Voda je svetinja, čuvajući nju – štitimo i sebe

Ne, nadalje nije prvenstveno reč o vodi kao izvoru života, kao njegovom neophodnom sastojku, ni o pijaćoj vodi, a ni o onoj za nasušnoj za navodnjavanje bašta i useva.

Niti o kiši, pa ni o ledu. Tekuća voda, poglavito ona rečna simbolizuje prolaznost, hod vremena, ali i naše męne, neumitne promene u čoveku.

„Ne možeš dva puta ući u istu reku“, veli Heraklit. Ne govorim ni o vodama kao količinski preovlađujućem prostranstvu u odnosu na zemaljsko kopno. Ne mislim ni na „vodu“ koja je nekima figurativno „ušla u uši“.

Pritom, u ovom zapisu nisam odveć daleko od takozvane plodove vode koja okružuje fetus živog bića, omogućujući mu opstanak i razvoj.

Na koncu, izlazak ljudske jedinke u stvarnost, u neizvesnu svetlost ili tamu bivstvovanja.

Pišem prvenstveno o vodi u prirodi, slatkoj i slanoj. Stajaćoj ili tekućoj. O onoj kraj koje se često zaustavimo, pored nje umorni sednemo.

Ili se u njoj okupamo, osvežimo, samo umijemo ili pak zadovoljno plivamo. U vodenim sportovima se takmičimo, lovimo ribu. Plovnom vodom prevoze se putnici i teret, u moru i u okeanima ronimo, istražujemo tamošnj svet, so iz mora crpimo, u avanture krećemo: krstarimo i fotografišermo morske pejzaže, za delfinima katkad tragamo, a ko zna – možda i moderne sirene tom prilikom negde fantazmagorično „susretnemo“!?

Tekuća voda je ogromna energija: primerice, struja iz hidrocentrala i brašno iz mlina su rezultat njene nadiruće snage.

U starim mitologijama (vavilonskoj, rimskoj, grčkoj) voda se direktno povezuje sa bogovima – bilo da se oni iz nje, odnosno u njoj rađaju, bilo da im je u vodi stanište.

Voda je „konkurencija“ suncu i nebu, ujedno „tehnički“ conditio sine qua non kako higijene i zdravlja ljudi, tako i njihove ljubavi i sreće.

O vodi suptilno, iznijansirano razmišljamo. Katkad se u njenoj neuznemirenoj bistrini, kada je to moguće, i ogledamo. Elem, setih se legendarnog Zuka Džumhura koji je voleo da uživa tako što u Neretvi hladi noge dok poluležeći lagano mezeti grožđe.

 
Zapravo, tema beleške je odnos tih svekolikih prirodnih voda sa čovekom, njihov „dijalog“ u kojem one imaju glavnu reč. One se mentalno povezuju sa tečnošću u čovekovom telu. Vode nam „pričaju“, „šapuću“ o prošlosti i sadašnjosti, štaviše i o budućnosti.

 
Opominju nas, motivišu, pa i kažnjavaju. Ali i opuštaju, smiruju, stabilizuju. Svojim kretanjem, talasanjem, zvukom i hukom, dubinom ili/i modrinom.

Tako se, uz pomoć nje i sa njom – vodom se vraćamo (rasutom?) sebi, bolje sagledavamo i nju i sopstvo; pred njom se ogolimo, ispovedamo.

Ne retko od nje očekujemo, bezmalo tražimo istinu, izlaz iz neke nevolje u koju smo zapali.

 
Da, prirodna voda je svojevrstan lek – njen izgled, boja, miris, obitavajući živi svet u njoj. Da li nas voda podseća odakle potičemo i kuda idemo?

Ko smo u stvari? Svaka takva vodena površina je tajna, zagonetka. Čudo. I mi sa njom, za sebe i druge.

Rečju, voda je svetinja. Čuvajući nju, da se ne zatruje i zatre, i da se njena okolina ne zagadi – štitimo i sebe.

„Mislim da je život gledati vodu. Čovek može naučiti toliko stvari“ . (Nikolas Sparks)

Autor je univerzitetski profesor prava