Zašto nam gore deponije: Ukupno 3.500 smetlišta, a sanitarno uređeno samo 12

Vranje, Baroševac kod Lazarevca, Novi Pazar, Jovanovac kod Kragujevca, Banatski Karlovac, Alibunar, Valjevo, Kraljevo. Nešto ranije Užice, Loznica, Mladenovac i Temerin čine neprekinut niz požara na deponijama tokom leta u Srbiji.
Da u pitanju nije samo slučajnost već trend, pokazuje prolećni podatak Mreže za čistiji vazduh "Eko blok" da je broj požara na deponijama u Srbiji u poslednjih sedam godina utrostručen.
U Srbiji zvanično ima 2.689 divljih deponija, dok nezvanična brojka ide na više od 3.500. Od 26 strateški planiranih sanitarnih deponija - u Srbiji postoji svega 12.
 
Prema poslednjem objavljenom Izveštaju o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2023. godinu, ukupno ima 127 nesanitarnih deponija.
To su prema rečima Dejana Lekića iz Nacionalne ekološke organizacije (NEA) zapravo smetlišta na koje se odlaže komunalni otpad iz jedinica lokalne samouprave. Kako navodi, na 85% se i dalje aktivno odlaže otpad, a neadekvatno odlaganje je ujedno i najveći uzrok sve češćih požara na deponijama.

"Nepravilno odlaganje otpada na nehigijenskim deponijama izaziva ozbiljno zagađenje ne samo vazduha, već i zemljišta i podzemnih voda. Padavine koje prolaze kroz otpad rastvaraju štetne supstance, što dovodi do kontaminacije tla i podzemnih voda. Ovaj problem nije ograničen samo na lokalni nivo – zagađenje se širi na šire područje, ugrožavajući površinske vode, floru i faunu. Pored toga, otpad koji vetar raznosi dodatno zagađuje okolno zemljište, stvarajući još veće ekološke izazove”, kaže za portal N1 Dejan Lekić.
 
Prema njegovim rečima, ne postoje zvanični podaci o broju požara, već se beleži broj požara pri kojima interveniše Sektor za vanredne situacije MUP-a Republike Srbije. Postoje različiti izvori, a taj broj se kreće između 1.000 i 2.000 požara godišnje.
 
Igor Jezdimirović, predsednik udruženja "Inženjeri za zaštitu životne sredine", za N1 kaže da je glavni uzrok bacanja otpada apsolutno nerazumevanje samog sistema upravljanja otpadom od strane lokalnih samouprava i Ministarstva zaštite životne sredine, kao i nedostatak bilo kakve odgovornosti koje bi donosioce odluka naterao da se ovom temom pozabave i pitaju struku kako da reše ovaj problem.