'Mislio sam da neću ovo dočekati' – Dejvid Hokni o do sada najvećoj izložbi

Ne treba vam mnogo da nasmejete Dejvida Hoknija.

Sa skoro 88 godina, on je krhak, ali i dalje veoma otmen u bež-crveno-crnom pepito odelu sa svilenom maramicom, koja mu viri iz džepa, i prepoznatljivim okruglim žutim naočarima na nosu.

Najpopularniji slikar u Velikoj Britaniji mnogo se cereka, dok njegov grleni smeh odaje dugogodišnjeg pušača.

Ali, kaže mi on, kao mladom studentu iz Bredforda na Kraljevskom koledžu umetnosti u Londonu krajem pedesetih i ranih šezdesetih, drugi studenti su mu se smejali.

„Ljudi bi se podsmevali mom akcentu", kaže on.

Ali to ga nije potresalo.

Hokni je znao koliko vredi, čak i tada.

„Pogledao bih njihove radove i pomislio, hej, da ja crtam tako, držao bih jezik za zubima."

Šta bi mali dečak koji je odrastao u Bredfordu rekao na život koji će proživeti i dela koja će naslikati?

„Mislio bi da je sve to prilično glupavo."

Decenijama je Hokni bio među najvećim živim svetskim slikarima, a sada otvara najveću izložbu do sada.

• Remek-dela koja mogu da se vide samo u Teheranu
• Gezina priča: Život u ateljeu, pomoć beskućnicima i povremeni napadi
• 'Čista lepota': Restaurirani najveći srednjovekovni mozaici u Italiji

Dok sedimo zajedno u prostranoj galeriji u fondaciji Luj Viton, fascinantnom muzeju napravljenom od reflektujućeg stakla na obodu Bulonjske šume u Parizu, pitam ga šta misli o izložbi.

On kaže da je to najbolja od svih njegovih i ponovo počinje da se smeje.

To izraz njegovog čistog zadovoljstva zbog 11 prostorija ispunjenih njegovim delima na četiri sprata – i što je doživeo da je vidi.

„Samo se smejem, mislim, uspeli smo da je napravimo!"

Pre dve godine, kad su počeli da planiraju izložbu, „samo sam mislio da je verovatno neću dočekati", kaže on.

„I dalje sam pušač, srećni pušač kome su preko glave svi navalentni ljudi koji vam zvocaju šta da radite... ali nisam znao."

Hokni nosi bedž na kom piše: „Okončajte zvocanje sada" u galeriji posvećenoj njegovoj ljubavi prema proleću.

Tokom pandemije 2020. godine, Hokni, koji je živeo u Normandiji, koristio je ajped da bi slikao drveće i cveće u cvatu kako je stizalo proleće.

Tih 220 radova na ajpedu krase ovu galeriju, od poda do plafona, sa zidovima koji pršte od pupoljaka i čiste radosti, naslikanih u vreme kad nije bilo previše nade u svetu.

Posetioce izložbe na ulazu dočekuje Hoknijeva poruka iz tog vremena: „Ne zaboravite da ne mogu da vam ukinu proleće."

Hokni je narušenog zdravlja.

On sada ima dve stalne negovateljice, koji su ga pratile do Pariza iz Londona, gde sada živi.

Portreti obe, dok sede u tamnoplavim uniformama medicinskih sestara, najskorija su dela na izložbi, nastala početkom godine.

Hoknijev autoportret, dok slika i puši cigaretu (dve njegove najveće ljubavi) takođe je veoma svež.

On i dalje slika četiri do šest sati svaki dan, kaže mi.

Veruje da ne možete da ocenjujete slikara sve dok nije naslikao poslednju sliku, ali dok gleda vlastiti rad sakupljen u Parizu, „mogu istinski da vidim šta sam sve vreme pokušavao da postignem".

I on obećava da će „svako ko ima bar malo sklonosti ka vizuelnom uživati u ovoj izložbi".

Njegov pranećak Ričard Hokni, koji mu je redovno pozirao 28 godina, otkako je imao četiri godine, pa i za ovu izložbu, kaže mi da su svi bili čvrsto rešeni da dovedu umetnika u Pariz.

Prethodne noći, Hokni je ušao u auto sa omiljenim jazavičarem Tesom da bi ga prevezli preko Lamanša.

A to jutro pre nego što su pošli, puštali su mu varijacije džez klasika April u Parizu.

Kad je stigao, „sav je blistao", kaže Ričard.

„Mislim da će mu, iskreno, ovo napuniti baterije za još dugo vremena."

I dok proleće buja u francuskoj prestonici, to je savršeno odgovara slikaru poznatom po dokumentovanju proleća za otvaranje izložbe naslovljene Dejvid Hokni 25 baš u ovom trenutku.

To je čovek koji bi doleteo iz doma u Los Anđelesu kad čuje da je glog počeo da cveta u njegovom rodnom Jorkširu, samo da bi mogao da naslika taj zadivljujući spektakl.

Neki od njegovih najranijih radova, među njima i verovatno njegov najslavniji, Veći pljusak vode, takođe su izloženi u Parizu.

Ta slika, koja dočarava trenutak kad plivač uskače u bazen u Santa Moniki, nalazi se na zidu pored Portreta umetnika (bazen sa dve figure), slike bazena u Južnoj Francuskoj, koja je oborila sve rekorde kad je 2018. godine prodata na aukciji za 70 miliona funti.

Pored nje su Gospodin i gospođa Klark i Persi, još jedno od Hoknijevih najprepoznatljivijih dela, koje opisuje njegovu dobru prijateljicu Siliju Birtvel i njenog muža Osija Klarka, sa njihovom belom mačkom na njegovom kolenu.

Prizor njih dvoje smeštenih u istu prostoriju je spektakularan.

Ali glavni naglasak izložbe je na poslednjih 25 godina, jer je „ovo 2025. godina", kaže on.

„Ljudi misle da je grozna, ali 1925. godine su upravo bili prošli kroz Prvi svetski rat."

To je vizuelna gozba, puna jarkih boja i optimizma po kojima je Hokni postao poznat.

„Oduvek sam to posedovao. Oduvek sam mislio da je svet apsurdan."

Svet kome se treba smejati, pažljivo ga posmatrati, kao što to čini Hokni, i slikati ga živopisno.

Neke od slika naslikanih na ajpedu su ogromne.

Bio je „zadivljen što mogu toliko da se uvećaju", kad su nastale na nečem toliko malom.

Jedna prostorija je maltene u mrklom mraku da bi se prikazale njegove slike Meseca, što je bilo omogućeno napretkom u ajped tehnologiji.

Tu je i sprat posvećen njegovim portretima (šezdesetak), među kojima je i slika iz 2022. pevača Herija Stajlsa u prugastom džemperu sa niskom bisera oko vrata.

Ali ostali portreti su slike prijatelja i članova porodice koje Hokni dobro poznaje – Birtvel, njena deca i unuci, kustos izložbe ser Normal Rozental u svečanoj odeći, Hoknijev partner ŽP, ponekad sa psom Tesom, i dva portreta Ričarda.

Iako su u srodstvu, dok slika njegov portret, „uvek je nadrealno gledati ga i potom shvatiti da vas slika Dejvid Hokni", kaže mi on.

„Znate da će uvek naslikati remek-delo."

Njegov deda-ujak se uvek odlučuje da slika ljude koje voli zato što „on vidi iskreniju sliku vas nego što je vi sami vidite."

Na jednoj od slika, Ričard se smeši u zeleno-beloj prugastoj majici.

Zato što Hokni voli Ričardov nestašni osmeh, „on sedi tamo i kezi mi se jer zna da će me to naterati da se i ja nakezim... posle šest sati, to počne pomalo da boli."

Kralj Čarls je posetio Hoknija kod kuće u Londonu pre nego što je ovaj pošao na put.

„On je veoma dobar čovek, uviđavan, zaključio sam", kaže slikar.

„I sam slika vodenim bojicama."

Ali on ne želi da naslika kralja.

„Problem je što je on visočanstvo, zar ne? Bilo bi mi to pomalo teško, mislim."

On ima, međutim, delo u nastajanju, novu sliku njegovog pranećaka.

Ričard mi kaže da Hokni „tvrdi kako ima još mnogo toga da uradi, što je dobro", dodavši: „Dok god mu je to u glavi, on će gurati dalje."

Slikar kaže da će završiti sliku pranećaka, a posle toga: „Naslikaću nekog drugog. I samo ću nastaviti dalje."

• Humanoidni robot naslikao portret Alana Tjuringa
• Slika pržena jaja i od toga živi
• Benksijev „Trenutak” ukraden iz londonske galerije

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]