„Kontrola cena, služi da se odgovornost prebaci sa državnih organa na ‘zle trgovce'“

Ipak, čini se da smo osuđeni na stalno ponavljanje istih poteza, a neko bi rekao i grešaka.

Tako je u SAD, potpredsednica i kandidat Demokratske stranke za predsednika, Kamala Haris izašla sa idejom da se donese zakon kojim bi se zabranilo „pumpanje“ cena od strane proizvođača hrane i trgovaca.

Skoro pa istovremeno i premijer Srbije, doduše on posle izbora, čudi se kako su cene nekih proizvoda u Srbiji više nego u zemljama u okruženju, pita se ko to zida cene i zarađuje na građanima i najavljuje osnivanje radne grupe za marže.

 
U poslednje 3,5 godine, od početka mandata Džozefa Bajdena, cene hrane su skočila više od 20 odsto što pogađa veliki deo stanovništva. U Srbiji je, na primer, u martu 2023. godine godišnji rast cena hrane iznosio 27 odsto.

Prethodna vlada je takođe pokušala da privoli trgovce da spuste cene, pa smo imali akciju Bolja cena, koju su promovisali predednik Srbije, ministar finansija i ministar trgovine i to kako jedu sendviče sa parizerom za male pare. Marketinški stručnjaci bi umeli bolje da kažu zašto kampanja Bolja cena nije dala rezultata, mada je možda razlog i to što nije bila uključena BIA, čije učešće je Vučević najavio u radnoj grupi.

Imali smo prethodnih godina sličnu akciju sa trgovcima i smanjenjem cena u Francuskoj, a i u Mađarskoj gde ne samo da su ograničene cene hrane, nego i goriva, sve dok nije došlo u pitanje snabdevanje, pa su ograničenja brže bolje ukinuta. Inače tokom prethodne dve godine Mađarska je bila zemlja sa najvećom inflacijom u Evropi. I pored ograničenja cena.

 
Ekonomisti u najavama o ograničavanju marži i cena vide uglavnom populizam.

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ističe da se priča o maržama koristi da se odgovornost prebaci sa državnih organa na „zle trgovce“, a kao i kod nas i u SAD se koristi u populističke svrhe, doduše predizborne.

„Inflacija i ovde i u Evropi je posledica realnog rasta plata, ali to je nepopularno reći. Trgovačke marže nisu čista zarada, to je njihova dodata vrednost odakle isplaćuju troškove. One doduše mogu biti veće nego uobičajeno, ali to je pitanje za Komisiju za zaštitu konkurencije“, napominje Arsić.

Mihailo Gajić, ekonomista Libeka smatra da se kratkoročnim potezima pokušava stvoriti utisak da se nešto radi, plus što to ovakve mere nailaze na medijsku podršku.

 
„Cena je signal, informacija i ako one rastu to nači da se nešto poremetilo. Kao u ovim slučajevima možete da pokušate da smanjite cene, odnosno da lečite posledice, a ne uzrok. Ali onda možete očekivati nestašice, crno tržište ili neke oblike inflacije, kao na primer „šrinkflaciju“ kada cena ostaje ista, a smanjuje se količina proizvoda“, ističe Gajić.

On podseća na primer iz postpandemijskog perioda kada je država pokušala da ograniči marže na mleko, pa je nastao pomor krava muzara jer su mlekare smanjile otkup mleka. Došlo je do nestašica, pa je država onda morala da odobri interventni uvoz mleka iz Poljske i Češke, koje je bilo jeftinije od našeg, pa je onda dalje nastavljeno klanje mlečnih krava. Onda je država pokušala sa prelevmanima na uvoz mleka i mlećnih proizvoda, ali se onda umešala Evropska komisija jer je to protivno sporazumu o slobodnoj trgovini, da bi na kraju država dala veće premije na mleko.

„Ako imamo visoke cene hrane, možda bi umesto kontrole cena, država trebalo da uvede bolji sistem socijalne zaštite, da proširi obuhvat“, napominje on.

Da nešto tu baš nije u redu sa cenama pokazuju i podaci Eurostata za 2023. godinu gde su cene hrane, alkoholnih pića, odeće i obuće u Srbiji na nivou od 96 odsto proseka EU, a ukupna potrošnja domaćinstava je na 68 odsto EU proseka.

 
Drugim rečima, ako se nekom čini da su hrana i odeća u Srbiji skuplji ili bar jednako koštaju kao u Zapadnoj Evropi, iako imamo daleko manje plate nego oni, to je zato što čak i statistika to potvrđuje.

Naravno, ključni igrač na tržištu bi trebalo da bude Komisija za zaštitu konkurencije, koja bi trebalo da obezbedi iste uslove za sve, ili fer konkurenciju.

Kako ocenjuje Arsić, tu i tamo čuju se angdote o neformalnim grupama bliskim vlasti koje prete konkurenciji i zabranjuju uvoz nekih proizvoda čijom prodajom se i sami bave. Ali to je teško dokazati, a i državni organi retko vide ovakve slučajeve.