Vraćanje obaveznog vojnog roka u Srbiji: Nedostatak zakona, para i volje

Zapravo, tokom vikenda celu priču je aktuelizovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakon što je potpisao saglasnost da se obavezni vojni rok u Srbiju vrati i da traje 75 dana.

„Verujem da će Vlada Srbije to da prihvati. Naša vojska mora da bude sve jača i snažnija i da odvrati one koji nam prete“, rekao je Vučić na svečanoj promociji najmlađih oficira Vojske Srbije u subotu na platou ispred Skupštine Srbije.

„Želim da svi razumete i koliko nam je potrebna jaka vojska i koliko nam je važno da pravimo i kupujemo novo naoružanje. Nije naša želja da nekoga napadamo, ali hoćemo da odvratimo one koji nam prete, a vi ste taj bedem i najčvršća stena tog odvraćanja“, poručio je Vučić pred oficirima i vojnicima.

Time je, uz „vruće“ teme poput kopanja litijuma ili situacije na severu Kosova, Srbija dobila još jednu temu o kojoj bi mogla da razmišlja do leta naredne godine, kada bi prema nekim najavama iz vlasti, prve generacije novih vojnika mogle da krenu u kasarne na obavezno odsluženje vojnog roka.

Najveći problem u ovom trenutku nije poruka iz vrha vlasti o vraćanju obaveznog vojnog roka, već sva druga pitanja koja prate ovu temu – od onih osnovnih ko će služiti, gde će služiti, kako će služiti, zašto 75 dana, do onih malo težih pitanja o tome odakle će doći novac za to ili šta o svemu misle građani i oni koji bi trebalo da obuku uniforme i stave puške o desno rame.

Onaj deo javnosti koji kritički razmatra poteze vlasti odmah je, kao prvo, postavio pitanje Vučićevog „davanja saglasnosti“ na vraćanje obaveznog vojnog roka. Kako u razgovoru za Glas Amerike kaže penzionisani visoki vojni zvaničnik i sadašnji član stranke „Srce“ Petar Bošković, ovaj „ad hoc“ način vraćanja pitanja vojnog roka je u suprotnosti sa zakonskim normama.

„Kada je reč o vojnom roku, zakon kaže da samo u slučaju vanrednog stanja ili ratnog stanja Vučić može donositi odluke o vojnom roku. To donosi Skupština i to donosi vlada“, ističe Bošković. Dodaje i da je to vrlo slično drugoj temi – da Vučić sam sebe, ali i ljudi iz njegovog okruženja, ga nazivaju „vrhovnim komandantom“, titulom koja po njegovim rečima, posle smrti Josipa Broza ne postoji više na ovim prostorima.

Slično razmišlja i ekspert Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Vuk Vuksanović, koji postavlja pitanje zakonskih normi koje bi pratile vraćanje u igru obaveznog vojnog roka za muškarce i dobrovoljnog za žene.

„Sada to u suštini ne znači ništa sa stanovišta srpskih pravnih procedura, zato što u ovom slučaju nije povučena stara odluka vlade o obustavi služenja vojnog roka, a isto tako nisu promenjeni ni zakoni o vojsci i zakon o vojnoj obavezi. To zapravo ostavlja taj prostor za sumnju da li će zaista doći do tog povratka obaveznog služenja vojnog roka“.

Takođe, Vuksanović postavlja pitanje i obrazloženja koje je javnosti ponudio predsednik Srbije rečenicom da Srbija ne želi nikoga da napada, već da hoće na taj način da odvrati one koji joj prete i da vojska treba da bude najjači faktor tog odvraćanja.

„Nije usvojena nova strategija nacionalne bezbednosti, samim tim nije usvojena ni nova strategija odbrane – znači uopšte nema ništa obrazloženja sa kojim se to globalnim i regionalnim bezbednosnim okruženjem Srbija suočava, ne postoje procene koji su trenutni srpski vojni kapaciteti i kakvi bi trebalo da budu srpski nacionalni kapaciteti da se izborila sa bilo kakvim bezbednosnim izazovima i pretnjama iz regionalnog i globalnog bezbednosnog okruženja. Ništa od toga ne postoji“, kaže još Vuksanović.

Da li se može osposobiti vojnik za 75 dana?
Kao nekadašnji profesionalni vojnik, Bošković postavlja pitanje zbog čega se upravo sada vraća obavezni vojni rok u Srbiji i podseća da je i dalje na snazi mogućnost dobrovoljnog služenja vojnog roka, koje po njegovim rečima traje šest meseci.

„A obavezni vojni rok treba da traje 75 dana. Za 75 dana, sem pešadijske obuke i osnovne obuke vi ne možete uraditi ništa. Znači ne možete dobiti ono što je postojalo nekad u vojsci – VES, to jest vojnoevidenciona specijalnost. Ne možete dobiti strelca, nišandžiju, tenkistu za dva i po meseca. Jer to se radi u naredna tri meseca. I ta obuka se završavala za šest meseci, da bi ga za šest meseci imali u jedinici gde bi on onda na vežbama dolazi do potpune upotrebljivosti“, podseća Bošković na vreme kada je vojni rok trajao najmanje godinu dana.

Tada su, kako ističe Bošković postojali načelnici uprave za ljudske resurse koji su brinuli o svim ovim pitanjima, a danas se gotovo ništa ne zna o tome.

„Šta znamo? Znamo da imamo centre za obuku koji nisu u besprekornom stanju i mislim da će se bazirati na tim centrima za obuku i na po kojoj kasarni. Vi da biste primili vojnike, vi morate sad da radite po novim standardima, ne možete više kao nekada da trpati 50 vojnika u 50 kvadrata sa krevetima na sprat. Vi morate sada 10 do 12 ljudi da stavite u prostoriju, morate da im obezbedite Internet i mnogo toga još. Tu moraju da dođu kuvari, krojači, pekari, vi morate da imate tri glavna obroka i dve užine, morate da ispoštujete tablicu ishrane koja je neminovnost za vojnike. Znači vi ponovo morate da uvedete kompletnu logistiku koja ni najmanje nije jednostavna“.

Kako smatra Vuksanović, današnje generacije su podeljene oko pitanja služenja vojnog roka, pri čemu su, kako kaže, uglavnom starije generacije za vraćanje vojnog roka jer imaju romantičarsko shvatanje iz vremena JNA i koji vojsku ne doživljavaju kao profesionalnu instituciju ili kao instituciju nacionalne bezbednosti, nego kao neku vaspitnu instituciju.

To je, po njegovom mišljenju prevaziđeno stanovište koje posle raspada bivše Jugoslavije više ne drži vodu, dok nove generacije mladih imaju sasvim drugačije životne navike od generacija svojih očeva i dedova.

„Da se ne lažemo – novim generacijama će vam trebati 75 dana tog novog vojnog roka samo da ih skinete sa Instagrama. Ako vi nove generacije koje imaju drugačije životne navike, drugačije stilove života, odvučete od relativno udobnog civilnog života i sa tržišta rada da bi služili prevaziđenu obuku 20. veka, koja im ne može mnogo pomoći u konfliktima 21. veka, vi onda navlačite potencijalno gnev omladine koja je do sada bila uglavnom politički pasivizirana. Ali da li se to onda može promeniti – možda na sledećim izborima da glasaju za nekog drugog, protiv vlade koja ih je terala da provode 2,5 meseca u nezadovoljavajućim kasarnama“, ističe Vuksanović u razgovoru za Glas Amerike.

Bošković naglašava da nije sporno samo pitanje trajanja novog obaveznog vojnog roka, već i popunjenosti vojnih kapaciteta. Kada je Vučić bio ministar odbrane 2013. godine, popunjenost vojske, odnosno profesionalnog vojnog kadra bio je viši od 95 posto. Danas je to vojna tajna u Srbiji, dok sa druge strane, po međunarodnim sporazumima o razoružanju koje je Srbija potpisala, Hrvati, Mađari ili Rumuni tačno znaju naše brojno stanje, ističe Bošković.

„Radi se o jednoj daleko složenijoj problematici, a to je da vam je oko 13.000 ljudi napustilo u poslednjih pet godina vojsku. A kad vam ljudi napuste vojsku, kad nemate dovoljnu popunjenost, znači da nemate ni dovoljnu obučenost, a to znači da ne možete izvršiti namenske zadatke za koje ste sposobni, koji su potrebni“.

Kako smatra Bošković, kao i Rio Tinto, i pitanje vraćanja obaveznog vojnog roka služi isključivo da se napravi dimna zavesa sa problem Kosova, koji postaje sve veći problem vlastima u Srbiji.

Vuk Vukasanović takođe smatra da je vraćanje vojnog roka jedan od spinova kojim vlasti pokušavaju da zamaskiraju druga važna pitanja poput kopanja litijuma ili Kosova. A time se, ujedno, pokušava sakriti i stanje u vojsci.

„Na ovaj način se pokušava maskirati mnogo manje zadovoljavajuće stanje u vojsci od onoga što se prezentuje javnosti – jer ono što je glavni problem srpske vojske je masovni odliv profesionalnog vojnog kadra. Ali o tome se uopšte ne govori zato što je vojska po istraživanjima javnog mnenja jedna od najpopularnijih nacionalnih institucija kojoj građani Srbije najviše veruju, i vlada koja ne bi dobro vodila brigu o vojsci bi potencijalno mogla loše da prođe“, smatra Vuksanović i dodaje da je veliko pitanje da li bi se vraćanjem vojnog roka vratio i profesionalni vojni kadar.

„Tih 75 dana koliko je najavljeno – to su savremenoj vojsci i u savremenom ratovanju nije dovoljno ni za šta, nije uopšte odgovarajuća obuka, kao recimo u Finskoj koja ima veoma adekvatan sistem služenja vojnog roka koji traje šest meseci“.

Kakav bi bio psihološki uticaj vojske na mlađe generacije?
Uz ogradu da nema nikakve veze sa političkim i geopolitičkim analizama, psihološkinja Ana Mirković kaže da je njen subjektivni utisak da priča o ponovnom uvođenju vojnog roka u Srbiji služi „samo da donese neku dozu magle“ koja služi za skretanje fokusa sa nekih drugih gorućih društvenih pitanja.

„Kada se ljudi kreću u magli onda ne vide šta se zaista dešava oko njih. Tako da, ja mislim da ovo jeste jedna tehnika propagande i pomeranja fokusa sa tema poput iskopavanja litijuma, Kosova, štrajka nastavnika i generalno rastućeg nezadovoljstva građana“, kaže ona.

U razgovoru za Glas Amerike ona ističe da se inicijativom za vraćanje služenja vojske podilazi „sve više rastućem nacionalizmu i desničarskoj orijentaciji mladih koje je sada svuda u svetu sve više zastupljena“, ali istovremeno misli da od te zamisli u konačnici neće biti ništa.

„Mislim da od toga neće biti ništa, baš kao što ni od svih ostalih obećanja nije bilo ništa, ali nekako se fijasku ovog obećanja radujem unapred jer mislim da nije održivo da u ovom trenutku, nakon praktično dve decenije pauze uvodite vojsku i to na način na koji su to objasnili. Meni to nema logike na hiljadu nivoa, na primer – gde će ta deca biti smeštena, gde su te kasarne? Onda – ko će sa tom decom raditi? Uopšte mi nije jasan ni taj pedagoški aspekt – kako će se toj deci obraćati jer je to jedna potpuno nova generacija koju čine prepametna, ali i preosetljiva deca“, navodi i dodaje da postoji još jedan problem u vidu nepoverenja.

„Setimo se šta se desilo pre ukidanja obaveznog vojnog roka u slučaju gardista na Dedinju“, kaže Mirković i dodaje da priče o JNA dolaze iz jednog sasvim drugačijeg vremena, dok „današnji mladi mogu da zamisle život samo uz igranje igrica“.

U tom kontekstu, Ana Mirković ocenjuje da generacija mladih za koju se pretpostavlja da će biti u obavezi da služe vojni rok – takav preokret nije ni zaslužila, niti da joj je to potrebno, niti da će pojedincima doneti nešto dobro.

„Istraživanja navode da su depresija i anksioznost inkorporirani u ličnost svakog mladog čoveka danas. Mislim da u generaciji mladih, nesigurnih ljudi koji žive u vrlo burnom civilizacijskom trenutku vojska može samo da doprinese pogoršanju njihovog mentalnog stanja. Ko će se baviti njihovim mentalnim zdravljem u vojsci i da li će komunikacija toj deci biti primerena?“

Sagovornica Glasa Amerike stava je da će, u slučaju da se služenje vojnog roka zaista i uvede, biti neophodno da se oforme psihološki timovi koji će pomagati mladima da se adaptiraju, a ističe i da je potrebno objasniti svrsishodnost služenja vojske u mirnodopskim uslovima.

„Danas autoriteti nisu isti kao u JNA – autoritet za mlade danas nije osoba koja ima epolete, već ona koja sluša i razume tu mladu osobu“, zaključuje Ana Mirković.

Sa druge strane, Vuk Vuksanović se vraća na na pitanja prigovora savesti i civilnog služenja vojnog roka, kada se takav vojni rok „služio“ u zdravstvenim ustavnovama i institucijama kulture.

„Da li danas su te institucije u stanju da prihvate te ljude? Pa onda isto tako ostaje taj drugi problem šta ćete sa onim koji ulože prigovor savesti, a moraju da služe u kasarni vojni rok, ali bez korišćenja oružja. Pitanje za pitanjem, deluje mi da ovde ima dosta političkog manevrisanja, a zapravo ne adekvatnog razgovora gde sve ovo vodi“.

Na kraju, ostaje i pitanje novca za celu operaciju vraćanja obaveznog vojnog roka, kaže Vuksanović.

„Mi smo proteklih godina bili jedna od retkih država na Balkanu koje su ispunjavale onaj standard NATO-a minimuma 2 odsto BDP-a za odbranu. I ove godine je to palo na 1,8, ali sada Vučić najavljuje tu i dodatnih 800 miliona evra ulaganja u vojsku, plus što ćemo još zbog ovih aviona Rafal ove i naredne godine morati da izdvojimo po 450 miliona evra za njih – to je već sada potencijalno skok na 3,5 odsto GDP-a za odbranu. Znači hipotetički da smo članica NATO bilo bi jako dobra članica“, zaključuje ekspert BCBP-a.