Predstavljena knjiga „Zašto sam bio i ostao Jugosloven”: Jedan pogled na zemlju koja više ne postoji

O knjizi su govorili izdavač Dragan Stojković, Slavica Marković i autor.

Izdavač knjige je Most Art Jugoslavija. Dragan Stojković naveo je kako je Ivanovićeva knjiga do izdavača zahvaljujući Ivanovićevom nekadašnjem studentu, a sada profesoru Nerzuku Ćuraku.

Slavica Marković o knjizi je govorila kao čitalac i Ivanovićeva prijateljica. Podelila je svoje utiske o knjizi i pročitala zanimljive odlomke o Ivanovićevoj majci i o Požarevcu, u kome je Ivanović proveo tri godine, započevši vojnu službu.

Sam autor govorio je o motivima za nastanak knjige i svom odlasku u London.  

Za Boom 93 Miodrag S. Ivanović kaže da je ova knjiga dug prema Jugoslaviji, državi u kojoj je živeo prvih četrdeset godina, ujedno i najlepših.

„S druge strane, to je svedočanstvo o jednom vremenu koje se, po mom uverenju, uporno krivotvori, revidira, uništava, zanemaruje. Sa stanovišta današnje kulture i režima koji postoje u nekim od država na prostoru bivše Jugoslavije, jugoslovenska ideja se potpuno zapostavlja”, navodi Ivanović. 

Takođe, to je, prema njegovim rečima, dug prema dvema porodicama – porodici njegove supruge i prema porodici Ivanović. 

„To je dug prema jednoj velikoj zemlji koja je neobično zaustavljena, zaboravljena. I ona je na ovim prostorima i obijena”, kaže naš sagovornik.

Ističe da knjiga „Zašto sam bio i ostao Jugosloven” nema određeni žanrovski stil. 

„To je istovremeno i pogled na ekonomski razvoj Jugoslavije i uslove koji su doveli do njene propasti, ocena najvažnijih političkih događaja koji su se zadesili, gledani kroz istoriju dve porodice i moju ličnu sudbinu. U toj knjizi ništa nije izmišljeno. Likovi su moja deca, moja supruga, moji prijatelji, moja familija. Priča teče kao jedan roman. Čitanje romana je lakše i jednostavnije. U nekim fazama onda pokušavam da ubacim neke događaje koji su odredili sudbinu tih porodica i objašnjavam ekonomsku, političku i sociološku pozadinu tih događaja”, objašnjava Ivanović.

Knjiga sadrži i deo o značaju sporta u Jugoslaviji sa izabranih deset najvećih sportista bivše Jugoslavije prema uverenju autora. 

Na kraju knjige navedeni su najznačajniji događaja od 1945. godine do raspada Jugoslavije. 

„Ti događaji sami po sebi oslikavaju napredak te zemlje, okrenutost ka kulturi, prevođenje i snimanje filmova, traženje identiteta i šta je sve Jugoslavija bila do njenog tragičnog završetka devedesete”, kaže Ivanović.

Za Boom 93 Miodrag S. Ivanović govorio je šta za njega zapravo predstavlja jugoslovenstvo i kako ga doživljava.   

„Doživljavam ga kao jugoslovenski prostor, nasleđe jugoslovenske kulture, tradicije, relacija. Imamo dve Jugoslavije koje su stvorene. To je prostor jedinstvenog jezika, jedinstvene kulture u kojem su tih pet naroda živeli dosta dugo zajedno. To je prva jedinstvena država koja je stvorena na ovom prostoru od Rimskog carstva”, navodi Ivanović. 

Ističe da, kada govori o Jugoslovenstvu, ne govori o bilo kakvom političkom idealu stvaranja Jugoslavije, već o jedinstvenom jugoslovenskom prostoru.

„Na tom prostoru smo živeli, razumevali se, imali izuzetan, jedinstven i specifičan model socijalizma, koji je bio različit i drugačiji od svih drugih tipova socijalizma. Imali smo visok stepen kulture, suživota, tolerancije, zasnovanih na nekoliko temeljnih vrednosti koje su danas potpuno zapostavljene, revidirane, uništavaju se konstantno”, objašnjava autor. 

Dodaje da se sa stanovišta budućnosti, budući da imamo jedinstven jezik, jedinstveno nasleđe od 1918. godine, podrazumeva da negujemo tradiciju dobrosusedskih odnosa, međusobnog poštovanja, suživota, tolerancije.

„Ne mora da bude jugoslovensko jedinstvo i bratstvo, ali ideja bratstva i jedinstva je starija od ove dve Jugoslavije koje su bile tu”, kaže Ivanović.

Miodrag S. Ivanović je 1975. godine završio Vojno-ekonomsku akademiju kao prvi u rangu. Iako je mogao da bira mesto službe, umesto izabranog Beograda, biva upućen u Požarevac, gde dolazi 1. septembra iste godine i boravi do kraja septembra 1978. godine.

„Požarevac je, meni se čini, bio lepši, bezbrižniji i uređeniji u to moje doba. Ja sam posetio Požarevac nakon 50 godina da ocenim kako Požarevac izgleda nakon pola veka, što može da bude i subjektivni osećaj. I čini mi se da je grad rastao bez koncepta, bez urbanih planova. Možda je to i pitanje mladosti, ali sve mi se čini da je briga o gradu u to vreme socijalizma bila značajnija i da je bio dominantni javni interes nego što je to danas”, navodi Ivanović.

Dodaje da su u Požarevcu danas najlepši privatni kafići i kafeterije, koji su okrenuti ka sticanju profita i ličnog interesa vlasnika. 

„Video sam da su ivičnjaci, prelazi, saobraćajni znakovi, svi pomalo nahereni. Ništa nije završeno, a urbane strukture su nasađene jedne pored drugih. Kad prođe pola veka, neke zemlje naprave ogroman pomak. Čini mi se na primeru Požarevca da smo se vratili nazad. Video sam, na primer, i dosta grafita. Kad sam dolazio, ja sam mojoj supruzi objašnjavao da ćemo popiti kafu u hotelu Dunav. U moje vreme to je bilo najlepše mesto u gradu. Kad sam došao, svega onog što sam ja očekivao –  nije bilo ništa. Ostali su znaci iznenadne, radikalne privatizacije”, kaže Ivanović.

Ipak, ističe da je zadovoljstvo što se nalazi u Požarevcu i govori o gradu i uspomenama od pre gotovo 30 godina. 

Godine 1992, Ivanović napušta zemlju i odlazi u London, gde i danas živi. Kao nekoga ko ima pogled sa strane i kao univerzitetskog profesora, upitali smo ga kako gleda na aktuelna dešavanja u Srbiji.

„Ne možete biti profesor, a da ne budete uz studente. Svaki moralan, častan i dobar građanin, a da ne kažem profesor, trebalo bi, po logici stvari, da pomaže ono što je najmlađe i najtalentovanije u ovoj zemlji. Čini mi se da studenti vraćaju neke univerzalne vrednosti koje smo mi uništili od devedesetih pa na ovamo. Uništavaju ideje radikalnog nacionalizma, imperijalne politike, separatizma i dominantno određene mržnje spram drugih. Njihova ideja je sloboda, jednakost, suživot, nezavisnost institucija i univerzalna pravda i jednakost između građana”, smatra Ivanović. 

Izrazio je bojazan da ćemo, kada se sagledaju rezultati tzv. radikalno-naprednjačke politike, izgubiti sledećih pola veka popravljajući ono što je urušeno od devedesetih. 

„Mi smo ovde dugo podržavali zlo. Postoji jedna velika ideja da  se moralno i intelektualno tkivo jednog naroda oseti po tome koju vlast i vođu bira. Sama činjenica da smo mi izabrali taj svet podsvesnom željom za nastavak ideje Velike Srbije i spskog sveta, što su radikalne ideje nacionalizma, sama po sebi je pogrešna. Zlo je lakše i jednostavnije uneti među ljude, jer je to prirodna karakteristika ljudi. A za dobro i za ljubav treba se iznet. Treba mudrosti, poštovanja, strpljenja da razumemo jedni druge i da delimo empatiju. Iskreno se nadam da će studenti pobediti i da će ostvariti neke od svojih ciljeva”, kaže Ivanović. 

Na kraju intervjua za Boom 93, kao i na kraju književne večeri poručuje, kako mladima, tako i svojoj generaciji – da ostavljaju zapise.

„Preporučio bih svakome ko je mlad da vodi dnevnik, da zapiše teška vremena i loša vremena, da zapiše izazove i radosti i da ima jedan trag. Svakom mladom čoveku bih predložio da snime priču svojih baka, svojih dedova, svojih majki i očeva, da ih pitaju o vremenu i da razumeju prošlost, jer se zapamti samo ono što je zapisano. Sve ono što nije zapisano, ono se negde izgubi. Zbog toga je važno prosto da ostane pisani trag viđenja ljudi. Moja knjiga je jedan pogled o zemlji koja više ne postoji”, zaključuje Ivanović.