Stanje u društvu posle tragedije u Novom Sadu: Tuga i strah, buka, bes i nesanica

U momentu dok su se gasili životi 14 stradalih ljudi, kada se u petak nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu obrušila na njih, ostatak preživelih u Srbiji počeo je da oseća prve rekacije na težak stres, navodi list Danas koji je o tome razgovarao sa dve stručnjakinje iz oblasti psihijatrije i psihologije.
 
Redovna profesorka na Odelenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović kaže da svako ima različite mehanizme reakcije i odbrane od katastrofične realnosti.
 
"Svako od nas ima svoje mehanizme reakacije i odbrane od katastrofične realnosti, naročito posle prošlogodišnjih tragedija u "Ribnikaru" i selima kod Mladenovca, a ono što je zaista bila prva reakcija posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu je ponovo novi šok", kaže psihološkinja.
 
Hronična kolektivna traumatizacija 
 
"I to ne samo posle Ribnikara, koji jeste bio stvar koja nas je zatekla i šokirala. Onda se u međuvremenu desio čitav niz događaja, tako da smo mi svi u stanju podgrevanja traumatizacije na manjem ili većem planu", kaže profesorka Džamonja Ignjatović. 
 
Ona podseća na proteste protiv litijuma za koje kaže da su posledica straha zbog, kako kaže, "direktnog ugrožavanja našeg zdravlja" i dodaje da nas te informacije i stanje u kojem živimo iznova uznemiravaju, pa i "traumatizuju" 
 
"Slobodno možemo da kažemo da živimo hronično u jednoj kolektivnoj traumatizaciji. Kada se pojavi ponovo neka vest ona nas opet uzdrma, zaprepasti", ističe ona.
 
Naglašava da se u takvim situacijama uvek pitamo: "Da li je moguće da se još i to desilo"? S druge strane, druga misao je, kaže, da nas više ništa ne može iznenaditi.
 
"Imate dve paralelne kontradiktorne misli da u ovom društvu možete da očekujete bilo šta. Mi nemamo garancije o bezbednosti", dodaje ona.
Profesorka napominje da nema apsolutne bezbednosti, da se dešavaju prirodne katastrofe, velike saobraćajne nesreće, da je to doza rizika sa kojom živimo, ali da se sada osećamo da smo okruženi sa previše rizika.
 
"Više ni u šta ne možemo da budemo sigurni. A što je još gore, ne možemo da budemo sigurni u one koji bi trebalo da nam pruže tu sigurnost. Ako su isti oni koji treba da saniraju posledice ili da utvrde odgovornost koji je potencijalno ugrožavaju, onda ste u mnogo većem stepenu traumatizacije", ističe ona.
 
Ona kaže da je posle takve nesreće normalno je kolektivno tugovanje i iskazivanje empatije paljenjem sveća.Nesreće pogađaju celo društvo sa ljudi kroz kolektivne rituale, pokazuju emocije i to ima isceljujuću funkciju, napominje ona.
 
"Međutim, u ovim situacijama to nije dovoljno. Sledeća reakcija je traženje odgovornosti što se ne osećamo bezbedno na onim mestima na kojima bi morali da se tako osećamo. Prvo što ćemo pomisliti prelazeći preko novog mosta biće da li je to bezedno, da li se dobro gradilo, od kog materijala, ko je konstruisao taj most, da li su to stručni ljudi, da li se štedelo na meterijalu, da li je neko krao na tome. Naravno, da ovo što se desilo u Novom Sadu nije smišljeno da nekoga ubije, ali takav stepen nemara i neodgovornosti kojim ugrožavate živote ljudi je nedopustiv. I zato se zahtevaju ostavke, smene i to svih koji su u to uključeni, uključujući i one koji su doprineli da se takav sistem rada, mišljenja, vrednosti učvrsti u ovoj sredini”, objašnjava sagovornica Danasa.
 
Naše stanje sada odražava rečenica "Svi smo mi ispod nadstrešnice"
 
Na pitanje da li je ovo kraj, da li smo konačno lupili o zid i rekli da nema dalje, ona kaže:
 
"To će zavisiti od naše ukupne reakcije. Pitanje koje svi postavljemo je "dokle", "šta je sledeće". Mislim da ne sme ništa sledeće da se desi. Ovo bi moralo da bude kraj. Nemam nikave garancije da to i jeste kraj i da će reakcija društva i oodgovornih biti takva da se to zaustavi, ali ne znam šta bi trebalo još da čekamo. Doživljaj nesigurnosti je opravdan. U ovom trenutku ta tuga i strah koju osećamo će se vrlo lako transformisati i u bes. Jer ljudi su, ne samo uplašeni i tužni, već i besni. Naše stanje sada odražava rečenica “Svi smo mi ispod nadstrešnice”. Uprkos toj nesigurnosti i nestabilnosti mi nemamo prava da širimo paniku. Trebalo bi da nastavimo svoj život zato što je važno da se krećemo, da živimo jer će nam to jedino pomoći da se nosimo sa traumom, ali i aktivan odnos prema tome je, takođe, važan. Da svi istrajno zahtevamo i odgovornost i preduzimanje svih mera, proveru svih ugovora građevinskih, da se sve stvari otvore jer imamo pravo da znamo da li smo bezbedni. Dramatične situacije donose i dramatična osećanja, treba nastaviti svoje živote, ali ne da pređemo preko svega kao da se ništa nije desilo", ističe ona.
 
Reakcija na težak stres
 
Ljiljana Simić, psihijatar u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" dodaje da u medicinskoj psihijatrijskoj klasifikaciji postoji nešto što se dijagnostikuje kao reakcija na težak stres.
 
"Ovo je jedna situacija koja bi mogla medicinski da se podvede pod to bez obzira na to što govorimo u smislu populacije. Generalno događaj koji se desio ipak je afektirao sve nas da se osećamo, pre svega, tužno, donekle uznemireno, sigurno da kod nekih ljudi postoji osećaj nebezbednosti, razmišljanja o tom događaju, koji je zaista vrlo traumatski sa posledicama gubitka ljudskih života. Sigurno je da se opšte stanje napetosti manifestuje se padom raspoloženja, disfunkcionalnosti na poslu, moguće i gubitkom sna. Ove stvari su izuzetno velikog intenziteta i imaju neko svoje trajanje. Prirodno je da ta reakcija na stres ima svoje vremensko trajanje koje se meri danima", objašnjava Simić.
 
Kako dodaje, svako od nas ima svoje mehanizme odbrane i za racionalizaciju.
 
"Ako se desi da su tegobe kontinuirano jake, da se kontinuiramo plašimo, osećamo ugroženost i nebezbednost, razdraživljiji smo, napetiji, teško se upuštamo u komunikaciju čak i sa ukućanima, imamo košmarne snove, onda u narednim danima možemo da potražimo pomoć stručnjaka", pojašnjava ona.
 
Kako navodi, svi smo vrlo traumatizovani posle "Ribnikara" i nivo stresova nastavio se u serijalu.
 
"Moramo da imamo racionalniji pristup prema životu i poverenje u institucije, jer ako se dovedemo u sumnju onda možemo da odemo u čak psihijatrijska obolevanja koja bi se širila dalje i dobijala na intenzitetu", navodi psihijatar Ljiljana Simić.