Ibar stao na svom izvorištu: Klimatolozi upozoravaju – vodu moramo pažljivo i racionalno da koristimo

Vodu da vrate nisu mogli, ali su danima meštani Novog Pazara i Tutina iz zaostalih bara u reci Ibar izvlačili ribe, kako bi ih prebacili u bezbedno stanište, piše N1.

„Žalosno. Naučio sam ovde da ima puno naroda – na kupanju, pecanju, al’ je veća sila…“, kaže Zeno Čalaković.

Vode ima od dela uliva reke Vidrenjak, na oko dva kilometra od granice sa Crnom Gorom, teritorija opštine Tutin, pa sve nizvodno do uliva u reku Zapadna Morava, navode iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

„Vodna inspekcija nije dobila predstavke u vezi sa za presušivanjem reke Ibar, već je do saznanja došla putem medija. Nakon tih saznanja vodni inspektor se uverio na licu mesta da na teritoriji Republike Srbije vode u vodotoku nema sve do uliva reke Vidrenjak, jer uzvodno od granice sa Crnom Gorom nije dotekla voda rekom Ibar. Nije bilo preduzimanja mera od strane vodne inspekcije“, kažu iz Ministarstva poljoprivrede šumarstva i vodoprivrede.

Na naše pitanje da li će nešto preduzeti u narednom periodu iz ovog ministarstva nije stiglo pojašnjenje, osim da je u pitanju suša.

„Ne možemo da kažemo da nismo spremni i da nismo znali, jer se sa donošenjem prvih planskih akata, koji se tiču adaptacije na klimatske promene, početo već 2015“, kaže Strahinja Macić iz inicijative „Pravo na vodu“.

„Ako bi klimatske promene bile ajkula, vode bi bile njeni zubi“, kaže Ljubiša Mijačić, viši istraživač InTER.

Glavni okvir u borbi protiv klimatskih promena je Pariski sporazum, koji su 2015. godine potpisale sve države na svetu.

Kako zaustaviti klimatske promene i izbeći najgora scenarija
„Ako hoćemo da zaustavimo klimatske promene i da izbegnemo ta najgora scenarija, ljudi treba do 2050. godine da prestanu da emituju gasove sa efektom staklene bašte“, kaže klimatolog Vladimir Đurđević.

Moramo se pomiriti sa činjenicom da vodni resursi postaju teže dostupni pa je neophodno promeniti i način upravljanja vodnim resursima.

„I na prvom mestu racionalizacija u vodosnabdevanju zato što mnogi sistemi za vodosnabdevanje su stari, imaju mnoge gubitke. U nekim gradovima čak prelaze 50 posto. Što znači da se 50 posto vode, koja je hemijski tretirana da bi ljudi mogli da je koriste u svojim domovima, izgubi na putu do česme. I to jednostavno ne sme da se dešava u ovakvim situacijama“, dodaje Đurđević.

„Procena je da nam za to treba oko 800 miliona evra. Što je čak i mala cifra za zadovoljavanjem tako esencijalne potrebe u odnosu na neke druge projekte“, objašnjava Macić.

Neophodno je napraviti prioritete u korišćenju vode. Na prvom mestu bi trebalo da bude vodosnabdevanje, zatim poljoprivreda i industrija, a nešto mora da ostane i prirodi.

„Deluje da, neki put, industrija ima prednost nad vodosnabdevanjem, zato što pojedine industrije koriste ogromne količine vode. Da bi industrija funkcionisala, njima se obezbeđuju odgovarajuće, dostupne, količine vode, dok, s druge strane, građani trpe“, navodi Đurđević.

A trpeće sve više ukoliko se što pre ne krene sa merama. Što se Ibra tiče prepoznat je i u Vašingtonskom sporazumu između Beograda i Prištine koji se bavi pitanjem jezera Gazivode.

„To će reći da je dijalog i integrisano upravljanje slivovima jedina metoda za izgradnju održivog rasta, ali i mira na ovim područjima. Jer ovaj vek će biti vek voda“, kaže Mijačić.

Iz godine u godinu biće je sve manje. Đurđević kaže da je ova godina, prema nekim parametrima, premašila i 2012-tu koja je smatrana rekordno sušnom. Tako jake suše se sada javljaju dva puta u deset godina.

„Do sredine ovog veka možemo da ih očekujemo tri do četiri puta. A ukoliko se nakon sredine ovog veka ne bude implementirao Pariski sporazum, do kraja 21. veka, u drugoj polovini, možemo očekivati da će osam od deset godina biti ovako sušne i ovo će da postane apsolutna normala“, upozorava klimatolog.

Iako o njima stalno govorimo, suše u Srbiji nisu zvanično prepoznate jer, ukazuje Đurđević, ne postoji zvanični prag za proglašenje ove elementarne nepogode.