Rezultati Boom 93 ankete: Više od 90% ispitanika smatra da mediji doprinose povećanju nasilja u društvu (DRUGI DEO)

Podsetimo, anketu je popunilo 89 ispitanika od kojih se 22 identifikuje kao muškarac, a 67 kao žena.

Dvadeset šestoro ispitanika starosti je između 35 i 45 godina, dvadesetoro od 25 i 35 godina, devetnaestoro od 45 do 55 godina, osamnaestoro ima više od 55 godina, a šestoro ispitanika uzrasta je od 18 do 25 godina.

Vršnjačko nasilje

Problem vršnjačkog nasilja u Srbiji je eskalirao masovnim ubistvom u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, kada je učenik te škole ubio devetoro učenika i radnika obezbeđenja. 

Da poznaje nekoga ko je bio žrtva vršnjačkog nasilja obeležilo je 74,2% ispitanika. Najčešće je bilo u pitanju verbalno nasilje (55 odgovora), fizičko (48) i psihičko nasilje (45). Da je osoba koju poznaju doživela društveno isključivanje obeležio je 31 ispitanik. Osamnaest ispitanika navelo je da je osoba koju poznaje doživela digitalno, a šest ispitanika da je doživela seksualno nasilje.

Manji je broj ispitanika koji je lično doživeo vršnjačko nasilje.

Najčešći oblik nasilja kod ispitanika koji su ga doživeli  bilo je verbalno nasilje (25 odgovora), psihičko (19) i fizičko (17). Da je doživelo društveno isključivanje navelo je 10 ispitanika. Digitalno nasilje doživela su dva ispitanika.

Školski sistem jedan je od ključnih komponenata u prevenciji vršnjačkog nasilja.

Nijedan ispitanik ne smatra da školski sistem ima adekvatnu prevenciju vršnjačkog nasilja. Više od polovine ispitanika (67,4%) smatra da nema, dok 18% smatra da je prevencija vršnjačkog nasilja u školskom sistemu delimično adekvatna. Procenat onih koji nemaju mišljenje o ovome jeste 14,6%.

Ispitanici su mogli da obrazlože svoje mišljenje. Problemi koje su uočili su raznoliki –od nedostataka konkretnih rešenja, preko protekcije dece iz imućnijih porodica, problema koje potiču iz same porodice, pa do zataškavanja vršnjačkog nasilja u školama. Evo nekih od odgovora:

• “Deca nad kojima se vrši nasilje se šalju kod psihologa i direktora, a ne deca koja vrše nasilje. Deca koja vrše nasilje nisu nikako kažnjena. Vršnjačko nasilje prolazi u školama, jer se smatra da su to deca koja ne znaju šta pričaju, a deca su zapravo najbrutalnija bića koja treba pravilno vaspitavati. Vaspitanje treba prvenstveno roditelji da rade, ali škole se ne zovu za džabe obrazovno-VASPITNE ustanove;”
• “Društveni odnosi su toliko poremećeni, školski sistem bez saradnje sa roditeljima, drugim institucijama, nema moć da kontroliše ili sankcioniše značajnom kaznom vršnjačko nasilje, naročito što se ono odvija i van škole. Timovi za borbu protiv nasilja su slabi, sve spadne na po jednog psihologa I pedagoga, a škole imaju stotine učenika i više;”
• “Jednostvano nemaju odgovor. Veliki je jaz i nepoverenje između mladih i starijih. A svaki učenik ćuti i trpi u nadi da će biti bolje, da će prestati ako nikom ne kaže i da bar neće biti gore ako ne prijavi. Jer obično se ništa ne uradi, a njima bude samo još gore od strane nasilnika;”
• “Mislim da su poprilično nespremni da se nose sa time i da veliki uticaj i pritisak imaju roditelji koji prvi ne žele da se bave nasilničkim ponašanjem i problemima svog deteta;”
• “Na učenike ne mogu da utiču samo nastavnici i pedagoška služba u školi. Izuzetno je jak uticaj vršnjačke grupe, nasilja u društvu, na televiziji i internetu. Mnogi potiču iz porodica u kojima postoji nasilje, rastu uz njega i usvajaju taj model ponašanja;”
• “Ne vidim da se bilo šta preduzima da se prevenira nasilje, a škola ne reaguje kada su u pitanju nasilnici čiji se roditelji nalaze na pozicijama moći;”
• “Nedovoljno edukacije dece na temu nasilja i šta je sve nasilje, neimanje empatije. Uticaj porodice, okoline i čitavog drustva. Škole se trude donekle i rade u skladu sa propisima. Nažalost, vrlo često se zbog uticaja roditelja i bogom dane dece problem ne rešava i gura pod tepih;”
• “Osim razgovaraćemo, rešićemo nekako, druge odgovore nismo dobili. Službe znaju za školski problem i krenulo se s mrtve tačke kada smo prijavili mi roditelji policiji. Ta deca više ne diraju moju decu, ali su prešla na tuđu, škola opet sleže ramenima;”
• “Protektivni stav prema nasilnicima, zloupotreba prava detets, nedostatak kažnjavanja roditelja i represivnih mera, kao i nepostojanje obaveznih mera testiranja i lečenja poremećaja u ponašanju i patologije ličnosti. Demagoški i patetičan pogled da nasilje nastaje usled nedostatka empatije kada se u suštini radi o značajnim smetnjama gde je okolina ugrožena a trebala bi da bude prioritet u očuvanju bezbednosti, dok je u praksi nasilnik favorizovan i zaštićen od strane sistema;”
• “Sve učestalije pojave različitih oblika nasilja potvrđuju da škole nemaju mehanizme kako prevencije, tako ni politiku kažnjavanja nasilnika. Ministarstvo prosvete snosi krivicu za to. Sve što se preduzima je deklarativno i bez ikakve pomoći potencijalnim žrtvama;”
• “Uglavnom se sve svodi na to da direktor i pedagog obave mali razgovor sa roditeljima, ukoliko uopšte nasilje i dođe do pedagoga i direktora, a izostanu adekvatne mere. Sama imam loše iskustvo, jer sam zbog boje kože bila žrtva nasilja još od osnovne škole, a to nasilje je "rešavano" uz reči "Neka, to su deca, ne znaju ništa". Niko ne razmišlja o tome kakve posledice to ostavlja kroz kasniji život osobe koja je bila žrtva nasilja.”

Među odgovorima istakao se i sledeći:

“Škole su nemoćne jer su nastavnici obespravljeni. Roditelji su nemoćni jer deca imaju zaštitu države i mogu da rade šta hoće. Feminacizam je postigao šta je želeo: totalno razbijanje društvenog veza.”

Reč “feminacizam” ima pejorativno značenje. Koriste ga oni koji imaju izrazito negativan stav prema feminističkim idejama, smatrajući da feminizam nije samo borba za ravnopravnost među polovima, već borba za nadmoć žena nad muškarcima.

Upravo taj negativan stav postoji i u navedenom odgovoru, gde se “feminacizam”, kako se izrazio ispitanik, vidi kao uzrok svega negativnog u društvu, pa tako i vršnjačkog nasilja.

Negativne stavove prema feminizmu bili su vidljivi i u rezultatima ankete “Novembar - mesec muškaraca: Anketa o muškoj stvarnosti”, koju je Boom 93 sproveo. Više o tome čitajte na LINKU.

Nasilje nad LGBTQ+ zajednicom

Tema nasilja nad LGBTQ+ zajednicom aktuelna je ne samo u našem, već i u razvijenijim društvima. U februaru 2024. godine Udruženje “Da se zna” ukazalo je na slučaj nasilja nad dve mlade LGBT+ osobe. 

Naime, kako je pisao Insajder, majka gej mladića tvrdila je da je njen sin prošao kroz policijsku torturu, nakon što mu je policija je nasilno upala u stan u kom on živi sa cimerkom, tražeći drogu. Kako tvrde iz Udruženja "Da se zna“, kada su policajci u stanu videli zastavu i druga obeležja LGBT zajednice, počeli su da ih tuku, vređaju i iživljavaju se nad njima. 

Zbog toga slučaja u martu 2024. godine održan je protest pod parolom "Ne ćutimo".

Anketom koju smo sproveli želeli smo da ispitamo stavove i iskustva građana i o ovoj temi.

Samo jedan ispitanik koji je popunio anketu naveo je da je pripadnik LGBTQ+ populacije.

Polovina ispitanika u svom okruženju ima LGBTQ + osobu.

Slučaju nasilja nad LGBTQ+ osobama svedočilo je ili je za takav slučaj čulo 44, 9% ispitanika. Najčešće je to bilo verbalno nasilje (32 odgovora), fizičko nasilje (27) i psihičko nasilje (21). Sedamnaest ispitanika navelo je da je u pitanju bilo društveno isključivanje, dvanaest da je bilo digitalno nasilje, a četiri ispitanika da je u pitanju bilo seksualno nasilje.

Više od polovine ispitanika (65,2%) smatra da pripadnici LGBTQ+ populacije nisu bezbedni u našoj zemlji.

Takođe, više od polovine ispitanika (62,9%) smatra da pripadnici LGBTQ+ populacije ne mogu da ostvaruju sva svoja prava u našoj zemlji.

Zamolili smo ispitanike da obrazlože svoje mišljenje.

Neki od odgovora ispitanika koji smatraju da pripadnici LGBTQ+ populacije mogu da ostvaruju sva svoja prava:

• “Imaju čak i veća prava nego žene žrtve nasilja;”
• “Imaju sva prava kao i svi ostali. Narativ koji se servira služi da 99% građana stavi u službu miniskulno male manjine umesto da se rešavaju suštinski problemi društva;”
• “Mogu sve kao i ostali, školovanje, posao, nasledstvo;”
• “Ne razlikuju se od onih koji ne pripadaju lgbt+ pa time i imaju jednaka prava: školuju se, rade i žive isto kao i mi. Bar u našoj manjoj sredini;”
• “Nisam upoznala nikoga iz pomenute zajednice, a da ima bilo kakvih problema u tom smislu;”
• “Ova zajednica ima ista prava kao i svi. Čak su žene ugroženije, jer se pitanje rađanja i porodiljsko često postavlja već na intervjuima za posao”

Neki od odgovora ispitanika koji smatraju da pripadnici LGBTQ+ populacije ne mogu da ostvaruju sva svoja prava:

• “I dalje je velika stigma biti gej u Srbiji. Neprihvatanje i nerazumevanje je i dalje jako veliko;”
• “Izloženi su diskriminaciji i stigmatizaciji, male su šanse da će sistem reagovati na njihove prijave nasilja. Naš zakon ne poznaje istopolne zajednice;”
• “Izloženi su nipodaštavanju, vređanju, u najboljem slučaju nerazumevanju od strane, bojim se, većine (malo)građana, tzv. tradicionalnih, kojima je od tradicionalnosti ostalo samo pljuvanje po drugačijima od sebe;”
• “Mnoga prava su im uskracena ukoliko zive u istopolnim zajednicama, pravo na usvajanje dece, pravo na nasledjivanje...kao i mnoga druga;”
• “Najveći problem su zakonski neregulisani partnerski odnosi i otuda posledice kroz porodično pravo, nasleđivanje i slično;”
• “Ne mogu da šetaju i da se drže za ruke ili ljube na ulici, rizično je;”
• “Nedovoljno se prića, ne postoje širi opšteedukativni programi, medijski pristupi su najcesce senzacionalisticki...;”
• “Ova zemlja lazno prihvata seksualnu razlicitost a zapravo propagira nasilje nad LGBTQ+ populacijom;”
• “Prevelika je stigma i strah, u malim sredinama poput one u kojoj ja živim ljudi se ne izjašnjavaju javno o svojoj seksualnoj orijentaciji;”
• “Prvo i osnovno ne mogu slobodno da se deklarisu kao pripadnici zajednice a da se neko izjasni kako ne podrzava 'takvo ponasanje'. O ostalom necemo dok osnove ne resimo;”
• “U našoj zemlji su pripadnici LGBTQ+ populacije izopšteni, nemaju adekvatnu zaštitu, i nemaju minimum ljudskih prava jer prolaze kroz razne oblike fizičkog, verbalnog i psihičkog nasilja.”

U nekim odgovorima mogu se prepoznati negativni stavovi prema ovoj populaciji:

“Mislim da ne mogu da ostvare svako pravo koje zele, mada im ja ne bih dala ni ovoliko koliko imaju. Mislim da im nasa drzava dozvoljava previse a vecina naroda je protiv lgbtq (Namerno pisem mala slova);”

“Ne treba da se ističu ,jer samim tim i provociraju;”

“U 4 zida imaju svu slobodu, u društvu muško da bude muško i žena takođe.”

Neki ispitanici smatraju da su u našoj zemlji svi podjednako obespravljeni:

• “Ista prava kao i ostala populacija, tj. da nema nikakva prava;”
• “Jednako su obespravljeni kao i drugi delovi društva;”
• “Mislim da su ugroženi koliko i strejt populacija od strane određenih grupa sklonom govoru mržnje i jednoumlju;”
• “U ovoj zemlji retko ko može da ostvari neka svoja osnovna prava,a kamoli pripadnici lgbtq populacije.”

Govor mržnje

U vremenima društvenih previranja čest je i govor mržnje u medijima, a posebno na društvenim mrežama. To se npr. i pokazalo otkako su studenti i učenici stupili u blokade. 

Vrlo mali broj anketiranih se sa govorom mržnje, bilo u medijima, bilo na društvenim mrežama, nije susreo nikada ili se susreće retko.

Pitali smo ispitanike protiv koga je usmeren govor mržnje na koji nailazi na društvenim mrežama. Zaključak na osnovu svih odgovora jeste da niko nije izuzet od ovog problema.  Na meti su svi koji su drugačiji, bilo da su pripadnici osetljive grupe, imaju drugu boju kože, druge su vere, drugog političkog opredeljenja i sl., bilo da samo imaju drugačije mišljenje o bilo kom pitanju. Ovo su neki od odgovora:

• “Apsolutno protiv svakoga, bez obzira kojoj populciji prpada. Dovoljno je da ima različito mišljenje;”
• “Druga nacija, žene, manjine, druge države...;”
• “Lgbt osoba, ateista, aktivista nevladinog sektora i opozicionih partija, ali i protiv pripadnika vladajućih stranaka i političara iz vlasti;”
• “Ljudi medjusobno upućuju govor mržnje, bez obzira na to ko je sa druge strane;”
• “Najčešće se susrećem sa govorom mržnje protiv žene. Mada su društvene mreže jako prigodne za bilo koji vid izražavanja mržnje. Ljudi kao da su nesposobni da prihvate bilo koje mišljenje koje se razlikuje od njihovog. Koriste društvene mreže da iskažu svoju agresiju i nezadovoljstvo bilo čime. U Srbiji je veoma očigledno da su ljudi neobrazovani, sa niskim stepenom kulture i veoma zatvoreni u svojim zajednicama;”
• “Najviše protiv žena, LGBT populacije, stranaca, javnih ličnosti, gotovo niko nije izuzetak;”
• “Prema bilo kome ko ima drugačije mišljenje, a naročito ako je u suprotnosti sa stavovima vladajuće partije;”
• “Prema svima, ljudi su počeli da prazne svoje frustracije preko mreža i obelodanjivaju onoga sto im se ne sviđa, ali to rade cesto putem digitalnog linča;”
• “Prema ženama, LGBT populaciji, Romima, nacionalnim manjinama, osobama sa invaliditetom, starijim osobama, osobama druge vere i rase, migrantima i izbeglicama;”
• “Usmerava se svakodnevno na sve osobe bez razlike po polu, društvenom statusu, pripadnosću nekog grupi. Generalno i na svakodnevne pojave u društvu, ko god izrazi mišljenje koje je u suprotnosti, rizikuje da bude vređan, omalovažavan na drustvenim mrežama, platformama itd.”

Da je govor mržnje bio upućen njima obeležilo je 28% ispitanika. Razlog su uglavnom bili komentari na društvenim mrežama.  Ovo su ispitanici navodili:

• “Hajka zbog stereotipa vezanih za posao;”
• “Mrzeli su me stranci što sam Srbin, mrzeli su me naši što nisam kao ostali...;”
• “Muž me je vređao, društvo mi vređa profesiju;”
• “Napiše u komentaru svoje mišljenje i onda se na kače neki i krenu da vređaju i prete;”
• “Nekima se nisu svidele moje objave (iako nisu bile protiv njih!) i nagrdili me "k'o tuđeg", više puta;” 
• “Neukusni i uvredljivi komentari na račun mog društvenog zalaganja;”
• “Pretnje muža jer sam ga ostavila i to baš zbog nasilja;”
• “Psovanje, vređanje, pretnje na osnovu mojih komentara na neku temu;”
• “Uglavnom ružne reči sa pominjanjem inteligencije, muških polnih organa i nekim ogavnostima.”

Kada su u pitanju mediji, ispitanici su uočili da je govor mržnje okrenut ka neistomišljenicima, najčešće prema političkim protivnicima. Takođe, uočili su da je govor mržnje okrenut i prema onima koji govore suprotno od narativa određenog medija. Ovo su neki od odgovora:

• “Aktuelno je dominantan politički govor, milim da je to opšte poznato;”
• “Osobama različitog stava i mišljenja od sagovornika. Promovisanje nasilnog i neprikladnog sadržaja kroz rijaliti programe;”
• “Politička opredeljenja, nezakoniti pritisci… Gomila neadekvatnih i nekorektnih izjava;”
• “Politički akteri koriste govor mržnje kao uobičajeni način komunikacije. Mržnja i pretnje su usmerene protiv svakog drugačijeg mišljenja. Problem je što mediji ne sankcionišu ovakvo ponašanje već celosti prenose;”
• “Političkih protivnika, ali i sveprisutna mizoginija, najčešće provučena kroz filter "humora";”
• “Protiv svakoga ko misli drugacije uod narativa koji taj mediji podrzava (ideologija nije vazna);”
• “U zavisnosti od televizije zavisi i govor mržnje;”
• “Protiv neistomišljenika orijentacije tog medija;"
• “Žene, starije žene, žene u menopauzi. Najvećim delom žene, pa Romi, političari itd;”
• “Zavisi koja je tema aktuelna.”

Većina ispitanika smatra da mediji doprinose povećanju nasilja u društvu.

Kao glavne razloge za to ispitanici izdvajaju senzacionalizam, neetičko izveštavanje o nasilju, ali i drugim temama, rijaliti programe putem kojih se propagiraju iskrivljene vrednosti, kao i to što pojedini mediji šire atmosferu mržnje i podela. Ovo su neka od obrazloženja:

• “Eventualno previše crne hronike. Rijaliti jeste problem, problem za one koji gledaju takve formate i izlazu decu tom užasu. Po meni, tu je potreban zakon da se pusta posle 22h;”
• “Doprinose, tipičan primer je Ribnikar. Posle toga, koliko pita se pisalo da su deca donosila noževe u skole?”
• “Ispiranje mozga građana, gotovo svakodnevna duga obraćanja jednog zlostavljača, koga, nažalost, kopiraju mnogi rukovodioci. Odsustvo bilo kakvog kvalitetnog sadržaja u najgledanijim sadržajima, odsustvo dijaloga, pristojnog razgovora na bilo koju temu u kome se sagovornik sasluša bez prekidanja, kome se argumentovano odgovara uz uvažavanje;”
• “Kroz rijaliti programe prikazuje se neprimerni sadržaji deci, kao i kroz davanje medijskog prostora u emisijama osobama bez zanimanja i sumnjivog morala da svakodnevno promovišu nerad i laku zaradu novca, pa tako i influenseri koji zarađuju milione ne radeći ništa i smišljajući određene izazove koji mogu biti štetni i opasni po život mladih. Konstantno se promoviše blud, nemoral, kocka koji ruinirajuće deluju na mlade ljude i narušavaju celokupan društveni poredak, dovodeći mlade u zabludu o postojanju ,,luksuznog života bez muke'', kao i potrebe da sve bude savršeno počevši od fizičkog izgleda, te otvaraju vrata lako za psihičke poremećaje kojima doprinose razne vrste nezadovoljstva. Pravi uzori u društvu su nestali upravo zbog uvažavanja ovakvih današnjih vrednosti. Smatram da smo na skroz pogrešnom putu kao društvo;”
• “Kroz svakodnevno izveštavanje, nasilnici uviđaju da nisu jedini. Pravdaju se sami sebi da je to normalno, kad se već mnogi tako ponašaju. Deo omladine čezne za popularnošću, pa makar i tako što će dospeti na društvene mreže kao zlostavljači;”
• “Mediji su puni senzacionalizma, a tužno je što se taj senzacionalizam odnosi najviše na nesrećama, ubistvima, batinama i sl. Kao da postoji skrivena radost zbog nesreće tamo nekoga i neko uživanje u tom. Da mediji korektno izveštavaju ne bi prikazivali stravične slike i ulazili u najsitnije detalje objašnjavanja nekog nesrećnog slučaja i to još senzacionalistički. Blagi užas i apsolutno neprihvatljivo;”
• “Mediji su usvojili senzaciju kao stil pisanja, raspiruju mržnju među polovima, nacijama, unose razdor i nemir, objavljuju neprovereno, objavljuju minorno, a neće da objave važno;”
• “Način na koji mediji izveštavaju, a koji uglavnom ne bude potkrepljen pravim činjenicama, dovodi do toga da se povećava nasilje, bilo putem društvenih mreža, bilo uživo ili putem televizije. Jedan od primera je i prenošenje rijaliti programa;”
• “Prisustvo nasilja u medijima postepeno uvodi toleranciju ka određenim stepenima nasilja, zato što se tako nasilje percipira kao normalna a ponekad i poželjna pojava;”
• “Retorika, izbor emisija koje se plasiraju, konstantno forsiranje negativnog sadržaja i događaja. Popularizacija kriminala, prostitucije, svih vidova krađe, isključivog individualizma i nebriga o sopstvenoj zemlji i društvu uopste. Uvek je neko drugi kriv, nikada nismo mi, neprihvatanje odgovornosti ze greške. Perfidno i skriveno provlačenje poruke da ako ti nešto ne odgovara to resiš nasiljem. Ako si napravio grešku i problem i to reši nasiljem. Kolektivna glorifikacija nasilnika i kriminalaca;”
• “Svode se na podgrevanje mržnje, pružajući konzumentima zadovoljenje najnižih pobuda. Naročito kod elektronskih medija.”

Na osnovu analize prvog dela ankete, gde je polovina ispitanika navela da je doživela neki oblik porodičnog nasilja, i rezultata predstavljenih u ovom tekstu, možemo zaključiti da je nasilje vrlo rasprostranjen problem u ovom društvu. I dalje je prisutan konzervativni mentalitet u kome se različitosti ne prihvataju, te i dalje postoje predrasude o LGBTQ+ osobama. Pojedini odgovori u kojima je iskazan negativan stav prema feminizmu potvrđuje patrijarhalni mentalitet, koji borba za ženska prava “preti da ugrozi”. 

Rezultati su pokazali da postoji i nepoverenje u institucije kada je u pitanju podrška žrtvama nasilja ili osetljivim društvenim grupama.

Ipak, odgovori ispitanika pokazuju i stav da nije nužno pripadati nekoj osetljivoj društvenoj grupi, već da su u Srbiji svi ljudi obespravljeni. Stanje u društvu takvo je da je dovoljno biti drugačijeg mišljenja o nekom pitanju, te da budete izloženi nekom obliku nasilja – govoru mržnje, verbalnom, digitalnom i sl. Sveopšte nezadovoljstvo najlakše je iskazati skrivajući se iza ekrana, pa su tako društvene mreže preplavljene govorom mržnje.

Ono što ukazuje na to da je u pitanju sistemski problem jeste da više od 90% ispitanika medije, one koji treba da rade isključivo u javnom interesu, vide kao one koji doprinose povećanju nasilja u društvu.