„Ne postoji požar na deponiji koji je bezopasan“: Šta je uzrok, a šta rešenje?

Deponije gore širom Srbije, u proteklih nekoliko dana zapalile su se u Temerinu, Pančevu, Novom Sadu, Mladenovcu, a požar je nedavano zamalo zahvatio i deponiju u Vinči koja je u prošlosti više puta gorela.

Javnosti je dobro poznat i slučaj deponije Duboko kod Užica koja je ovog leta gorela više dana, a dim je ugrozio zdravlje velikog broja stanovnika tog kraja.

„Požari na deponijama i u hemijskim fabrikama, kao što je bio slučaj u Leskovcu, predstavljaju ozbiljan problem za životnu sredinu i zdravlje građana. Za razliku od, na primer šumskih požara, gde gori divlje rastinje, oni na deponijama proizvode veliku količinu opasnih i toksičnih jedinjenja“, kaže za Danas Milenko Jovanović iz Nacionalne ekološke asocijacije.

Na deponijama po Srbiji se incidenti poput požara dešavaju jer velika većina njih zapravo nisu prave sanitarne deponije već smetlišta.

„Prava sanitarna deponija je projektovana tako da štiti okolinu, posebno od procedne vode koja ne sme dospeti ni u podzemne ni u površinske vode. Takođe, sanitarna deponija je dizajnirana tako da se spreči paljenje deponijskih gasova, prvenstveno metana“, kaže Jovanović.

Kako dalje objašnjava metan se na deponijama stvara zbog anaerobnog, bezkiseoničkog raspadanja organskih materija koje potiču uglavnom iz komunalnog otpada.

„Nažalost, na tim deponijama često ima i opasnog otpada, što povećava spektar opasnih materija nastalih u požaru, požari nastaju samozapaljivanjem ili eksplozijom metana, jer je metan u kontaktu s kiseonikom zapaljiv i eksplozivan“, priča Jovanović.

Koliko će opasnih jedinjenja biti emitovano zavisi od površine zahvaćene požarom, dužine trajanja požara i od toga šta se sve nalazi na deponiji, a to je kako kaže Jovanović gotovo nemoguće utvrditi.

„Kada dođe do požara, neminovno se emituju dioksini, furani i još desetine opasnih jedinjenja“, kaže on.

On naglašava da ne postoji požar na deponiji koji može biti bezopasan po zdravlje građana.

„Laž je da su ti požari bezopasni samo zato što se ne mere specifične zagađujuće materije, jer, iskreno rečeno, nemamo resursa za to širom Srbije.To je kao da kažete da nemate temperaturu samo zato što nemate toplomer da je izmerite“, priča Jovaović.

Dodaje i da je vlast nerazumno ostavila bez finansiranja obe neophodne eko toksikološke jedinice koje su imale dežurstva 24 sata i reagovale u slučaju ekoloških udesa.

U pitanju su beogradski Gradski zavod za javno zdravlje i zavod u Ćupriji.

Napominje da u slučajevima požara na deponijama uvek treba da se preventivno proglasi vanredna situacija na području bližem ili daljem od deponije što zavisi do  intenziteta požara i smera vetra.

„Suvo vreme koje traje nedeljama i visoke temperature sigurno su nepovoljno uticale na predispoziciju za požare. Ali požar je nastao zbog nebrige i neadekvatnog zbrinjavanja otpada“, kaže Jovanović.

 
Kao primer je naveo sanitarnu deponiju Duboko kod Užica koja je gorela iako, kako kaže, nije smelo da se desi.

„Ona je projektovana tako da nema metana u toj količini da bi mogao da se zapali. To se postiže sistemom cevi koje odvode metan ili ga planski spaljuju. Ove deponije koje gore po Srbiji, kao svećice na rođendanskoj torti, gore pre svega zbog neadekvatnog zbrinjavanja otpada“, priča Jovanović.

Ističe da Zakon o otpadu treba da predvidi prikupljanje već odvojenog otpada, da se ne spaljuju plastične kese na deponijama, i da one ne služe kao mesta gde se sakupljaju sekundarne sirovine.

„Ali i pored mnogih dobrih zakonskih rešenja institucije nastavljaju da nesprovode zakone pod uticajem partijskih zadataka i naloga“, kaže Jovanović.

Direktor centra za lokalnu samoupravu Nikola Jovanović kaže da su odlaganje otpada i upravljanje deponijama u nadležnosti lokalnih samouprava.

Ali, kako dodaje, tu postoje dva problema.

„Prvi je da lokalne samouprave često nemaju sredstva ni znanje za upravljanje otpadom, a drugi je da postoji veliki broj divljih deponija, o kojima niko ne brine, a svi znaju da postoje i da su opasnost“, kaže Nikola Jovanović.

U Beogradu, kako kaže postoje tri gradske deponije, a pored one najveće, nove deponije u Vinči, tu su u deponije u Mladenovcu i Sopotu.

„I tu postoje problemi. Prvi je da u Beogradu ima oko 30 većih divljih deponija, a drugi je da stara deponija u Vinči nije sanirana ni rekultivisana“, objašnjava Nikola Jovanović.

„Izlišno je i pominjati da nema doslednog odvajanja otpada, reciklažnih centara, a mene posebno boli šta mnogi koriste potoke i reke u Beogradu za odlaganje smeća, ulja i drugih otpadnih materija“, zaključuje Jovanović.