Noa Dejanović: Od žrtve porodičnog nasilja, do studenta godine u Nemačkoj

Među gotovo tri miliona akademaca u Nemačkoj, baš njegovo ime i prezime, sa slovom ć na kome ponosno insistira, našlo se na nagradi „Student godine”.

Nou Dejanovića, 22-godišnjeg studenta Univerziteta u Lajpcigu, do svetala pozornice dovela su njegova brojna predavanja i radionice o onome što mu je u detinjstvu pričinilo neopisivi bol.

„Seksualno nasilje nad decom je tabu, o tome se ne priča, a žrtve vrlo retko javno progovore.

„Iz mog iskustva, i nastavnici se često plaše da ne učine ili izgovore nešto pogrešno, pa radije tu temu u potpunosti izbegavaju”, kaže za BBC na srpskom.

Baš zbog toga, Noa najviše razgovara sa budućim nastavnicima, profesije za koju se i sam školuje, jer se tokom obrazovanja uopšte ne susreću sa ovom temom.

Pre više od decenije, njegovo lice bilo je obasjano svetlima potpuno drugačijim od reflektora koji su sada u njega upereni.

Sakriven u sobi, u treperavoj svetlosti kompjuterskog ekrana, sveta Jutjuba i video igara, nalazio je put za bekstvo od realnosti koja ga je sa druge strane vrata na smrt plašila.

„Stanje moje majke menjalo se u talasima i, u nekim trenucima, sve je bilo skoro sasvim normalno.

„Ali kada sam imao 11 godina, postalo je mnogo teže: bio sam direktno izložen psihičkom, fizičkom i seksualnom nasilju.”

'Jedino što dete može je da se zaledi'

Priča Noe Dejanovića počinje u ratnim jugoslovenskim devedesetim godinama prošlog veka, kada njegov otac iz Bosne i Hercegovine dolazi u Nemačku, u pokrajinu Tiringija, u samom središtu zemlje.

Tu upoznaje Noinu majku, ali se rastaju dok im je sin još bio mali.

Noa živi sa majkom, a oca viđa svakog drugog vikenda, ali tek posle tri godine bez susreta i duge sudske borbe.

Dok zaranja u dubine detinjstva i govori mi o odnosu sa majkom, Noin pogled plavih očiju postaje samo za nijansu nemirniji.

„Jednom sam se vratio iz škole i zatekao majku koja je popila mnogo alkohola, sedela je na krevetu okružena praznim flašama vina, gledajući porno film.

„Probao sam da se neprimetno ušunjam u sobu, ali me je pozvala da sednem kod nje u krilo, čvrsto stegla oko vrata i pitala da li gledam porno filmove sa drugarima.”

Talasi različitih načina zlostavljanja često su dolazili zajedno i, priseća se, činili su da želi da nestane.

„Uspeo sam da se oslobodim udarajući je laktom u rebra i vrišteći sam pobegao u sobu.

„Ne mogu da se setim ničega što sam osećao kad uspem da se bar privremeno spasem, a i to je znak postraumatskog stresnog poremećaja: memorija se briše u delovima jer se mozak tako brani i potiskuje stvari da bi preživeo.”

Od uobičajenih ljudskih reakcija na veliki stres i opasnost - nagona za borbom, bežanjem ili potpunom paralizom - dete na raspolaganju ima malo toga.

„Dete ne može da se bori, jer je fizički slabije, niti da pobegne, jer je zavisno od roditelja, pa je jedino što možete da se zaledite, da mozak pređe u modus za preživljavanje i da ne osećate mnogo toga - jednostavno, samo se zatvorite.

„Ja sam satima gledao snimke na Jutjubu, snimke igrice Majnkraft, samo da bih pobegao od svega i da bih preživeo.”

• Srbija: Od toplog doma do Doma za nezbrinutu decu - i nazad
• Jedino mesto u Srbiji gde se pomaže deci u prevazilaženju trauma
• Detinjstvo bez roditelja: „Prerano odrasteš, ali nekako prebrodiš taj gubitak"

Na kraju narednog vikenda sa ocem, čvrsto je rešio: odbio je da se vrati u majčin dom, tražeći zaštitu od očeve porodice u kojoj kaže da je video kako može da izgleda „normalan život”.

„Nije bio poseban trenutak posle koga sam rešio da progovorim, već je ključno bilo što sam imao oca koji mi je verovao, a to je nešto što mnoga deca nemaju, pa moraju nekoliko puta da ispričaju sopstvenu priču pre nego što im ljudi poveruju.

„Seo sam sa ocem i maćehom, uzeo sam parče papira i sve napisao - to je bilo mnogo lakše nego da o tome govorim”, priseća se on i kaže da je istog dana usledio odlazak u policiju.

'Iznova i iznova'

Nasamo razgovora sa policajcem, Noa se uopšte ne seća: njegov mehanizam borbe sa stresom izbrisao je te trenutke iz svesti.

Dozvoljeno mu je da ostane sa ocem, ali uz obavezu novog sudskog postupka, u kome bi se promenilo i starateljstvo nad njim.

„To ponavljanje iznova i iznova šta se desilo, a bez ikakve psihološke podrške, bilo je ponovno prolaženje kroz traumu jer proces u institucijama pokazuje da ni ti ljudi ne znaju kako da se nose sa decom koja su preživela seksualno nasilje.

„Sudija mi je čak rekao da ne mogu da koristim beleške koje sam pravio, a koje su mi pomagale jer sam osećao sram i bilo mi je teško da o svemu govorim - tako je želeo da predupredi da mi je neko napisao šta da kažem.”

Iscrpljujuća pravna borba bila je, ipak, samo prva etapa.

„Najvažnije u svemu je bilo okruženje puno ljubavi i pažnje koju su mi pružili otac i maćeha, da mogu da se vratim normalnom životu i odlasku u školu.

„Ali kad sam se našao u takvom okruženju, problemi su isplivali: imao sam napade panike, pomisli na samoubistvo, pa mi je terapija bila od velike pomoći.”

Godine susreta i razgovora sa psihoterapeutom omogućili su mu da pronađe novi oslonac.

„Kad sam imao 14 ili 15 godina, kada su simptomi traume bili manji, nisam imao napade panike ni noćne more, a strahovi su se smanjili, mogao bih da kažem da sam bio srećno dete.”

Sa novim pouzdanjem, ali i mirom u glasu, kaže da mu je vremenom postalo lakše da priča o svemu, čak i kada kada na predavanjima i radionicama govori pred stotinama ljudi.

„To mi je pomoglo da se na neki način distanciram od svega jer se ponekad osećam kao da neko pusti traku, stisne plej i sve samo teče.

„Ali često i povređuje stare rane, pa mi se događa da posle predavanja dođem kući i u bezbednom zagrljaju partnera samo plačem.”

Ko treba da prepozna dete koje trpi?

Od kada je pre dve godine odlučio da progovori o svemu kroz šta je prošao, kaže da je dobio veliku podršku i ohrabrenje, ali i primetio nedostatak trajnog saosećanja sa žrtvama.

„Kada se pojavi neka nova žrtva koja je spremna da progovori ili kad ja o svemu govorim, postoji kratak period intenzivne pažnje, ali institucionalne promene to nikad ne isprate.”

Odlučio je da, u saradnji sa organizacijama koje se bave socijalnim radom i zaštitom dece, budućim nastavnicima govori ono što ne uče iz knjiga.

„Zamišljeno je da razgovaramo o tome šta je nasilje nad decom, kako da ga prepoznaju, kako da vide nevidljive simptome i znake, ali i kako da odgovore na sve to, koje su institucije i strukture kojima se mogu obratiti.

„Na naše prezentacije dolaze i druge profesije: budući lekari, profesori, nastavnici i učitelji koji već rade u školama.”

Ipak, jasno će reći da odgovornost za prepoznavanje dečijih patnji nije samo na nastavnicima.

„Nijedan 11-godišnjak ne kaže 'u mojoj školi postoji socijalni radnik, oni znaju sve o ovoj temi, pa ću ja njima da se obratim'.

„Za njih je pitanje kome oni veruju, a to može biti nastavnik, ali i domar, trener u fudbalskom klubu - tamo gde se dete oseća sigurnim.”

Sa posebnim ponosom istaći će da je za njega škola bila jedno od skrovišta.

„Kada se kod kuće ne osećate sigurno i u stalnom ste režimu preživljavanja, škola može da bude veoma sigurno i lepo mesto.

„Ponekad je najbolje da, ako dete trpi nasilje kod kuće, nastavnici ga u školi puste samo da se oseća bezbedno i sigurno, a ne da bude opterećeno gradivom i jurnjavom za ocenama.”

Noa želi da se bavi upravo ovim poslom jer, kaže, najbolje spaja dve njegove velike ljubavi: francuski jezik i interesovanje za politiku, pa se sprema da budućim srednjoškolcima predaje strani jezik i politiku.

„Inspiriše me činjenica da možete imati pozitivan uticaj na osobu u veoma važnim trenucima formiranja ličnosti, da možete pomoći da pronađe sopstveni glas.

„Posao nastavnika je veoma poštovan u Nemačkoj, malo problema možda ima s roditeljima, ali društvo je svesno da mu nedostaje mnogo prosvetnih radnika i da nema luksuz da ih ne poštuje.”

Ne brine ga ni da će u jednom trenutku izgubiti generacijsku povezanost sa đacima.

„Mislim da je sukob generacija uvek postojao, ali da se on može prevazići ako ste otvoreni za stanovišta sopstvenih učenika, a ne u poziciji da samo oni mogu da nauče od vas.

„Važno je da nastavnik ne bude postavljen iznad učenika, a to je važno i u uspostavljanju poverenja u slučajevima seksualnog nasilja, da bi se deca osećala jednako, poštovano i saslušano.”

Porodica, novi počeci

Sa nemalim ushićenjem, vodi me do posebnih polica u njegovom stanu gde se nalazi jedna poptuno neobična porodica.

U nekoliko staklenih akvarijuma bez vode, užurbano se kreću stotine i stotine mrava, Noinih kućnih ljubimaca.

Nasmejaće se kada kaže da je sve počelo od samo jedne kraljice koja je izrodila mnoštvo potomaka, a da sada svi oni složno žive i njemu pomažu da se opusti dok ih nadgleda u marljivim radovima.

Nekoliko puta sam će se u razgovoru vratiti na sopstvenu porodicu i značaj mira koji je pronašao.

„Moj otac se mnogo žrtvovao za mene i siguran sam da mnogi to ne bi uradili: godine sudskih procesa i pravnih borbi samo da bi video sopstvenog sina i da bi mogao da mu pomogne.”

Iako insistira na čuvanju slova ć na kraju prezimena, priznaje da o podneblju njegovog oca ne zna mnogo.

„Često sam provodio letnje raspuste u Bosni, ali nemam previše bliske odnose sa tim delom porodice, mnogi su se rasuli posle ratova u Jugoslaviji.

„Ne osećam potrebu da istražujem i da se povezujem sa tim delom sveta, ali i tim delom sebe, jer me ponekad plaše stigma i homofobija koje bi mogle da me dočekaju.”

Možda najdublji uzdah ispratiće pitanje kakav odnos danas ima sa majkom.

„Na kraju terapije, video sam je prvi put posle nekoliko godina, a sada jednom u nekoliko meseci razmenimo poruke o tome šta nam se dešava u životima, ne više od toga.

„Imam veoma različita osećanja o majci i to je veoma čest slučaj sa decom koja prežive nasilje: volim je i imam neka pozitivna osećanja o njoj, ali su i strašne povrede koje mi je nanela.”

BBC: „Imaš li ipak želju da na neki način popravljaš sopstvenu majku?”

„Ponekad da, osećam se na neki način odgovornim za nju, tužan sam i zabrinut kako joj je, kako živi, ima li novca.

„Ali ima i trenutaka kada se zapitam da li bih uopšte bio tužan kada bi umrla i to su te strašne krajnosti u kojima se krećem.”

Dvostruko stariji nego kada je preživljavao najteže trenutke života, duboko će se na trenutak zamisliti nad pitanjem šta bi rekao 11-godišnjem sebi.

„Rekao bih mu da će sve biti bolje, da će sav bol koji trpi na kraju voditi nečemu dobrom.

„To ga svakako ne bi utešilo i ne bi mu olakšalo jer bi bol i dalje bio tu, ali bio bi mirniji kad bi video šta 22-godišnji Noa zna i šta je postao.”

https://www.youtube.com/watch?v=ou-BhqBl8Kk

Sa kim možete da se posavetujete ako sumnjate da je dete zlostavljano?

U Srbiji postoji više institucija i organizacija koje pružaju pomoć u oblasti zaštite dece i zaštite od nasilja.

Možete im se obratiti i telefonom.

Nacionalna dečija linija radi 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.

Namenjena je prvenstveno deci, ali mogu je koristiti i odrasli.

Pruža savetodavnu podršku deci u okolnostima u kojima su im ugrožena prava, ili u bilo kojoj drugoj situaciji, kada osete potrebu za razgovorom sa kompetentnom i poverljivom osobom.

Kontakt telefon je 116 111, a poziv je besplatan.

Roditeljski telefon 0800 007 000 radi svakog dana od 16 do 22 časa, a poziv je besplatan.

Ova savetodavna usluga namenjena je ne samo roditeljima, već i drugim bakama, dekama, rođacima, komšijama ili nastavnicima koji imaju nedoumice, pitanja ili potrebu da sa nekim porazgovaraju na temu dobrobiti deteta.

Sumnju na nasilje u porodici možete prijaviti i policiji na 192.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Svaka osma devojčica i svaki 11. dečak na svetu žrtve seksualnog nasilja: UNICEF
• Kako svađe roditelja utiču na decu
• Siguran prostor u Srbiji za decu sa problemima u ponašanju pod budnim okom 'anđela čuvara'