Preminuo je Dragoljub Mićunović

Vest o njegovoj smrti saopštila je Demokratska stranka, navodeći da se sa „dubokom tugom oprašta od jednog od obnovitelja rada i osnivača moderne Demokratske stranke, njenog prvog predsednika posle obnove 1990. godine i čoveka koji je svojim životom obeležio borbu za slobodu, demokratiju i dostojanstvo politike u Srbiji“.

U saopštenju se ističe da je Mićunović tokom života ostavio dubok trag kao filozof, profesor, politički zatvorenik, parlamentarac i demokrata.

„Dragoljub Mićunović pripada generaciji ljudi koji su znali cenu slobode, jer su je plaćali lično, ali koji od borbe za demokratsku Srbiju nikada nisu odustali“, navela je DS.

Život obeležen političkim progonima, borbom za demokratiju

Rođen je 14. jula 1930. godine u Merdaru kod Kuršumlije. Gimnaziju je završio u Prokuplju, a potom diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine.

Tokom života više puta je bio hapšen i politički proganjan. Govorio je da je prvi put „uhapšen“ sa samo tri godine, kada se izgubio u Skoplju gledajući Vardar, nakon čega ga je žandarm odveo u pritvor. Tokom Drugog svetskog rata našao se na spisku „100 Srba za jednog Nemca“, dok su ga posleratne godine odvele na Goli otok, gde je proveo godinu dana i osam meseci jer je, kao mladi komunista, 1948. godine između Tita i Staljina izabrao Staljina.

„Skoro sve tekovine groznog 20. veka iskusio sam do svoje 18. godine. Kad sam došao na studije u Beograd bio sam, kao junaci u jednom Markesovom romanu, star bar 200 godina“, govorio je Mićunović.

Za sebe je govorio da je „filozof po obrazovanju i političar po sili života“. Radio je kao profesor filozofije i psihologije u Kruševcu, a početkom šezdesetih godina postao je asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Bio je jedan od organizatora studentskih demonstracija 1968. godine u Beogradu, zbog čega je ponovo hapšen. Govorio je da se pobunio zajedno sa studentima upravo zato što je iskusio represiju i surovost sistema na Golom otoku.

„Pobuna je velika stvar. Ljudi su željni pobune jer ona predstavlja nepristajanje na ono što je loše“, rekao je u jednom intervjuu.

Početkom 1975. godine, zajedno sa još sedam profesora, udaljen je sa Filozofskog fakulteta zbog „političke nepodobnosti“, a na fakultet je vraćen tek krajem 1989. godine. Nakon proterivanja nekoliko godina je proveo u Nemačkoj, da bi se u tadašnju Jugoslaviju vratio 1983. godine.

Bio je jedan od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, kao i učesnik Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja.

Prvu partijsku knjižicu dobio je sa 17 godina kao član Komunističke partije Jugoslavije, dok je novu partijsku knjižicu dobio tek 1989. godine, kada je učestvovao u obnovi Demokratske stranke.

Februara 1990. izabran je za prvog predsednika obnovljene Demokratske stranke, a iste godine postao je poslanik u Skupštini Srbije na prvim višestranačkim izborima. Kasnije je bio poslanik i u saveznom parlamentu, predsednik Veća građana Skupštine SR Jugoslavije, kao i predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore.

Nakon razlaza u DS-u 1994. godine osniva Demokratski centar, čiji postaje lider. Bio je jedan od inicijatora stvaranja DOS-a 2000. godine, a učestvovao je u političkom životu Srbije i narednih decenija.

Savremenici su ga opisivali kao čoveka dijaloga i pomirenja, koji je pokušavao da poveže sukobljene strane na političkoj sceni Srbije. Ostao je upamćen i kao počasni predsednik Demokratske stranke, funkciju koju je obavljao do kraja života.