Stavovi aktivista grada: Iskopavanje litijuma

Dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava i pravnica Marija Simić smatra da je pitanje eksploatacije litijuma jedno od najvažnijih s kojima se naše društvo suočava u poslednjih decenija. Protivi se projektu Jadar i rudarenju litijuma od strane kompanije Rio Tinto, iako naglašava da nije ekspert za procenu posledica po životnu sredinu i zdravlje ljudi.

“Nema osnova za tvrdnju da ljudi koji nisu eksperti na ovim poljima nemaju šta o tome da kažu i nemaju pravo da se pitaju. Srpski građani nikada nisu imali prilike da se direktno izjasne i utiču na izabrane ekološke strategije, kao i ekonomske politike koje se isključivo baziraju na beskrajnom zaduživanju i stranim investicijama koje pritom i subvencionišemo, nezavisno da li im je izvor na Istoku ili Zapadu. Stoga mi već imamo brojne izvore zagađenja i bez Rio Tinta i vrlo niske ekološke standarde,” ističe Simić.

Simić postavlja nekoliko ključnih pitanja koja treba razmotriti, da li su određeni broj radnih mesta i minorna rudna renta dovoljan razlog za rudarenje Rio Tinta u oblasti kao što je Jadar, postoji li mogućnost da se na drugi način obezbedi veća zaposlenost, sem u ovakvim i sličnim industrijama, da li je nacionalizacija ovih resursa bolje rešenje od koncesije i predaje u ruke strancima, nezavisno od uticaja na životnu sredinu?

Podseća na istorijat Rio Tinta i brojne sporove protiv te kompanije, kao i na studije o stanju životne sredine i zdravlju ljudi nakon njihovog napuštanja rudarenja, što, prema njenim rečima, ne daje osnova za optimizam.

“Panguna rudnici koje je kompanija držala u Papua Novoj Gvineji predmet su niza sporova i istraživanja uticaja na zdravlje i životnu sredinu. U Britaniji započinje proces zbog zagađenja na Madagaskaru, čija su jezera i vodeni putevi zagađeni teškim metalima. Da li mi treba da dopustimo rizik da Rio Tinto najpre decenijama kopa i uništava naše resurse i zdravlje ljudi, a potom još tri decenije da se sa njima sporimo, samo da bi pristali da finansiraju studiju o pričinjenoj šteti, a sama studija štetu po sebi neće moći da sanira?”

Ekološka aktivistkinja iz Udruženja “Sova”, Ana Berišić, iznela je svoje mišljenje o problemima vezanim za rudnik, eksploataciju i preradu. Prema njenim rečima, problem nije samo u rudniku već i u načinu na koji država postupa prema tim resursima.

"Prodali su nas za neki procenat, a država kao država ne želi da da garancije na zaštitu životne sredine. Ne sme, jer zna da ne može. I tako ispada da država radi protiv nas, protiv svog naroda. Čile je nacionalizovao svoje ležište litijuma. Prvo Meksiko, a sada Čile, samo ove godine, nacionalizuju svoju industriju litijuma. Obe nacije zahtevaju da se litijum proizveden u zemlji prerađuje u zemlji kako bi se dodala vrednost i stvorilo bogatstvo za svoje ljude. Ovo nije oružavanje robe, već ostvarenje njene vrednosti na mestu gde se proizvodi. Indonezija je uradila isto sa svojim niklom, Peru (i Čile) gledaju na nacionalizaciju bakra, a afričke nacije koje su ograničile aktivnosti, pa čak i izbacile Evropljane, sada vrše pritisak na Kineze. Gori smo od Afrike," navodi Berišić.

"Kad se razmotre mišljenja i studije respektabilnog dela stručnjaka, nema dileme da eksploatacija rude litijuma može da se obavlja na razne načine koji su manje ili više štetni po životnu okolinu," mišljenja je Zvonimir Blagojević iz Udruženja Iskorak. 

"Ono što nudi Rio Tinto je očigledno nešto što donosi brz profit i ostavlja pustoš oko sebe. Takvi rudnici nigde ne postoje u čistoj prirodi koja je pogodna za zdrav život i za druge vidove sticanja benefita od 'čistih' proizvodnji, posebno u proizvodnji zdrave hrane kao kod nas u Srbiji. Oni se nalaze u pustinjama (ili pustošima) Australije, SAD, Južne Amerike, Kine itd. Zar nije dovoljno videti samo napuštene lokacije koje je iza sebe ostavio Rio Tinto?"

Blagojević dalje objašnjava da je Nemačka, koja je ostala bez jeftine ruske nafte i gasa, suočena sa velikim padom konkurentnosti na tržištu zbog visokih troškova energenata koji se ugrađuju u cene njenih proizvoda. 

"Zato je njenoj oligarhiji jako bitno da na brz način obezbedi brzu i laku zaradu na našem litijumu. To nije samo direktna zarada na sirovini nego i na niskim troškovima angažovane jeftine srpske radne snage, samim tim i niskim dažbinama, jeftinim energentima i ostalim činiocima koji ulaze u troškove proizvodnje. Ovo je posebno važno da se ostvari brzo, pre nego što litijum postane mnogo manje važna energetska komponenta."

Blagojević naglašava da je ovo posebno bitno zato što svetski naučnici već pronalaze pouzdanije i jeftinije materijale koji bi trebalo da zamene litijum. 

"Radi se na natrijumskim supstitutima, na bazi kuhinjske soli, za automobilske, telefonske i ostale baterije, usavršavaju se novi vidovi gorivnih ćelija na bazi vodonika i mnoge druge supstance, i može da se očekuje da će litijum vrlo brzo postati mnogo manje zanimljiv i isplativ globalnoj ekonomiji."

Slobodan Vasić iz Udruženja Solidarnost online takođe izražava ozbiljnu zabrinutost zbog planiranog iskopavanja litijuma na teritoriji koja je od vitalne važnosti za rezerve zdrave pijaće vode u Srbiji. On ističe da postoji visok rizik od zagađenja reke Jadar i svih vodotokova u tom delu zemlje, što bi moglo negativno uticati na čitav sliv Drine, Save i Dunava.

Vasić naglašava da tehnologija koja se planira koristiti za odvajanje rude još nigde na svetu nije primenjena na mestima poput Jadra, već u pustinjama daleko od vodotokova i naseljenih mesta. On ističe da su takva mesta posle eksploatacije izgledala kao površina Meseca, što dodatno povećava zabrinutost za ekološke posledice.

U osvrtu na postojeće rudnike uglja, Vasić podseća na dugogodišnje probleme sa zagađenjem vazduha i nedostatkom filtera u dimnjacima elektrana. Takođe, ukazuje na činjenicu da su mnoga sela ostala bez vode, a vodovodi nisu adekvatno izgrađeni, čak i kada su sredstva dodeljena. Kao primer navodi Rečicu, gde gradska uprava nije uspela da realizuje projekat vodovoda.

Čak i tamo gde se EPS smilovao i dodelio sredstva, kao u Rečici, gradska uprava nije smogla snage volje i načina da sa tim novcem meštanima napravi vodovod, iako je već 6 godina prošlo od dodele sredstava.   

On takođe ističe da su plodne oranice u stiškoj oblasti devastirane bez planova za rekultivaciju starih rudišta, uprkos postojanju preduzeća „RIO“ , koje nije sprovelo nikakve rekultivacione projekte. Umesto toga,  kako kaže, “planira se novo otimanje oranice za regionalnu deponiju”.

„Oko 3000 hektara plodne stiške oranice je devastirano i nikom ne pada na pamet da krene u rekultivaciju starih rudišta, čak je u te svrhe napravljeno je i preduzeće koje se zove „RIO“ - Rekultivacija I Ozelenjavanje . Da li je išta rekultivirano? Nije, niti se planira. Planira se novo otimanje oranice za regionalnu deponiju. 

Vasić zaključuje da, s obzirom na dosadašnje iskustvo sa domaćim kompanijama i preduzećima, ne veruje da će Rio Tinto biti bolji. Takođe, postavlja pitanje da li su kineske kompanije u Boru i Majdanpeku pokazale bolje rezultate u upravljanju neobnovljivim resursima.

„Naš glavni problem nije Rio Tinto, već Aleksandar Vučić. On je taj koji svakodnevno rasprodaje i uništava našu zemlju. “ izjavio je Stefan Vukić iz udruženja Prijatelji Čačalice.

„Što se tiče samog projekta Rio Tinta, nemam ništa posebno da dodam osim da bih zamolio ljude da poslušaju profesora Ratka Ristića, profesorku Draganu Đorđević, akademika Nenada Kostića i ostale eminentne stručnjake. Njihova reč o ovom projektu je od suštinskog značaja.“

Vukić je naglasio važnost radikalizacije i nastavka protesta koji se svakodnevno održavaju širom Srbije kako bi se sačuvalo ono što je ostalo.

„Istočna Srbija se svakodnevno uništava, počevši od Bora i Majdanpeka, a sada nameravaju da otvaraju rudnike i vetroparkove i u okolini Žagubice i Petrovca na Mlavi,“ dodao je.

„Za kraj bih poručio da se ljudi probude, inače nam ne preostaje ništa drugo nego da se svi iselimo iz Srbije,“ zaključio je Vukić.

Svi ovi stavovi ukazuju na ozbiljne sumnje u ekološke i društvene benefite planiranih rudarskih projekata i pozivaju na transparentnost i odgovorno upravljanje resursima zemlje.