Sloboda govora ili govor mržnje: Gde se povlači granica?

Šta je govor mržnje?

Kada je reč o govoru mržnje, najvažnije je razdvojiti taj pojam od pojma slobode govora. Mladi sa kojima smo razgovarali izneli su svoja shvatanja ovih pojmova.

„Mislim da svaki čovek treba da ima pravo na prvo slobodu govora i da iznese svoje mišljenje i svoj stav, sve dok ne ugrožava drugog i dok ne uništava nečije psihičko stanje bukvalno, dok ne prelazi u nasilje. U našoj zemlji se još uvek razvija sloboda govora, i data je ljudima koji ne bi trebalo da je imaju, pa je dosta ljudi zloupotrebljava”, rekla je za Boom 93 Ljubica Vukosavljević.

Nikola Novaković pod govorom mržnje podrazumeva govoriti loše o nekome, ali i širenje narativa poput toga da su studenti zlo i maltretiraju građane. Prema njegovom mišljenju, govor mržnje u takvim slučajevima predstavlja odbrambeni mehanizam protiv onih koji kritikuju i protestuju. S druge strane, pod slobodom govora podrazumeva pravo svakoga da iznese svoje mišljenje, makar ono bilo sasvim drugačije, ali bez vređanja bilo koga i korišćenja pogrdnih imena.  

„Što se tiče slobode govora, po meni je to kada neko može slobodno iznese svoje mišljenje, da se izjasni o nekoj temi bez ikakvih posledica, bilo političkih ili bilo kojih. Govor mržnje je degradiranje neke osobe, ali u vulgarnom smislu, bez ikakvih osnova. Koristi se često u nekoj raspravi kada sagovornik nema argumenta”, smatra Đorđe Dimitrijević.

Njegovo mišljenje je da u retko kojoj zemlji postoji dovoljna sloboda govora, te je tako i u Srbiji.

„Razlika je što kod nas je to što je sloboda govora uskraćena na suštinskom, osnovnom nivou u smislu da uvek neko ko se slobodno izražava i neko ko slobodno misli mora da bude spreman na neke konsekvence, pa čak i da izgubi posao. Imamo današnje primere da profesori masovno gube posao, iako su odlični radnici, iako su odlični pedagozi, odlični psiholozi i prijatelji svojim učenicima. Uprkos svim svojim kvalitetima oni trpe posledice. Veliki broj ljudi se zbog toga zaista plaši da iznese svoje mišljenje baš zbog toga”, navodi Đorđe.

Psihološkinja Ana Mirković objašnjava da govor mržnje u svom najvidljivijem i najopasnijem obliku pojačava glas onih grupa koje u jednom društvu poseduju moć - političku, društvenu, ekonomsku - istovremeno utišavajući slabe, marginalizovane ili pripadnike grupa prema kojima, najčešće,  postoje već izražene predrasude.

„Od kakvog sadržaja će biti sačinjen govor mržnje odluka je koju u jednom društvu donosi većina, obračunavajući se, bez argumenata i emocionalno, sa neistomišljenicima, ’drugima ’, ’protivnicima ’. Iako sam pojam, govor mržnje, sugeriše oblikovanje kroz jezik i reči, važno je naglasiti da govor mržnje podrazumeva i sve druge vrste i oblike medijskih sadržaja - sliku, video, vizuelni, zvučni materijal…”, kaže ona.

Ističe da govor mržnje nije svaka kritika, neslaganje ili negativno mišljenje, te da je granica uvek u nameri i posledici poruke.

„Prepoznamo ga tako što cilja određenu osobu ili grupu (mlade, studente, LGBT osobe, političke protivnike, novinare), koristi uvrede, ponižavanje, stereotipe ili generalizacije, poziva na diskriminaciju, nasilje, isključenje ili targetiranje, dehumanizuje ili prikazuje grupu kao manje vrednu ili opasnu”, objašnjava Mirković.

Kada je u pitanju sloboda govora, Ana Mirković naglašava da ona prestaje tamo gde počinje ugrožavanje tuđeg dostojanstva, bezbednosti i prava na jednak tretman.

„Ljudi mogu kritikovati ideje, politike i ponašanja, ali ne smeju napadati identitet i ljudskost drugih. To je osnovna razlika”, kaže naša sagovornica.

Anja Anđušić koja je radila na monitoringu govora mržnje navodi da prilikom monitoringa i istraživanja u Institutu za medije i različitosti koirste široku definiciju govora mržnje, budući da je ova inicijativa regionalna, a nacionalni pravni okviri se razlikuju, u istraživanju i monitoringu koristimo dosta široku definiciju govora mržnje. Takođe, beleže i analiziraju i štetne narative, koji su, kako kaže, još prisutniji u medijima od direktnog govora mržnje.

„Ne ograničavamo karakteristike koje se koriste za identifikaciju osobe ili grupe koja je targetirana na tradicionalne kategorije roda, etničke pripadnosti, veroispovesti, seksualnog opredeljenja i drugo. Upravo to drugo je ono što ne želimo da ispustimo iz analize, bez toga bi bilo gotovo nemoguće pratiti razvoj mnogih štetnih narativa koji imaju ogroman uticaj na javni diskurs, kao što je na primer nazivanje studenata i građana ustašama, teroristima, ekstremistima… Ovakav pristup nam omogućava da obuhvatimo složenost diskursa mržnje i diskriminacije, koji su sve suptilniji i slojevitiji”, kaže Anđušić za Boom 93.

Govor mržnje i aktuelna politička kriza

Rezultati monitoringa govora mržnje Instituta za medije i različitosti u ovom ciklusu potpuno su oblikovani aktuelnom političkom krizom u zemlji. Ključna razlika u odnosu na prethodne periode monitoringa je veliki porast u političkom targetiranju, ističe Anja Anđušić.

„Govor mržnje usmeren ka političkim protivnicima konstantno je rastao od kada smo počeli da radimo monitoring, ali je ovaj put dostigao novi vrhunac, pa je tako ovo drugi najčešći oblik targetiranja. Ono što se takođe promenilo je to ko su politički protivnici. Ovakav govor mržnje i štetni narativi do sada su uglavnom bili usmereni samo prema opoziciji, aktivistima i aktivistkinjama i civilnom društvu. Od kada je pala nadstrešnica, isti tretman dobili su i studenti i studentkinje, građani i građanke aktivni na protestima, glumci, umetnici, svako ko se javno usprotivio režimo mogao je lako postati meta”, navodi Anđušić.

Dodaje da i narativi mržnje postaju sve složeniji.

„Po prvi put otkako je Mreža za izveštavanje o različitosti (RDN) počela sa monitoringom, 42,2% slučajeva bilo je intersekcionalne prirode, što znači da su pojedinci ili grupe bili targetirani na osnovu višestrukih preklapajućih identiteta, kao što su rod, seksualna orijentacija, etnička pripadnost ili politički stavovi. Politička kriza je jasno pojačala ustaljene mizogene i seksitičke narative, a pogotovo one koje je najlakše zloupotrebiti u situacijama krize, etničku mržnju i nacionalističke narative”, kaže ona.

Ana Mirković navodi da je povećanje govora mržnje otkako su počeli studentski protesti veoma primetno, uočljivo i bez posebnih analiza. Kako kaže, dovoljno je pogledati naslove određenih portala, naslovne strane i sadržaje koji se dele na društvenim mrežama.

„Kada se politička situacija zaoštri, kada su protesti ovakvi kakve sada imamo (dugotrajni i snažni), govor mržnje skoro uvek raste jer se javni narativ polarizuje. Može se primetiti nekoliko karakterističnih trendova, na primer učestalo etiketiranje studenata i učenika srednjih škola kao ’neprijatelja ’, ’izmanipulisanih ’ ili ’ugrožavajućih ’, potom pojačan intenzitet uvreda, omalovažavanja i diskreditovanja i, na kraju, izrazito emocionalno obojene i zapaljive poruke na društvenim mrežama. Kada raste politička tenzija, raste i govor mržnje, posebno prema grupama koje se percipiraju kao pretnja narativu vlasti. U ovom slučaju, to su deca i mladi”, objašnjava Mirković.

Mediji najveći generatori govora mržnje

Monitoring je pokazao da su nesumnjivo najveći generatori govora mržnje i štetnih narativa su mediji i medijski radnici i radnice, koji su, kako kaže Anja Anđušić izvor preko 40% prikupljenog sadržaja.

„Pogotovo je zabrinjavajuća zastupljenost ovakvih sadržaja u programima televizija sa nacionalnom pokrivenošću, ali i tabloida i njihovih portala, koji svakako nemaju malu publiku”, kaže naša sagovornica.

Drugi najčešći izvor govora mržnje, prema njenim rečima, jesu političari i javni zvaničnici, u oko 20% slučajeva.

„Ove dve kategorije se često preklapaju, stvarajući začarani krug u kojem mediji prenose poruke političara koje podstiču mržnju, izostavljajući kontekst i često pojačavajući te poruke”, navodi.

Ko je meta govora mržnje?

Anja Anđušić kaže da rezultati monitoringa pokazuju da su žene, i uopšte rod kao kategorija, primarna meta govora mržnje u Srbiji.

„Seksistički i mizogini narativi dominantni su i normalizovani u javnoj sferi. Učestalo je i štetno izveštavanje o rodno zasnovanom nasilju, posebno o femicidu, ali i narativi kojima se umanjuju ili diskredituju iskustva žena koje su pretrpele akušersko nasilje i zlostavljanje neovlašćenim snimanjem i deljenjem intimnih snimaka”, rekla je ona.

Navodi da su osim političarki, aktivistkinja, novinarki i drugih žena koje su u javnom životu tome bile izložene i ranije, u posmatranom periodu to su bile i studentkinje, profesorke, nastvanice –  žene koje su na različite načine učestvovale u protestima i blokadama.

„Verovatno najpoznatiji slučaj odmazde je slučaj studentkinje koja je progovorila o policijskom nasilju koje je preživela, nakon čega je usledilo dodatno nasilje deljenjem njenih fotografija bez pristanka. Osim što je to učinila bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović, kao i drugi anonimni profili na društvenim mrežama, isto je učinio i Informer i Dragan J. Vučićević. Svi oni su saučesnici u nasilju, a za sada niko za to nije snosio posledice”, smatra Anđušić.

Na meti govora mržnje gotovo svakodnevno bili su studenti i studentkinje u blokadi, pogotovo sa intenziviranjem protesta i atmosfere u društvu. Oni su, kako kaže naša sagovornica, nazivani raznim imenima, kako od strane prorežimskih medija, tako i od najviših funkcionera u državi.

„Targetirani su i pojedinačno, njihovo stvarno ili izmišljeno etničko poreklo korišćeno je protiv njih uz tvrdnje da rade na ’destabilizaciji Srbije’, označavani su kao neprijatelji i optuživani za separatizam, planiranje nasilja, saradnju sa stranim službama, tvrdnje da veruju da su Srbi ’genocidni narod’ i slično. Pred mnoge velike proteste u organizaciji studenata u blokadi, prorežimski mediji tvrdili su da studenti pripremaju nasilje, što je kasnije korišćeno za kreiranje narativa kojima se opravdavala policijska brutalnost i neosnovana hapšenja studenata i građana”, navodi Anđušić.

Posledice govora mržnje

Anja Anđušić ističe da posledice navedenog izveštavanja, a pogotovo neprestanog nazivanja studenata i građana koji učestvuju na protestima „teroristima”, „fašistima” i „nacistima” mogu biti ogromne, a njihovi efekti dugotrajni i duboki.

„Osim direktne normalizacije i opravdavanja nasilja koje ovo otvara, kao i targetiranja i zastrašivanja ljudi, neprestana zloupotreba ovakvih termina relativizuje i zamagljuje njihovo originalno, istorijsko značenje. Ovako se svaki dan, malo po malo navikavamo da je fašizam nešto što nije. Relativizacija fašizma stvara prigodno društvo koje će sve teže moći da primeti i prepozna istinski fašizam”, smatra ona.

Ana Mirković za Boom 93 govorila je o psihološkom uticaju govora mržnje na mlade, posebno srednjoškolce.

„Mladi su u periodu života kada još uvek razvijaju identitet, samopouzdanje i osećaj lične vrednosti. Kada se suoče sa javnim osudama, vređanjem i targetiranjem, mogu se javiti strah i anksioznost, povlačenje iz društvenih aktivnosti, osećaj da su krivi jer se zalažu za nešto, smanjeno samopouzdanje i osećaj srama, pojačana samokontrola i autocenzura, pa i potpuno povlačenje iz aktivizma”, objašnjava Mirković.

Ističe da kod srednjoškolaca, čiji se identitet tek definiše i gradi, posledice mogu biti još intenzivnije.

„Može se javiti osećaj ugroženosti, zbunjenosti, smanjena motivacija da učestvuju u društvu i jačanje uverenja da angažman nije za njih jer nosi preveliki rizik od osude. Kada mladi vide da neko ko se angažuje biva javno vređan i etiketiran, oni vrlo brzo mogu pomisliti da je bezbednije i bezbolnije da ćute”, kaže naša sagovornica.

Takođe, navodi da govor mržnje ima ogroman uticaj na to da mladi gube poverenje u institucije.

„Kada mladi čuju političare koji otvoreno vređaju i ponižavaju građane, oni zaključuju da institucije nisu neutralne, profesionalne ni zaštitničke. Mladi ljudi izvode zaključke da institucije nisu u funkciji građana već pojedinaca u vlasti. Takođe, mladi stiču osećaj da nisu bezbedni ako misle drugačije. To vodi sve dubljem nepoverenju, ne samo u političare, nego i u policiju, pravosuđe, školstvo, medije i državne organe generalno. Kada govor mržnje dolazi ’odozgo’, on postaje signal da su i norme i društveni ugovori narušeni”, objašnjava psihološkinja.

Naglašava da je govor mržnje – gorivo za polarizaciju.

„On deli društvo na nas i njih, povećava strah i sumnju prema drugoj grupi, normalizuje agresiju kao način političke komunikacije. Vremenom ljudi počnu da se identifikuju samo sa svojom grupom, dok druge doživljavaju kao pretnju. To smanjuje empatiju, dijalog i sposobnost da se razume druga perspektiva. Društvo sve manje počiva na različitostima, a sve više na podelama”, kaže Mirković.

Kako se zaštititi od govora mržnje?

Govor mržnje nezaobilazna je tema medijske pismenosti. Ana Mirković navodi da su aktuelni događaji u društvu jasno pokazali da je medijska pismenost ključna društvena veština novog doba.

„Pred mladima je imperativ da moraju da prepoznaju manipulativne narative, da razlikuju kritiku od mržnje, razumeju posledice targetiranja, kritički čitaju izvore informacija, postave emocionalnu distancu prema zapaljivim porukama”, kaže ona.

Dodaje da se medijska pismenost može učiti kroz formalni sistem obrazovanja.

„Bilo je takvih inicijativa u kojima sam i sama učestvovala (pisanje priručnika za sve zaposlene u preduniverzitetskom obrazovanju). Kroz radionice, tribine i programe za roditelje i nastavnike, programe koji objašnjavaju kako funkcionišu algoritmi, kako se šire dezinformacije i kako govor mržnje utiče na mentalno zdravlje, takođe se otvara mnogo važnih tema koje mladi vole, osvestili su potrebu da o njima razgovaraju i uče”, kaže Mirković.

Anja Anđušić navodi da suzbijanju govora mržnje svako može doprineti tako što će govor mržnje i na društvenim mrežama i u tradicionalnim medijima prijaviti Savetu za štampu ili Regulatornom telu za elektronske medije.

„Iako su skoro svi ovi mehanizmi nedovoljno efikasni i prijavljivanje govora mržnje često deluje uzaludno, nije. Ukoliko želimo institucije koje funkcionišu, ovo je jedini način”, smatra ona.

Ipak, ono što izdvaja kao najbolji način u borbi protiv mržnje jeste njeno prepoznavanje i hrabrost da se na istu ne ćuti.

„Kada naš drug, drugarica, roditelj, strina, ujak, nastavnik ili bilo ko u našem okruženju kaže nešto što je seksistički, rasistički, homofobično, najbolja stvar koju možemo da uradimo je da im kažemo da je to neprihvatljivo i objasnimo zašto je pogrešno i štetno po sve nas. Menjajući svoje okruženje, porodicu, razred ili ekipu, menjamo svet”, zaključuje Anđušić.

Ovaj medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Boom93 realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom medijskom sadržaju ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.