštita njihovih prava nije dovoljno stabilna ni predvidiva“, kaže ona.

Među važnim izazovima navodi i ekonomsku zavisnost žena, ali i rodne stereotipe koji su i dalje snažno prisutni.

„Žene su češće zaposlene u slabije plaćenim sektorima, češće rade privremene ili nesigurne poslove i u mnogo većoj meri nose teret neplaćenog rada u domaćinstvu“, navodi ona.

Ipak, određene promene su vidljive.

„Pozitivno je to što se danas više govori o nasilju nad ženama i što postoji veća spremnost žena da ga prijave. Pre deset ili petnaest godina mnogi slučajevi nasilja ostajali su potpuno nevidljivi“, kaže ona.

Dodaje da bi volela da vidi mnogo više žena u politici, aktivizmu i javnom životu u Požarevcu.

„Borba za ravnopravnost ne vodi se samo kroz pojedinačne uspehe, već kroz kolektivno delovanje i solidarnost“, ističe.

Rad Femin kolektiva zasniva se upravo na toj ideji – da promena počinje od znanja i solidarnosti.

„Kroz različite programe nastojimo da otvorimo prostor za razgovor o temama koje su često potisnute ili zanemarene, kao što su nasilje nad ženama, rodni stereotipi, istorija ženskog pokreta ili položaj žena u javnom životu“, navodi ona.

Organizuju radionice, javne diskusije i kulturne programe, ali se bave i istraživanjem i javnim zagovaranjem.

„Jedan od naših ciljeva je da feminističke teme učinimo vidljivim u lokalnoj zajednici i da pokažemo da se pitanja ravnopravnosti tiču svih – ne samo žena“, kaže ona.

Feministički aktivizam u manjim sredinama, dodaje, može biti izazovan zbog konzervativnijih društvenih normi i čestih pogrešnih predstava o feminizmu.

„Feminističke ideje se ponekad predstavljaju kao nešto ekstremno ili kao nešto što je ‘protiv porodice’. Ipak, u manjim sredinama postoji i prednost jer se ljudi međusobno poznaju i promene se mogu brže primetiti“, objašnjava ona.

Govoreći o saradnji sa institucijama, ocenjuje da bi u uređenim društvima ona trebalo da bude prirodna.

„Organizacije civilnog društva često prepoznaju probleme u zajednici i pokreću važne teme, dok institucije imaju mehanizme da te probleme sistemski rešavaju. U takvom modelu saradnja bi trebalo da bude standard, a ne izuzetak“, kaže ona.

Ipak, u praksi je situacija često drugačija.

„Kada su žene izložene nasilju ili diskriminaciji, dešava se da upravo institucije koje bi trebalo da ih štite – policija, centri za socijalni rad ili sudovi – ne reaguju adekvatno ili dovoljno brzo. Zbog toga mnoge žene imaju veliko nepoverenje prema institucijama“, zaključuje aktivistkinja.

Podsetimo da je Kolektiv Osmi mart pozvao je građanke i građane da se pridruže Osmomartovskom maršu koji će biti održan danas u 15 časova na Trgu Republike u Beogradu, pod sloganom „Izađi, izbori se!“.