Alternativni izvori energije u Braničevskom okrugu - između činjenica, interesa i dezinformacija

Fenomen „greenwashinga“ - zelena laž kao novi oblik propagande

Pojam greenwashing označava praksu kojom kompanije, institucije ili politički akteri predstavljaju svoje aktivnosti kao ekološki odgovorne, iako one to u stvarnosti nisu. Radi se o „pranju imidža“ zelenim bojama - korporativnoj strategiji koja koristi jezik ekologije da bi prikrila zagađenje, neodrživu eksploataciju resursa ili korupciju.

Ovaj fenomen ima nekoliko oblika: od reklama koje prikazuju fabrike okružene drvećem i pticama, do političkih govora u kojima se projekti koji narušavaju prirodu nazivaju „energetskom tranzicijom“. Greenwashing stvara lažnu sliku da se nešto menja nabolje, dok se u praksi menja samo narativ.

U kontekstu Srbije, a posebno lokalnih sredina poput Braničevskog okruga, greenwashing se pojavljuje i u vidu „pilot projekata“ koji obećavaju energetske uštede, ali bez stvarnog efekta. Dok se javnost uverava da je 66 megavata vetroparka u Kostolcu i 10 megavata solarne elektrane dokaz „velikog iskoraka“, paralelno se odvija proces proširenja rudnika uglja zbog kojeg se iseljavaju čitava sela - uz najave da će se ugalj u tom području kopati sve do 2060. godine.

Često se sredstva ulažu u promotivne kampanje i medijsku vidljivost, dok oprema ostaje neiskorišćena ili neodržavana. Na taj način se podriva poverenje građana, jer se svaki novi pokušaj prelaska na alternativne izvore energije doživljava kao nova prevara.

Vetropark „Kostolac“ - iz pepela uglja u energiju vetra

Simbol nove epohe nalazi se upravo u Kostolcu - gradu koji je decenijama sinonim za termoelektranu i rudnike. Na prostoru iscrpljenih površinskih kopova i odlagališta, privodi se kraju izgradnja prvog vetroparka u javnom vlasništvu u Srbiji. Reč je o simboličnom obrtu: tamo gde je zemlja decenijama bila devastirana, sada se podiže infrastruktura koja bi trebalo da označi početak energetske tranzicije.

Projekat Elektroprivrede Srbije podrazumeva 20 vetroturbina ukupne snage 66 megavata, sa planiranom godišnjom proizvodnjom od oko 187 gigavat-časova. To bi bilo dovoljno da električnom energijom snabde oko 30.000 domaćinstava, uz smanjenje emisija ugljen-dioksida za više od 170.000 tona godišnje. U poređenju sa dugogodišnjom dominacijom uglja u ovom kraju, vetropark predstavlja značajan tehnološki i simbolički iskorak.

Ono što projekat čini posebno zanimljivim jeste njegova lokacija - vetropark se nalazi na zemljištu koje je decenijama bilo predmet teške eksploatacije, sa ogromnim ekološkim posledicama. Time Kostolac, iz simbola prljave energije postaje pionir zelene tranzicije. Ipak, upravo zbog te simbolike, očekivanja javnosti su bila velika, pa se otvaraju pitanja o transparentnosti i realnom dometu projekta: da li će vetropark zaista dostići projektovane parametre, koliko će proizvodnja zavisiti od promenljivih vetrovnih uslova i da li će ukupni efekat za zajednicu biti onoliko značajan koliko se najavljuje?

Ukupna vrednost investicije iznosi oko 144 miliona evra, od čega je čak 110 miliona obezbeđeno kroz kredit nemačke razvojne banke KfW. Evropska unija je obezbedila dodatnih 30 miliona evra bespovratnih sredstava, dok je EPS iz sopstvenih izvora učestvovao sa „samo“ četiri miliona. Iako ovakva struktura finansiranja jasno pokazuje snažnu podršku međunarodnih partnera i povoljne kreditne uslove, ostaje otvoreno pitanje dugoročne ekonomske održivosti projekta, posebno u kontekstu poznatih problema EPS-a sa efikasnošću i upravljanjem.

Nakon nekoliko odlaganja i višemesečnih najava, vetropark „Kostolac“ je konačno ušao u fazu probnog rada krajem novembra. Energizacijom trafostanice i puštanjem u pogon prvog vetrogeneratora započeta je proizvodnja koju EPS predstavlja kao istorijski iskorak ka diversifikaciji izvora energije.

Lokalne rasprave, takođe, nisu izostale. Na društvenim mrežama i u komentarima ispod vesti mogu se pronaći tvrdnje da će „vetropark zračiti“, „proizvoditi buku koja remeti san“ ili da će „struja iz vetra biti preskupa“. Slični narativi već godinama kruže širom Evrope - jedan od najpoznatijih primera su kampanje u Nemačkoj u kojima se tvrdilo da vetroturbine izazivaju zdravstvene probleme zbog niskofrekventnih zvukova koje proizvode, uprkos brojnim naučnim dokazima koji to opovrgavaju. Upravo ti globalni antizeleni narativi lako pronalaze put i do lokalnih zajednica, gde se dodatno pojačavaju nepoverenjem koje građani već imaju prema energetskoj politici i velikim državnim projektima. Istovremeno, pojedini građani, s pravom, postavljaju i vrlo racionalna pitanja: koliki će biti direktni benefiti za lokalnu zajednicu, hoće li deo prihoda ostajati u Kostolcu i da li je urađen kvalitetan monitoring uticaja na okolinu.

Kritička tačka, međutim, leži u nedovoljno jasnoj komunikaciji nadležnih. EPS je tokom realizacije projekta povremeno delovao zatvoreno za javnost, a mnogi ključni dokumenti – od procene uticaja na životnu sredinu do izveštaja o očekivanoj proizvodnji – nisu lako dostupni građanima. Redakcija Boom93 u dva navrata je EPS-u uputila pitanja u vezi sa procenom uticaja vetroparka na životnu sredinu, ali odgovori nisu stigli do trenutka objavljivanja ovog teksta.

Kada lokalno stanovništvo nije uključeno u planiranje, kada su informacije šture ili kasne, dezinformacije postaju mnogo moćnije od činjenica.

Iako poverenje građana nije važno za to kako vetropark tehnički funkcionisati, ono je presudno za sve što dolazi posle: za prihvatanje novih projekata obnovljive energije, za smanjenje otpora i dezinformacija, kao i za dugoročno razumevanje energetske tranzicije kao procesa koji donosi korist lokalnoj zajednici. Energetska tranzicija ne može biti samo inženjerski, već mora biti i društveni proces. Bez otvorenosti, lokalnog dijaloga i jasnih, proverljivih podataka, čak i najbolji projekti mogu ostati zarobljeni između skepticizma, nepoverenja i bujanja dezinformacija.

Solarna energija - potencijal koji čeka pravu priliku

Dok je vetar simbol velikih državnih investicija, solarna energija u Braničevskom okrugu razvija se znatno tiše - ali podjednako značajno. Poslednjih godina u Požarevcu, Velikom Gradištu i Petrovcu na Mlavi beleži se porast broja domaćinstava i preduzeća koja ugrađuju solarne panele, najčešće uz podršku državnih i lokalnih subvencija. Paralelno sa rastom malih prosumerskih sistema, u Kostolcu je pokrenut i jedan od prvih velikih državnih solarnih projekata - solarna elektrana čija je planirana snaga oko 9,9 megavata i koja je izgrađena na prostoru nekadašnjeg pepelišta termoelektrane. Poput vetroparka, i ovaj projekat predstavlja pokušaj da se devastirane postindustrijske površine pretvore u izvore čiste energije.

Uprkos rastućoj popularnosti solarne energije, o njoj se i dalje šire brojni mitovi koji obeshrabruju građane da ulože u obnovljive izvore. Najčešće zablude odnose se na rad solarnih panela samo tokom sunčanih dana, njihovu navodnu neisplativost, prevelike troškove ili nemogućnost opsluživanja objekta u slučaju nestanka napona iz mreže. „Paneli rade i tokom oblačnih dana jer im je potrebna dnevna svetlost, a kod sistema povezanih na mrežu svaki manjak se nadoknađuje iz distributivnog sistema električne energije“, objašnjava Dragana Spasojević, inženjer energetike.

Drugi čest mit je da solarni paneli nisu isplativi. Spasojević navodi da je investicija najkorisnija za objekte sa potrošnjom iznad 400 kWh mesečno, kod kojih se ulaganje vraća za 3 do 7 godina, dok kod velikih potrošača period otplate može biti i kraći - svega 1 do 3 godine. Uz subvencije države i lokalnih samouprava, isplativost je još brža. Kada je reč o ruralnim domaćinstvima koja nisu povezana na distributivnu mrežu, jednostavniji solarni sistemi su često i jeftiniji od novog priključka EMS-u.

Takođe je pogrešno verovanje da solarni paneli u potpunosti eliminišu račun za struju. „Smanjuje se samo deo koji se odnosi na višu tarifu, dok niža tarifa i obavezne takse ostaju“, ističe Spasojević. Još jedna bitna činjenica: u slučaju nestanka napona iz mreže, objekat može biti napajan samo ako postoji hibridni sistem sa baterijama - standardne solarne elektrane zbog bezbednosti tada automatski prestaju da predaju energiju.

Česta dezinformacija tiče se i reciklaže. Solarni paneli se u zapadnoj Evropi recikliraju godinama, dok u Srbiji takva infrastruktura tek treba da se razvije, ali to ne menja činjenicu da paneli tokom životnog veka proizvedu višestruko više energije nego što je utrošeno za njihovu izradu. „Panel snage 600 W u Požarevcu godišnje proizvede oko 750 kWh, a sa radnim vekom od oko 30 godina jasno je da je bilans u korist korisnika“, dodaje Spasojević. Ona navodi primer analize za objekat od 200 m², gde su mesečni troškovi grejanja, hlađenja i napajanja nakon instalacije solarne elektrane “pali” na oko 5.500 dinara, što donosi godišnju uštedu i do 250.000 dinara.

Ono što građane zaista brine nisu tehničke karakteristike, već ekonomski uslovi - nejasne procedure za priključenje, nestabilne subvencije lokalnih samouprava i nedovoljno transparentni ugovori sa elektrodistribucijom. U takvom okruženju, i najmanja sumnja lako prerasta u narativ o „prevari ili uvozu neispravne opreme“, što ozbiljno usporava proces energetske tranzicije.

Biomasa – energija iz šuma

Braničevski okrug raspolaže velikim šumskim potencijalom, posebno u opštinama Kučevo, Petrovac na Mlavi i Žagubica, što otvara prostor za korišćenje biomase kao stabilnog i lokalno dostupnog izvora energije. Teoretski, biomasa može da smanji troškove grejanja i otvori nova radna mesta kroz lanac prikupljanja, prerade i distribucije drvne mase. Međutim, u praksi je situacija drugačija. Jedan od glavnih problema jeste ukorenjena zabluda da je biomasa sinonim za nekontrolisanu seču šuma, iako se u održivim modelima koristi pre svega drvni otpad — grane, iverica, piljevina ili slabije tehničko drvo koje nema drugu namenu.

Kako objašnjava Stefan Vukić, master inženjer šumarstva, deo zabrinutosti građana ima realnu osnovu. Tokom poslednjih 15 godina, paralelno sa rastom potražnje za peletom i drvnom sečkom, povećala se i ukupna seča šuma u Srbiji. „Sve veći broj fabrika peleta i toplana logično je doveo do veće eksploatacije šuma. Dovoljno je pogledati „Bilten za šumarstvo” i uporediti količine ogrevnog drveta po godinama“, navodi Vukić. On dodaje da i sami građani uočavaju intenzivniji transport oblovine i stalno prisustvo specijalizovanih kamiona na putevima, kao i sve češće slučajeve bespravne seče, čak i u urbanim šumama, poput Čačalice pre nekoliko godina.

Drugi deo problema, prema Vukiću, leži u slaboj primeni propisa: „Nadzor, sertifikati i standardi postoje, ali se ne primenjuju dosledno ili se primenjuju selektivno. Upravljači šuma - od JP Srbijašume do nacionalnih parkova - imaju zakonsku obavezu nadzora, ali su česti propusti, pa i korupcija. Uprava za šume, koja bi trebalo da kontroliše njihov rad, često deluje selektivno, pod političkim uticajem, a ima i inspektora koji učestvuju u nezakonitim radnjama umesto da ih sprečavaju.“

Istovremeno, stručnjaci podsećaju da održivo korišćenje biomase nije problem, već deo rešenja - ali samo pod strogim nadzorom i uz obavezno poštovanje kvota i pošumljavanja. Kada se primenjuje u skladu sa pravilima, biomasa ne samo da ne ugrožava šumske ekosisteme, nego može doprineti njihovom boljem održavanju i planiranju, posebno u regionima poput Braničevskog, gde je šuma značajan prirodni i ekonomski resurs.

Male hidroelektrane – između ekologije i profita

Reke Braničevskog okruga, posebno Mlava i Pek, dugo su predmet interesovanja investitora koji vide potencijal za izgradnju malih hidroelektrana. Međutim, iskustva iz drugih delova Srbije pokazala su da ovakvi projekti često nose više štete nego koristi ako se realizuju bez procene uticaja na životnu sredinu i konsultacija sa lokalnim stanovništvom.

Zato se i ovde pojavljuju jake tenzije između zagovornika „zelene energije“ i investitora u mini-hidro elektrane sa jedne strane i branilaca prirodnih tokova i ekoloških aktivista sa druge. U mnogim slučajevima, dezinformacije dolaze sa obe strane: jedni tvrde da su MHE „potpuno bezopasne“, dok drugi veruju da svaka od njih „uništava reku“. Istina je, kao i obično, između.

Male hidroelektrane mogu biti održive ako se grade na mestima gde ne ugrožavaju biodiverzitet i lokalne zajednice, uz stroge kontrole i javni nadzor. Ali u nedostatku transparentnosti, svaka nova dozvola biva dočekana sumnjom – što pokazuje koliko je u ovom sektoru poverenje postalo ključni energetski resurs.

Dezinformacije kao prepreka razvoju

Lažne informacije o alternativnim izvorima energije nisu slučajne - one prate svaku promenu koja menja strukturu moći i interesa. U lokalnim zajednicama poput onih u Braničevskom okrugu, gde mnogi zavise od energetskih preduzeća ili subvencija, lako se šire narativi da „zelena energija ugrožava radna mesta“, „poskupljuje struju“ ili „dolazi iz stranih centara moći“.

Takvi narativi često potiskuju realne podatke: da su obnovljivi izvori već sada jeftiniji od uglja u proizvodnji, da otvaraju nove tipove poslova u održavanju i servisiranju opreme, i da su mnogi lokalni resursi – sunce, vetar, biomasa – praktično neiskorišćeni. Prema poslednjim analizama Međunarodne agencije za obnovljive izvore energije (IRENA), proizvodnja električne energije iz vetra i sunca u Evropi i regionu već je 20–40% jeftinija od energije koja se dobija iz termoelektrana na ugalj, uz konstantan pad cene tehnologije iz godine u godinu. To znači da prelazak na obnovljive izvore nije samo ekološki opravdan, već i ekonomski racionalan, posebno za regione poput Braničevskog gde su lokalni resursi – sunce, vetar i biomasa – i dalje gotovo potpuno neiskorišćeni

Upravo zato, borba protiv dezinformacija nije samo pitanje medijske pismenosti, već i pitanje lokalne politike i ekonomije. Kada građani vide stvarne koristi – niže račune, čistiji vazduh, lokalna radna mesta – poverenje raste, a mitovi gube moć.

Stavovi građana: podrška uz oprez

Da građani Braničevskog okruga prepoznaju značaj energetske tranzicije, potvrđuju i rezultati ankete sprovedene u septembru 2025. godine. Devet od deset ispitanika ima pozitivan stav prema alternativnim izvorima energije, ali većina ističe potrebu za pouzdanijim informacijama i većim učešćem u odlučivanju.

Najveće poverenje uživaju naučnici i stručnjaci, dok poverenje u institucije i lokalne vlasti ostaje nisko. Oko 80% ispitanika smatra da građani treba da budu direktno uključeni u javne rasprave o projektima obnovljivih izvora. To jasno ukazuje da podrška postoji – ali da bez transparentnosti i dijaloga lako može da se pretvori u sumnju.

Lokalna energija poverenja

Braničevski okrug pokazuje da energetska tranzicija nije samo tehničko pitanje, već i društveni proces. Vetar u Kostolcu, sunce iznad Velikog Gradišta, biomasa iz šuma Kučeva - sve su to resursi koji mogu doneti održivu budućnost, ali samo ako se lokalna zajednica uveri da su koristi zajedničke, a ne privatne.

Dezinformacije nastaju tamo gde nedostaju poverenje i informacije. Zato borba protiv njih ne počinje na internetu, već na terenu - u školama, mesnim zajednicama, i kroz lokalne medije koji razumeju svoje čitaoce.

Ako energija sunca i vetra simbolizuje prirodne snage, onda energija poverenja simbolizuje društvenu snagu. I bez nje, nijedna tranzicija, ma koliko bila zelena, neće imati korena u stvarnosti.

Autor: Mitar Nikolić