Nove sankcije NIS-u bude sećanja na hiperinflaciju i nestašice

Srbija se ponovo našla pod sankcijama. Na udaru američke administracije našla se Naftna industrija Srbije (NIS), a razlog je rusko većinsko vlasništvo u ovoj kompaniji.

Jedna od najupečatljivijih scena tokom sankcija iz '90-ih bila je prodaja benzina na ulicama u plastičnim flašama od 1,5 i dva litra. Sankcije NIS-u su probudila slična sećanja, nelagodnost i pitanja kod onih koji su živeli i preživeli godine oštrih sankcija - da li nam se vraćaju '90-te?

Sličnost je da su sankcije uvedene zbog ratova. Ovih dana to je slučaj sa onim između Rusije i Ukrajine, a 1992. godine povod je bio građanski rat u Bosni i Hercegovini.
 
Mnogo toga je, srećom, različito kada se porede 1992. i 2025. godina. Dok su sankcije iz '90-ih bile usmerene direktno protiv države Srbije i izglasane u Ujedinjenim nacijama (UN), današnje sankcije su uperene protiv jedne kompanije, ma koliko velike, ali kompanije, piše N1.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 30. maja 1992. godine uveo je sankcije tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), zajednici Srbije i Crne Gore. Sankcije je podržalo 13 država Saveta bezbednosti UN, između ostalih i Rusija, dok su Kina i Zimbabve ostali uzdržani.

Neposredan povod bio je masakr civila u redu za hleb u centralnoj sarajevskoj ulici Vase Miskina, današnja Ferhadija. Tada je poginulo 26, a ranjeno 108 građana Sarajeva, a za zločin su optuženi Srbi iz Bosne i Hercegovine.
Pad standarda, nestašice, ubistva...

SR Jugoslavija bila je gotovo pa hermetički zatvorena. Osim hrane i lekova, zabranjen je svaki uvoz i izvoz, uključujući naftu, transfer finansijskih sredstava, a SRJ nije mogla da učestvuje na međunarodnim sportskim događajima.
 
Zaplenjena je sva imovina jugoslovenske vlade u SAD, što je prema američkoj proceni tada iznosilo oko 200 miliona dolara. Uvedena je blokada jugoslovenskih morskih pristaništa, zaplenjena su sva plovila SRJ koja su se u tom trenutku nalazila van njenih voda. Putovanja gotovo da nisu bila moguća, jer ih je pratio komplikovani vizni režim, a na eventualnu vizu se čekalo nedeljama.

Pod uticajem međunarodnih sankcija došlo je do velike ekonomske krize u zemlji i hiperinflacije, poput onih rekordnih u Mađarskoj ili Nemačkoj. Izdata je novčanica sa rekordnim apoenom od 500.000.000.000 dinara (pet stotina milijardi). Dinar je odmah potom denominovan, odnosno skinuto je nekoliko nula. Tokom 1992. i 1993. denominacija se desila više puta godišnje. U jednom periodu cene su se duplirale u roku od dan i po, do dva. Novac se trošio odmah, na bilo šta što je moglo da se kupi.

Period sankcija u ovoj zemlji zapamćen je i po drastičnom padu životnog standarda i nestašici osnovnih životnih namirnica, lekova i energenata. Sve ovo dovelo je do porasta kriminala koji je bio snažno obeležje života po sankcijama. Ubistva na ulici su u prvoj polovini devedesetih bila česta. Tada je snimljen i film "Vidimo se u čitulji" iz kog su gotovo svi akteri mrtvi već decenijama.
 
Plata se u prvoj polovini devedesetih godina kretala od dve pa do 10 maraka. Cena litra benzina išla je do šest maraka. To bi i danas i bez zaračunate inflacije, verovatno bio najskuplji benzin na svetu.
 
Tokom '90-ih godina predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je poslanik u Narodnoj Skupštini Srbije. Od 1998. godine pa do pada Slobodana Miloševića bio je i ministar informisanja. U tom periodu usvojen je restriktivan zakon o informisanju zbog čega su mediji kažnjavani, zatvarani, a ubijen je i Slavko Ćuruvija, glavni urednik nedeljnika "Evropljanin" i dnevnika "Dnevni telegraf". Vučić je kao ministar dobio od države stan na Novom Beogradu veličine 117,48 kvadrata koji je kasnije otkupljen.

Tomislav Nikolić kao tadašnji potpredsednik vlade 1998. godine je dobio stan površine 186 kvadratnih metara, takođe na Novom Beogradu. Ivica Dačić je period sankcija proveo kao portparol Socijalističke partije Srbije (SPS) i predsednik Gradskog odbora SPS.
 
Prodavnice su bukvalno bile prazne ili sa po nekoliko artikala na rafovima. Tokom 1992. godine dobro su prošli oni koji su kupili vrednu robu na odloženo plaćanje odnosno čekove, jer je inflacija brzo "jela" svaku cenu. Situaciju najbolje opisuje scena otimanja za hleb najsiromašnijih na Trgu republike u Beogradu, koji je delila Spona - humanitarna organizacija Srpskog pokreta obnove.

Roba široke potrošnje je masovno dolazila iz šverca i prodavala se na ulici, haubama automobila, kartonskim kutijama, bilo da se radi o cigaretama, hrani, benzinu, donjem vešu, slavinama, kompakt diskovima...
 
Švercovanje benzina je postalo najprestižnije zanimanje u zemlji.

Oni koji su imali izbeglice u kući imali su priliku da preko humanitarne pomoći dođu do hrane, pre svega brašna, konzervi sira fete i paštete.

Gradskog prevoza u Beogradu gotovo pa nije bilo. Merio se sa 200-300 vozila, što je 5-6 puta manje od potrebnog, brojne linije su ukinute, a prevesti se sa jednog kraja grada na drugi je trajalo po par sati.

Restrikcije struje su bile redovna pojava, centralno grejanje i ne toliko.

Protesti i nasilje

Obeležje decenije su bili i protesti građana, neretko s upotrebom nasilja. Bilo je i mrtvih na ulicama.
 
Redom su se nizali: Deveti mart 1991. godine i prateće studentske demonstracije iza toga, Rimtutituki šetnja i drugi antiratni protesti iz 1992. godine, studentski protest 1992, sedmodnevni Vidovdanski sabor 1992, pucanje ispred Skupštine 1993, četvoromesečne demonstracije 1996/97, kolaps opozicije na mitingu u avgustu 1999, trodnevno batinanje i zatvaranje medija u maju 2000. i konačno Peti oktobar...
   
Srpski pokret obnove

Kao i ovih dana policija je bila otvoreno na strani vlasti. Policajci su razvoženi po drugim gradovima gde bi tukli, a pomoć, kao što je to bio slučaj 1996/97. su povremeno dobijali od kolega iz nekadašnje Republike Srpske Krajine i Republike Srpske.

Jedna od odlika tog perioda kada su u pitanju mladi jesu izlazci ispred dragostora. Bila su to mesta okupljanja koja su mladi mogli sebi da priušte i da se druže. U to vreme 10 maraka je moglo da se “istrese” iz npr. osam džepova.

Tih godina inaugurisan je i termin "sponzoruše".

Sankcije međunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije, uvedene su rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30. maja 1992. One su proširivane i pooštravane rezolucijom 787 od 16. novembra 1992. i rezolucijom 820 od 17. aprila 1993. godine. Ublažavane i delimično obustavljane su rezolucijama 943 od 23. septembra 1994, 970 od 12. januara 1995. i 988 od 21. aprila 1995. godine.
 
Posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, Evropska unija i UN već sledećeg meseca, decembra 1995. godine suspenduju deo sankcije prema SRJ. SAD zadržava tzv. spoljni zid sankcija, tj. da se SRJ ne prima u članstvo međunarodnih organizacija i da joj se ne dodeljuje ekonomska pomoć dok se ne reše određena pitanja.

Početkom novembra 1996. usvojena je Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1074. o ukidanju sankcija protiv SRJ i njom je ukidanje svih sankcija uslovljeno obavezom Srbije i Crne Gore da učine napredak na Kosovu i Metohiji, da sarađuju sa Haškim tribunalom i da reše pitanja državnog nasleđa sa drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Dve godine kasnije EU i SAD ponovo su uvele sankcije SR Jugoslaviji zbog optužbi za progon Albanaca sa Kosova i Metohije i prekomernu upotrebu sile tokom sukoba u južnoj srpskoj pokrajini. Od ovih sankcija ubrzo je bila izuzeta Crna Gora, zato što je njen tadašnji režim održavao dobre odnose sa Zapadom. Iako je rat na Kosovu i Metohiji završen juna 1999, ove sankcije su ukinute tek nakon odlaska Slobodana Miloševića sa vlasti, oktobra 2000. godine.