Kako je prosveta nosila proteste u Srbiji poslednjih godinu dana

Prvi septembar 2024. u Srbiji je počeo veoma uobičajeno - uz najavu štrajkova nastavnika nezadovoljnih malim platama i obespravljenošću u učionicama.

Ništa nije slutilo da će samo dva meseca kasnije prosveta izaći iz kolone ogrnute sindikalnim zastavama i postati lice društveno-političke pobune, koja je izrodila neke od najmasovnijih protesta u poslednjih 25 godina.

Posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, počele su studentske blokade i okupljanja, na kojima je tražena odgovornost za smrt 16 ljudi, čemu su se pridružili zaposleni u školama i na fakultetima.

U zemlji u kojoj većina živi od plate do plate, država je pronašla instant rešenje da zaustavi prosvetni protest, smanjujući zarade pobunjenima i privodeći kako-tako školsku godinu kraju.

Zašto je od svih grana baš prosveta podnela najveći teret višemesečnih protesta?

Kako je izgledalo biti deo toga i po kojoj ceni?

O tome sam razgovarala sa bračnim parovima Majom i Draganom Obradović, nastavnicima osnovne škole „Posavski partizani" iz Obrenovca, i Ivanom i Vladimirom Mihićem, profesorima Filozofskog fakulteta iz Novog Sada.

Tokom prethodnih godinu dana, njih četvoro su bili bez plata, suočeni sa pritiscima vlasti, ali i drugačijim mišljenjima nekih kolega.

Kažu da nisu imali dilemu da postupaju ispravno.

„Šta bi bilo da smo se oglušili na ono što se dešavalo na ulici, između ostalog i odavanjem pošte stradalima?

„Svako dete bi s pravom moglo da nam kaže: 'Šta ste nas ono, nastavniče, beše učili? Učite nas empatiji i solidarnosti, a držite čas kao da se ništa nije desilo i da je sve u redu'", govori Dragan Obradović, nastavnik istorije.

Zbog neodržavanje nastave i podrške studentima, plate su smanjene i zaposlenima na fakultetima izmenom jedne uredbe.

Vladimir Mihić, profesor psihologije, u jednom trenutku dobio je 23 dinara.

Više od novca i „spoznaje da država hoće da uništi državni univerzitet" prenerazila ga je reakcija univerziteta i fakulteta.

„Uprave su govorile: 'Mi tu ne možemo ništa, to je naš osnivač, ne možemo da se borimo protiv Ministarstva'.

„A u vama sve vrišti - morate da se borite, ne zato da bismo mi dobili plate nego da bismo sačuvali ovaj fakultet", kaže Mihić.

• Sukob države i univerziteta u Srbiji: Živo sećanje na 'Šešeljev' zakon iz 1998.
• Blokada fakulteta u Srbiji: Profesorima smanjene plate, inspekcija na vratima
• Od 9. marta do blokada: Kako je vlast odgovarala na studentske proteste

Prvi novembar 2024.

Oko sat vremena pošto se obrušila nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, ka Vladi Srbije u Beogradu pratila sam kolonu na čijem čelu je bio transparent „Državo, trebaju li ti škole?".

Bio je to jedan od većih protesta na koji su pozvala četiri reprezentativna prosvetna sindikata posle više neuspelih pregovora sa državom o povećanju plata.

Usred govora sindikalnih vođa o teškom položaju nastavnika, raspoloženje među okupljenima počelo je polako da se menja.

Ljudi su se zbijali u grupe listajući informacije sajtova na telefonima, dok se prenosila vest o novosadskoj tragediji.

Pojedini govornici neplanirano su skrenuli sa pripremljenih tema da izraze solidarnost sa žrtvama, iako razmere nesreće još nisu bile poznate.

Bio je to prvi trenutak u kome su se tragedija u Novom Sadu i obrazovanje u Srbiji sreli.

U koloni ispred Vlade nisu bili Maja i Dragan Obradović, članovi Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije (NSPRS).

Ali kada je pala nadstrešnica, Obradovići su imali snažan poriv da nešto učine.

„Osećala sam se kao da je nastradao neko moj.

„Prirodna reakcija čoveka koji voli ljude i život, i radi sa decom, jeste da pokaže empatiju", govori Maja Obradović, nastavnica muzičkog.

Način da to učine, i pokažu učenicima ono što su im govorili tokom časova, za njih je bio da se pridruže višeminutnoj tišini kojom se svakodnevno odavala pošta žrtvama.

Isti, sveprožimajući osećaj da više ništa ne može biti isto imali su Mihići.

Tog 1. novembra Ivana je vozom otišla iz Novog Sada u Beograd nekoliko sati pre tragedije.

Od tada do danas više nije prošla pored Železničke stanice.

„Ja sam psihološkinja i prepoznajem te mehanizme, ali ne mogu da se nateram, ne samo zbog fizičkog rizika.

„Pad nadstrešnice je slika na koje nas sve načine ovo društvo drži u šaci, jer institucije ne rade svoj posao, a prava ljudi se svakodnevno guše na razne načine", govori Ivana.

Prosveta je ostala sama

To što su se upoznali, a potom i venčali kao nastavnici iste škole za Obrenovčane Maju i Dragana Obradovića bila je „i sreća i nesreća".

„Ne valja kada se sva jaja stave u istu korpu.

„Mi smo to uradili, ne znajući da će ta korpa postati rizična", kaže mi Dragan Obradović na početku razgovora.

Nešto kasnije, kada priča skrene ka pritiscima kojima su bili izloženi, Maja će reći da je „veoma srećna jer smo isto rešeni da istrajemo do kraja bez obzira na sve".

Njihov poziv nosi odgovornost koja se ne završava školskim zvonom.

„Čak i kad hodamo ulicom, drugačije se ponašamo nego da ne radimo u školi.

„Deca gledaju šta mi radimo, i mi smo primer i za ono što treba i ne treba", kaže Dragan.

Ovo zajedničko uverenje vodilo je Obradoviće kroz drugo polugodište, kada su četiri reprezentativna sindikata potpisala sporazum sa vladom, posle čega su najavili prekid štrajka.

Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije pozvao je, međutim, nastavnike da se ne vrate u učionice i da počnu obustavu rada zbog ugrožene bezbednosti.

NSPRS se pozvao na odluku vlade da ranije završi prvo polugodište „zbog zdravlja, bezbednosti i dobrobiti svih učesnika u obrazovnom procesu".

Obradovići ovome dodaju još jedan razlog specifičan za njihovu školu - saznanje da zgrada u kojoj rade, iz 1968. godine, nema građevinsku ni upotrebnu dozvolu.

Obustava je značila da odlaze u školu, ali da ne drže nastavu.

„U jednom trenutku imali smo tri režima rada - bilo je kolega koji su držali časove, onih koji su bili u zakonskom štrajku sa nastavom od 30 minuta, i mi koji smo bili u obustavi", govori Maja Obradović.

U pobuni na radnom mestu, prosveta je međutim ostala sama, jer osim advokata, nijedna druga grana nije odgovorila na studentski poziv na generalni štrajk.

„Mi smo gledali kako se okupljaju roditelji, komšije, da nam pruže podršku, a onda se vrate na svoje poslove.

„Naravno da smo to komentarisali, ali nismo odustali, jer je cilj bio da se ne uguši pobuna, sa nadom da će nam se neko priključiti", govori Dragan.

Plate i pritisci

U školi u kojoj Obradovići rade ima 70 predavača, a među njima 20 je na početku bilo u obustavi.

„Prvi put kada su umanjene plate, broj ljudi u obustavi je počeo da se smanjuje.

„Do sredine aprila, ostalo nas je troje - suprug, ja i još jedna koleginica", objašnjava Maja.

U tom trenutku nisu mogli da pretpostave koliko dugo će obustava trajati, ali su se nadali da mogu da izdrže mesec-dva.

„Imali smo kreditnu karticu, pa smo otišli u minus, od čega se još oporavljamo.

„Nismo imali ušteđevinu koju bismo mogli da krckamo. Kad komarcu iščupate krila, njemu ispadnu i creva", govori Dragan.

Kao i mnogim drugima koji nisu radili i zbog toga dobili umanjene zarade, Obradovićima je novčano pomogla fondacija „Alek Kavčić" i zajednica IT stručnjaka „Mreža solidarnosti".

Iako to nije moglo da pokrije sve troškove, pomoć im je značila kao poruka „niste sami".

Šezdesetdvogodišnji Dragan tada je razmišljao i da nađe dodatni posao gledajući oglase oblepljene po radnjama u Obrenovcu „tražimo prodavce, čuvare…".

Zašto su Obradovići, koji imaju dvoje maloletne dece, odlučili da ne odustaju od obustave rade kada su našli u ovakvoj situaciji?

„Zato što smo bili u pravu", odgovara Dragan i pre nego što završim pitanje.

Gleda me u oči i pošto napravi kratku pauzu, nastavlja naglašavajući svaku reč.

„Prvi zahtev sindikata je bio da se pronađu krivci za nadstrešnicu i da se ispune studentski zahtevi, i to je i dalje naš prvi zahtev."

Svestan je da je njihov osećaj odgovornosti prema učenicima možda prenaglašen.

„Hteli smo da pokažemo deci - čak i kad ti oduzmu platu, čak i kad ti prete, treba da radiš ono što je ispravno.

„A svi znaju šta je ispravno - i oni koji su se vratili na nastavu, i oni koji nisu uopšte štrajkovali, samo što neki postupe ispravno, a neki ne."

Tokom meseci protesta, predstavnici vlasti optuživali su nastavnike za politizaciju.

Obradovići odbacuju ove tvrdnje, i kažu da kada su se u prvim mesecima priključili višeminutnoj tišini, nisu pozivali decu da sa njima učestvuju.

Direktor nas je optužio da time donosimo politiku u učionice, ali tim stavom je on zapravo doneo politiku u školu prenoseći ono što režim tvrdi, kaže Dragan Obradović.

Dok su on i supruga bili u obustavi, ni njihova deca nisu išla u školu.

„Bili smo svesni da će propustiti, ali smo to prihvatili, jer su naučili da ne pristanu na ono što vide da je neispravno", kaže Maja.

Deca i politika

I deca Ivane i Vladimira Mihića propustila su deo prethodne školske godine.

Kada ih pitam da li su bili zabrinuti za njihovo obrazovanje, Ivana odgovor sažima u jednu rečenicu.

„Ja za obrazovanje moje dece brinem od kada su ušli u školu, kada više mi nismo bili nadležni za to."

Škola u koju njena deca idu imala je više prekida nastave, i u tom periodu zajedno sa drugim roditeljima i nastavnicima učestvovala je u pravljenju „Blokadnih novina".

Tih dvadesetak onlajn stranica bio je način da se razgovara o aktuelnim protestima i onome šta znače za roditelje i učenike.

Za Ivanu su Blokadne novine bile primer kako škola treba da koristi događaje da bi istinski obrazovala, odgovarajući na iskustvo koje deca donesu u učionicu.

Ona ponavlja rečenicu koju je čula od jednog maturanta u blokadi, a koja joj se urezala u sećanje.

„Momak je kazao: 'Moje obrazovanje je počelo kad su nastavnici izašli iz škole'. Učenici su tek tada razumeli šta znači učiti, skupljati informacije, organizovati se", priča.

Vladimir Mihić se priseća jedne druge rečenice koju su često izgovarali predstavnici vlasti da „škole i fakulteti treba da se vrate nastavi i nauci".

„To je najgora moguća tvrdnja da obrazovni sistem treba da se bavi isključivo nastavom i naukom.

„Svako dete će naučiti da sabira, ali škole treba da ih nauči kritičkom mišljenju, solidarnosti, empatiji, iskazivanju sopstvenog stava. U suprotnom, iz škole dobijate hiljade dronova", kaže Vladimir.

Kada se osvrne na prethodnu godinu, Ivanu Mihić, koja se u istraživanjima dosta sreće sa zaposlenim u osnovnim školama, ne čudi što je prosveta povukla pobunu.

„Oni su jedna od grupa koja je veoma dugo pod nadstrešnicom.

„Takođe razumeju da društvo koje nije obrazovano, društvo je povodljivih ljudi", kaže.

To što su drugi ostali po strani verovatno je posledica straha, kaže Vladimir Mihić.

„Niko od nas nije ušao u ovo razmišljajući: 'Ma radiću šta hoću, a dobiću platu'.

„Mi smo svi dosta izgubili i ekonomski i zdravstveno. Očigledno je to bio preveliki zahtev za druge grane.

„To što razumem ne znači da opravdavam", kaže Vladimir.

Ko je šta izgubio?

Mihići ove godine nisu išli na more.

Međutim, poslednjih meseci uzdrmani su mnogo dublje, jer im se nameće pitanje da li žele da ostanu na univerzitetu.

„Nemamo odgovor.

„Neke naše kolege su prelomile da ne mogu više da rade na ovakvom univerzitetu.

„Ima dana kad imam potrebu da kažem 'ma dođavola sve' i da odem, a drugog dana vidim moje studente i zapitam se da li ih ostavljam u sistemu za koji sam mogao, a nisam se borio", govori Vladimir.

On veruje da su upravama potrebni „novi ljudi koji će univerzitetu vratiti potrebni značaj".

Ovu dilemu ni Ivana Mihić još nije razrešila.

„Očekujem da kada dođe 1. novembar, univerzitet stane i preispita svoju ulogu.

„Ne mogu da zamislim kako posle ulazim u učionicu i nastavljam da radim kao u nekom paralelnom univerzumu", kaže Ivana.

Od početka nadoknade nastave, zaposleni na fakultetima dobijaju pune plate, ali uredba koja je omogućila njihovo prvobitno smanjivanje i dalje je na snazi.

To znači da ako bi u nekom trenutku ponovo hteli da obustave nastavu, zarade bi opet mogle da im budu smanjene.

„Nama kao obrazovnim ljudima je valjda jasno da je to ucena i pretnja, a ucene i pretnje su oblik nasilja. Mi smo ipak naseli na to nasilje.

„Moj posao je angažman u zajednici, ali dobili smo poruku da ako budeš radio svoj posao, ti i tvoja porodica ostaćete bez hleba. I to je isto jedna nadstrešnica", kaže Ivana.

Obradovićima su vraćene oduzete plate, ali pošto su podneli tužbu.

Slučaj nije došao do suda, već su im zarade isplaćene čim su pokrenuli postupak, što im je žao, jer nisu dobili priliku da pokažu „nezakonitost takve odluke".

„Mi kao da smo raja, a oni spahije, pa nam uzimaju i daju kad im padne na pamet.

„I oduzimanje i vraćanje plata je pokazalo da se oni igraju sa nama, da je naša egzistencija u njihovim rukama", kaže Dragan Obradović.

On nije „optimista", očekuje „još veću represiju", ali i dalje insistira na ispunjenju studentskih zahteva jer i „onaj ko je na smrt bolestan, pije neke lekove".

„Radim ono što moram, a da li će ishod biti dobar, mislim da neće."

Tokom celog razgovora Maja ovde prvi put nije saglasna sa njim.

„Ovo je moja zemlja, ne dam je, i hoću da živim u pravičnom društvu.

„Ne mirim se sa tim zlom, ne može da pobedi. Može biti jače u nekom trenutku, ali ne može da pobedi."

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Optužbe o nasilju policije: Svedočenja povređenih na protestima u Srbiji
• Pad nadstrešnice u Novom Sadu: Vesiću zakazano saslušanje za 17. novembar
• Šta bi studenti dobili, a šta izgubili saradnjom sa opozicijom
• Koliko je efikasna građanska neposlušnost
• Kakva je sudbina železničke stanice u Novom Sadu posle tragedije
• Ko je 'Ćaci' i kakve veze ima sa studentskim protestima