Pola veka misterije nestanka verskog vođe i telo u tajnoj mrtvačnici

Upozorenje: Članak sadrži slike koje bi neke čitaoce mogle da uznemire

Kompjuterski naučnik sa univerziteta na severu Engleske proučava sliku leša u pokušaju da reši misteriju koja opseda Bliski istok skoro 50 godina.

„Ovako izgleda sada?“, pita sumnjičavo Hasan Ugail profesor sa britanskog Univerziteta u Bredfordu.

Digitalizovana fotografija prikazuje raspadnuto lice i spremno je da bude propušteno kroz specijalni algoritam za BBC-jevu istragu.

Autor originalne fotografije nastale 2011. je novinar koji je video telo u tajnoj mrtvačnici u libijskoj prestonici.

Rečeno mu je da bi to mogao da bude harizmatični klerik Musa al-Sadr, nestao u Libiji 1978. godine.

Sadrov nestanak iznedrio je bezbroj teorija zavere.

Neki veruju da je ubijen, dok drugi tvrde da je još živ i da ga drže negde u Libiji.

Za njegove vatrene pristalice, Sadrov nestanak izaziva isti nivo intrige kao ubistvo američkog predsednik Džona F. Kenedija 1963. godine.

Naša duga istraga je toliko bila osetljiva da smo moj tim iz BBC Svetskog servisa i ja završili u pritvoru u Libiji na nekoliko dana.

Emocije su povišene zato što Sadra toliko obožavaju njegovi sledbenici, ali i zbog političke reputacije, pošto je zastupao rodne tada marginalizovane libanske šiite, i kao šireg verskog vođu.

Njegove pristalice su mu dodelile titulu imama, neobičnu za život jednog šiitskog klerika koja mu je dodeljena kao priznanje za njegov rad u ime šiitske zajednice.

Sadrov misteriozni nestanak pojačao je njegovu emocionalnu snagu zato što odražava sudbinu prema najvećoj grani šiitskog islama poznatoj kao Dvanaestnici – „skrivenog“ 12. imama, koji je nestao u 9. veku.

Šiiti dvanaestnici veruju da 12. imam nije umro i da će se vratiti na kraju sveta da donese pravdu na Zemlju.

Sadrov nestanak je verovatno izmenio sudbinu politički, verski i etnički najnestabilnijeg regiona na svetu – Bliskog istoka.

Neki veruju da je iransko-libanski klerik bio na ivici da iskoristi vlastiti uticaj da povede Iran.

Kao rezultat toga, čitav region u umerenijem pravcu u vreme kad je nestao, u praskozorje Iranske revolucije.

Mnogo toga je zavisilo od napora za identifikaciju na Univerzitetu u Bredfordu.

Novinar koji je načinio fotografiju rekao nam je da je telo bilo neobično visoko, a za Sadra se govori da je bio visok 1,98 metara.

Ali dotično lice je posedovalo jedva prepoznatljive crte.

Možemo li sada konačno da razrešimo misteriju?

Potičem iz sela Jamuneh, visoko u planinama Libana, gde se odavno prenose priče o stravičnoj zimi iz 1968. kad se, pošto se zajednica opustošena u lavini, Musa al-Sadr probio kroz duboki sneg da bi pritekao selu u pomoć.

Začuđenost sa kojom seljani sada prepričavaju tu priču odražava koliko je on u međuvremenu pretvoren u mit.

„Bilo je to kao u snu... Hodao je po snegu, prećen svim ostalim seljanima.

„Pratio sam ga samo da dodirnem njegovu odeždu imama", ispričao mi je jedan seljanin pozivajući se na njegova sećanja četvorogodišnjaka.

Te 1968. godine, Sadr nije bio dobro poznat u izolovanom selu kao što je Jamuneh, ali je polako počeo da stiče slavu u čitavoj zemlji.

Do kraja te decenije postao je uticajna ličnost u Libanu, poznata po zagovaranju međuverskog dijaloga i nacionalnog jedinstva.

Njegov status najbolje se odslikava u počasnoj tituli „imama“ koju su mu dodelili sledbenici.

Sadr je 1974. pokrenuo Amal, Pokret razbaštinjenih, društvenu i političku organizaciju koja je tražila proporcionalno zastupanje za šiite i društvenu i ekonomsku emancipaciju za siromašne, bez obzira na veru.

Toliko je čvrsto rešio da izbegne sektaške podele da je čak držao propovedi u hrišćanskim crkvama.

Sadr je 25. avgusta 1978, odleteo u Libiju, pozvan da se sretne sa tadašnjim liderom zemlje pukovnikom Muamerom el Gadafijem.

Tri godine ranije, Liban je zahvatio građanski rat.

Palestinski borci su se u upustili u sektaški sukob, a mnogi od njih su bili na jugu Libana, gde je živela većina Sadrovih sledbenika.

Palestinci su počeli da razmenjuju vatru sa Izraelom preko granice i Sadr je želeo da Gadafi, koji je podržavao Palestince, interveniše kako bi zaštitio libanske civile.

Posle šest dana provedenih u čekanju na sastanak sa Gadafijem, Sadr je viđen kako ga odvoze iz hotela u Tripoliju u automobilu libijske vlade.

To je poslednji put da je bio viđen.

Gadafijeve snage bezbednosti tvrdile su kasnije da je otputovao za Rim, iako je u istragama koje su usledile bilo dokazano da to nije tačno.

Nezavisno novinarstvo bilo je nemoguće u Gadafijevoj Libiji.

Ali 2011, kad se Libija podigla protiv njega tokom Arapskog proleća, vrata za istragu bila su odškrinuta.

Kasem Hamade, libansko-švedski novinar koji je izveštavao o ustanku, dobio je informaciju o tajnoj mrtvačnici u Tripoliju koja bi, tvrdio je izvor, mogla da sadrži Sadrove posmrtne ostatke.

U prostoriji koja mu je pokazana držano je 17 tela u frižiderima – jedno je pripadalo detetu, ostala su bila tela odraslih muškaraca.

Kasemu je rečeno da su tela bila mrtva oko tri decenije što bi se uklopilo u vreme Sadrovog nestanka.

Samo je jedan leš ličio na Sadra.

„Član osoblja mrtvačnice otvorio je jedan kovčeg i pokazao leš, a ja sam odmah primetio dve stvari", rekao mi je Kasem.

Kao prvo, rekao je Kasem, izgled lica na tom telu, njegova boja kože i kosa ličili su na Sadrove, uprkos tome što je u međuvremenu prošlo toliko vremena.

I, kao drugo, osoba je bila očigledno pogubljena ili je to makar bila Kasemova pretpostavka, zasnovana na izgledu lobanje.

Ona je izgledala kao da je pretrpela ili snažan udarac u čelo ili je probušena metkom iznad levog oka.

Ali kako je on mogao da zna zasigurno da je to Sadr?

Zato smo odneli fotografiju koju je Kasem napravio u mrtvačnici timu na Univerzitetu u Bredfordu.

Poslednjih 20 godina, tim je radio na jedinstvenom algoritmu zvanom Duboko prepoznavanje lica.

On identifikuje složene sličnosti između fotografija i pokazao se ekstremno pouzdanim na testovima, čak i u slučaju nesavršenih slika.

Profesor Ugail, koji predvodi ovaj tim, pristao je da uporedi sliku iz mrtvačnice sa četiri fotografije Sadra iz različitih faza njegovog života.

Softver će potom dati slici ukupnu ocenu od 100 – što je veći broj, veća je verovatnoća ili da je to ista osoba ili da je član njegove porodice.

Ako slika dobije ocenu ispod 50, osoba verovatno nije u srodstvu sa Sadrom.

Između 60 i 70 je značilo da je to on ili njegov bliski srodnik.

Sedamdeset ili više je direktno poklapanje.

Slika je dobila ocenu ubedljivo preko šezdeset – što znači da je „velika verovatnoća“ da je to Sadr, rekao nam je profesor Ugail.

Da bi testirao ovaj zaključak, profesor je iskoristio isti algoritam da uporedi fotografiju sa šest članova Sadrove porodice, a potom sa 100 nasumičnih slika muškaraca sa Bliskog istoka koji su na neki način ličili na njega.

Porodične slike su imale mnogo veće ocene od fotografija nasumičnih lica.

Najbolji rezultat i dalje je poklapanje između slike iz mrtvačnice i Sadrovih dok je bio živ.

To je pokazalo da postoji velika verovatnoća da je Kasem zaista video Sadrovo telo.

Činjenica da ga je našao s oštećenom lobanjom sugerisala je da je, po svoj prilici, Sadr ubijen.

U martu 2023, neke četiri godine pošto sam prvi put naišao na Kasemovu fotografiju, uspeli smo da otputujemo u Libiju, popričamo sa mogućim svedocima i sami potražimo telo.

Oduvek smo znali da je priča osetljiva, ali uprkos tome, bili smo iznenađeni libijskom reakcijom.

Bilo je to drugog dana našeg boravka na zadatku u Tripoliju, gde smo tražili tajnu mrtvačnicu.

Kasem, koji se pridružio BBC-jevom timu, nije mogao da se seti imena oblasti koju je posetio 2011, sem da je bila blizu bolnice.

Rečeno nam je da ima bolnice do koje može da se stigne peške i uputili smo se da je pronađemo.

„Ovo je to, siguran sam. Ovo je zgrada u kojoj se nalazila mrtvačnica", rekao je najednom Kasem.

Spoljašnjost zgrade je poslednja stvar koju smo uspeli da snimimo.

Potražili smo dozvolu da snimamo unutra, ali su nam sve dozvole oduzeli.

Dan kasnije nas je grupa neidentifikovanih muškaraca, za koje ćemo kasnije saznati da su bili pripadnici libijske obaveštajne službe, privela bez ikakvog objašnjenja.

Odvedeni smo u zatvor koji je vodila libijska obaveštajna služba, gde su nas držali u samici i optužili za špijunažu.

Stavili su nam poveze preko očiju, iznova su nas saslušavali i rečeno nam je da niko ne može da nam pomogne.

Tamničari su nam rekli da ćemo ostati decenijama.

Proveli smo traumatičnih šest dana u pritvoru.

Posle pritiska BBC-ja i britanske vlade, oslobođeni smo i deportovani.

Bilo je uznemirujuće osećati se kao da smo postali deo priče.

Libija je i dalje podeljena na dve rivalske administracije sa suprotstavljenim milicijama.

Osoblje u zatvoru nagovestilo je da libijsku obaveštajnu službu vode bivši Gadafijevi lojalisti koji ne žele da BBC istražuje Sadrov nestanak.

Neki ljudi odavno veruju da je Sadr ubijen.

Doktor Husein Kenan, nekadašnji libanski akademik koji je radio u SAD, posetio je Stejt department u Vašingtonu u nedelji kad je Sadr nestao 1978. godine.

Rečeno mu je da je dobio izveštaj u kom je navedeno da je ubijen.

Ovo svedočanstvo potvrdio je bivši libijski ministar pravde Mustafa Abdel Džalil.

„Drugog ili trećeg dana, falsifikovali su njegove papire, tako da izgleda kao da je otišao u Italiju, ali su ga ubili u libijskom zatvoru", rekao je Džalil Kasemu 2011.

„Gadafi je imao prvu i poslednju reč u svim odlukama", dodao je.

Ako je Gadafi zaista naredio da se Sadr ubije, zašto je to učinio?

Po jednoj teoriji, prema Endrjuu Kuperu, stručnjaku za Iran, na Gadafija je uticala tvrda iranska struja, zabrinuta da će Sadr omesti njihove planove za Iransku revoluciju.

Sadr je podržavao mnoge iranske revolucionare koji su želeli da okončaju vladavinu tadašnjeg vladara šaha Muhameda Reze Pahlavija.

Njegova umerena vizija za Iran značajno se razlikovala od ideja islamističkih tvrdokornih revolucionara, kojima se nije dopadao i čak su ga i mrzeli.

Nedelju dana pre njegovog nestanka, prema Kuperu, Sadr je pisao Šahu nudeći mu pomoć.

Kuper je razgovarao sa Parvizom Sabetijem, bivšim direktorom kontrašpijunaže Šahove tajne policije, istražujući građu za Šahovu biografiju.

Sabeti mu je rekao da je Sadr u pismu nudio pomoć u smanjenju moći islamističke tvrdokorne struje radeći na uvođenju izmenjene politike koja će se dopasti umerenijim elementima opozicije.

Bivši libanski ambasador u Iranu potvrdio je postojanje tog Sadrovog pisma.

Halil al-Halil nam je rekao da je u njemu, koliko on zna, tražen sastanak sa Šahom zakazan za 7. septembar 1978.

Kuper veruje da je ova informacije procurela do iranskih tvrdokornih revolucionara.

Ali Iranci nisu jedini koji su mogli da žele Sadrovu smrt.

Gadafi je pružao vojnu podršku palestinskim borcima koji su napadali Izrael iz južnog Libana.

Sadr je citiran u tadašnjim intervjuima kako objašnjava njegove pokušaje da pronađe rešenje sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO).

PLO je možda verovao Sadru, koji se plašio da oni ugrožavaju libansko stanovništvo, što je moglo da ubedi Gadafija da mora da ih zauzda.

Iako ima mnogih koji veruju da je Sadr mrtav, drugi su i dalje uvereni da je živ.

Među njima i organizacija koju je Sadr osnovao 1970-ih, a danas moćna politička partija libanskih šiita po imenu Amal.

Vođa Amala i predsednik parlamenta Nabih Beri, i dalje tvrdi da nema dokaza da je Sadr, koji bi danas imao 97 godina, mrtav.

Postojala je prilika da se dokaže da li stvarno jeste ili nije.

Kad je Kasem 2011. posetio tajnu mrtvačnicu, nije samo fotografisao telo.

Uspeo je da izvuče malo folikula dlake, u nameri da ih iskoristi za DNK test.

Predao ih je višim zvaničnicima u Berijevom kabinetu da bi mogli da ih daju na analizu.

Poklapanje sa članom Sadrove porodice bi dokazao mimo svake sumnje da li telo pripada Musi al-Sadru.

Međutim, Berijev kabinet se više nikada nije javio Kasemu.

Sudija Hasan al-Šami, jedan od zvaničnika kog je libanska vlada zadužila da istraži Sadrov nestanak, kaže da mu je Amal rekao da su uzorci folikula bili izgubljeni zbog „tehničke greške“.

Naše rezultate prepoznavanja lica predstavili smo Sadrovom sinu, Sajidu Sadredinu Sadru.

On je sa sobom poveo više zvaničnike Amala Hadža Samiha Haidusa i sudiju Al-Šamija na naš sastanak.

Svi su rekli da ne veruju u naše nalaze.

Sadredin je rekao da je „očigledno“ samo na osnovu izgleda tela na fotografiji da nije njegov otac.

I „u suprotnosti je sa informacijom koju imamo posle tog datuma (2011, godina kad je napravljena fotografija)“, da je on još živ, i da ga drže u libijskom zatvoru."

BBC nije pronašao dokaze koji bi potkrepili ovaj stav.

Ali tokom istrage nam je postalo očigledno da verovanje da je Sadr još živ ima veliku moć kao ujedinjujući motiv za mnoge libanske šiite.

Svakog 31. avgusta, Amal obeležava godišnjicu njegovog nestanka.

Uporno smo se obraćali Berijevim kabinetu tražeći intervju i njegov komentar o našim nalazima.

Nije bilo odgovora.

BBC je tražio i od libijskih vlasti da prokomentarišu našu istragu i objasne zašto su nas je privela libijska obaveštajna služba.

Nismo dobili nikakav odgovor.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Objašnjenje sukoba u Libiji: Šta se desilo
• Kako su šestorica braće i njihovi lavovi terorisali libijski gradić
• „Iran bez kralja ne valja": Zašto neki Iranci sada traže oproštaj od izgnane carice