Zoran Pavlović: Moramo da budemo tim da bismo uspeli – Planinarenje je timski sport

Zimski uspon na Grosglokner trajao je od 21. do 24 marta.

“Dva dana smo proveli u putu – jedan dan do Slovenije gde smo odmorili, a drugi dan od Slovenije do samog mesta odakle se kreće na uspon. Stigli smo rano drugog dana, tako da smo imali i ostatak dana da popnemo do neke visine. Imali smo cilj da dođemo do zimske sobe, jedne gde može da se prespava, da ne bismo spavali napolju. I uspeli smo u tome. To je bio zadatak prvog dana koji smo ostvarili”, kaže Pavlović.

Kako kaže, drugog dana uspona planiran je uspon na sam vrh.

“Drugog dana prognoza nam je bila dosta lošija. Imali smo jedan prozorčić dobrog vremena pre podne. To smo iskoristili i popeli se na vrh”, navodi Pavlović.

Grosglokner najviši je vrh Austrije, visine 3798 metara. Kako kaže Pavlović, važi za jedan od najtežih uspona u Alpima.

“Da bi se došlo do Grosgloknera, prethodno mora da se popne još jedan vrh, koji je veza za njega. Vrh je jako eksponiran. Rizičan je i leti, a pogotovo zimi, tako da smo ove godine, siguran sam, napravili najbolji rezultat što se tiče lednog zimskog penjanja. U stvari, to je već čist alpinizam”, ističe Pavlović.

Sa vrha su, kako dalje navodi, sišli bezbedno, ali, pošto je vreme počelo da se kvari,  hteli su da izbegnu da spavaju još jednu noć u zimskoj sobi.

“Teško je opisati kako to izgleda. Imate samo elementarne uslove da ste zaklonjeni, a u stvari je jako hladno. Spava se na temperaturi u minusu. Morate imati dobru opremu. Vreme je bilo jako loše. Krenuli smo dole i bili smo u velikom riziku po naše živote, tako da smo jedan deo sišli, videli smo da to ne ide u dobrom pravcu, pa smo se posle dva sata ponovo popeli do te zimske sobe, gde smo morali da prespavamo još jednu noć. To nam je bilo jako teško, ali kod tih uspona na prvom mestu je uvek bezbednost ljudi koje vodimo, a uspeh je na drugom mestu, tako da se uvek držim toga”, navodi Pavlović.

Sutradan je, prema njegovim rečima, vreme i dalje bilo loše, ali nije bilo jakog vetra te su uspeli da siđu sa tog dela.

“Kada smo prošli taj strmi deo, jako nezgodan za silazak, posle je sledio lednik. Lednik je nebezbedan u smislu što nikad ne znate kada će i gde će da se otvori lednička pukotina. Mi smo to sve bezbedno odradili, unavez išli i stigli smo do kraja dana skroz dole, jako umorni, ali i jako zadoljni. Imali smo male promrzline, koje se pojavljuju kao opekotine, javljaju se plihovi”, kaže Pavlović.

Temperatura je dostizala velike minuseve. Kako kaže Pavlović, sa udarima vetra bilo je oko minus 40.

“Ja sam imao dupli par rukavica i hladnoća je probijala. Oko mi se bilo zaledilo, morao je non-stop da se kruni led, zato što se trepavice sastave i ne može da se gleda, iako sam imao dobru zaštitu”, navodi Pavlović.

Ekipu koju je vodio sačinjavalo je osam planinara iz tri zemlje – Srbije, Crne Gore i Norveške. To su Danijela Vukićević, Aleksandar Marković, Mijodrag Knežević, Aleksandar Nađ, Vlada Maksimović, Boško Petrović i Igor Rakočević.

“Učesnici se prijavljuju na osnovu moje objave šta se penje. Kad se prijave, drugi korak je da oni meni šalju planinarsku autobiografiju da ja vidim šta su oni penjali, šta su završili od kurseva i planinarskih škola. Na osnovu toga ja stičem utisak da li smem tu osobu da povedem ili ne. Ovo je pre svega jako rizičan uspon. Kad izađeš na prvi vrh, Klajnglokner, vama je jedna noga na korak od 1000 metara provalije s jedne strane i 1000 metara provalije s druge. Bukvalno se ide po vrhu, ali nemate stazu, nego idete po šiljcima”, kaže Pavlović.

Kada je u pitanju priprema, Pavlović navodi da mu svaka akcija koju vodi služi kao neka vrsta pripreme.

“Stalno pričamo kako se diše, kako se korača pod jakim nagibom, kako se korača na ledu, kako po snegu, kako kad je jak vetar. Akcije vodim već sedam godina. Nisam nijedan vikend propustio. I kroz najobičnije akcije, nema veze da li je to pešačka ili penjačka, uvek ih edukujem. I kroz te lakše akcije mora stalno s ljudima da se priča, da se pokazuje kako se rukuje opremom, posebno sa tehničkom opremom, koju uzalud imate ako ne znate sa njom da radite”, rekao je Pavlović.

Što se tiče opreme, Pavlović ističe da planinari imaju izreku da cipela glavu čuva.

“Cipela mora da bude duboka, da pokriva skočni zglob, zato što je najčešća povreda kod planinara povreda skočnog zgloba. Ako stanete nezgodno, okrene se zglob i dolazi vrlo često dolazi do povreda”, kaže Pavlović.

Opremu čine pantalone, jakne i majice od materijala koji se brzo suše.

“Ako je težak uspon, mi se dosta znojimo, ali ne valja ako taj znoj stoji non-stop na nama. To su najmoderniji materijali, goroteks materijali, koji imaju veliku i jaku membranu. Imaju to svojstvo da, kad je hladno, manje hladnoće prolazi kroz tu membranu, a ona vlagu koju stvaramo izlazi od nas”, rekao je Pavlović.

Tehničku opremu, kako dalje navodi, čine kaciga, dereze koje se kače na cipele, cepin i dr.

“Ovo navedeno je lična oprema. Postoji i zajednička oprema, užarija. Mi, lednik ne smemo da pređemo ako nismo u nekoj navezi. Ja, recimo, vodim jednu navezu, razvučem uže, pa je na sledećih deset metara drugi planinar koga zakačim. U slučaju da jedan propadne, ostali su na užetu, pa mogu da zaustave ovoga da ne propadne u ambis”, objašnjava Pavlović.

Organizam se za temperaturne promene na visinama priprema dugoročno.  

“Mahom visokogorci, kako zovemo planinare koji vole da penju vrhove preko 2000 metara, nemaju taj problem, zato što su oni već uhodani u te visine. Naš organizam jako dobro pamti visine i sasvim dobro reaguje. Ono što je isto jako bitno napomenuti je da, kada penjete, pešačite, ukoliko polako pešačite, vi i tog trenutka, navikavate svoj organizam na sve teže uslove, u smislu manjka vazduha, oštrije klime, niže temperature, nižeg vazdušnog pritiska, tako da u tome jeste poenta. Kada se ide na velike visine, ide se što sporije”, kaže Pavlović.

Zoran Pavlović planinarenjem se bavi 15 godina, a privuklo ga je to što voli prirodu, voli da komuniciram s ljudima, da se druži i to što voli sport. Planinarski vodič je 12-13 godina. Pitali smo ga koje veštine i sposobnosti mora da ima jedan planinarski vodič.

“Prvo i osnovno je da se dobro snalazi u prirodi, a to je orijentacija. U prirodi se jako dobro snalazim. Znam lepo da čitam topografske karte. Kad se nacrta topografska karta, ona  ima znakove –  šta pokazuje put, šta pokazuje potok. Kad gledam tu kartu, ja to u glavi reprodukujemu prirodi, tako da mi je uvek lako da se snađem. I to je ključno kod vodiča”, smatra Pavlović.

Kada je u pitanju rad sa ljudima i koordinacija tima, Pavlović navodi da je sve je u priči.

“Pričamo, vidimo odmah da li se slažemo, da li smo na istoj talasnoj dužini. Desi se da ima ljudi koji se ne slažu sa vama u nekom segmentu penjanja. Onda je bolje da ne idemo zajedno, jer to odmah može proizvesti veliki problem na usponu. Meni se često desi da nekim blažim putem kažem planinarima da određena akcija nije za njih i da nisu za moju ekipu jer u ekipi tražim nešto drugo. Ja volim slogu, volim da jedan drugom pomognu. Moramo da budemo tim da bismo uspeli. Svi misle da je planinarenje pojedinačno, a nije. To je timski sport”, ističe Pavlović.

Pre nego što se odluče da krenu na veće visine, planinari treba da savladaju ono osnovno i da krenu od najlakših tura.

“Nama svakodnevno dolaze ljudi koji bi želeli da se bave planinarenjem i uvek im kažem da krenu od onih najlakših tura. Videćete vi svoje mogućnosti na toj turi, da li vam odgovara da bude teže, duže, više penjanja, više skakanja. Treba postepeno ulaziti u priču. I ne valja ako povedemo nekog ko prvi put dođe na neku tešku turu. To može odmah da ga odbije i da kažu da to nije za njih. Prvo, i zbog obuć. Ti ljudi kad dođu nisu opremljeni. Ne može se u patikama ići kao u cipelama. To je ključno. Posle ljudi sami vide i  pronalaze se. Nije to kod nas samo klasično planinarenje. Mi imamo, ovde imamo i kanjoninge, što je isto jako interesantno, rafting, regate, orijentacije, planinarsko trčanje. Znači, postoji čitav spektar disciplina. Nekom je interesantno jedno, drugom drugo, ali najveći deo se bavi klasičnim planinarenjem i voli te velike visine”, navodi Pavlović.

Kako kaže, dešava se često da iz Požarevca, gde je leti  temperatura plus 40, krenu na neku ekspediciju, npr. na Himalaje, gde je tada minus 30.

“Treba organizam to sve da izdrži. Čovek može godinama da se oseća dobro, ali na tim velikim visinama odmah organizam pokaže da je slab. Znači ako imate lošu urađenu plombu, ona će vam ispasti odmah u baznom kampu. I svaki drugi nedostatak koji niste znali da imate – pokazaće vam se”, kaže Pavlović.

Uspon na Grosglokner organizovao je Planinarsi klub “Vukan”.

“Već dugi niz godina naš klub organizuje jako značajne uspone, ne samo u Evropi nego u čitavom svetu. Kao klub smo se dobro pozicionirali u celoj zemlji i ne samo u zemlji nego i dosta šire”, rekao je Pavlović.

Pitali smo ga koje bi uspehe izdvojio kao najznačajnije.

“Tri puta sam vodio ekspediciju na Himalaje. Vodio sam ekspediciju na najviši vrh Evrope. Vodio sam mnoge ekspedicije po Aziji, najviši vrh Irana, Turske, mnoge zahtevne vrhove po Evropi, najviši vrh Italije. Trinaest puta bio sam na najvišem vrhu Balkana, od toga četiri puta u zimskim uslovima, što je isto jako teško. Zimski usponi su mnogo teži usponi od letnjih”, navodi Pavlović.

Prema njegovim rečima, poslednjih deset godina je zlatna decenija “Vukana”.

“’’Vukan postoji skoro 70 godina, ali takve uspehe nikad nije imao. Ja sam zbog toga poslednjih par godina krenuo da radim malo i s decom zato što bih želeo da neko to nastavi te uspehe koje nižemo”, kaže Pavlović.

Trenutno drže osnovnu planinarsku obuku.

“To je deset časova gde obrađujemo razne teme – šta je bitno da se zna kod opreme, obrađujemo prvu pomoć, kako pomoći planinaru u slučaju bilo kakve nezgode, gde učimo koje su to opasnosti u planini, kako se treba kretati u planini. To radimo svake godine i jako je dobro. Evo sad imamo 30 polaznika, što nije malo”, rekao je Pavlović.

Pitali smo Zorana Pavlovića koje su ekspedicije u planu u narednom periodu.

“Ove godine ponoviću ekspediciju na najviši vrh Evrope. Ekipa je već formirana. Vodiću na najviši vrh Turske, ugašeni stratovulkan, Ararat. I ponoviću ove godine ekspediciju na najviši vrh Irana, isto jedan ugašeni stratovulkan, na izuzetnom mestu na severu Irana. Praktično, ako imate lep dan, popnete se gore i vidite pola Rusije, Kaspijsko jezero. To je nešto fantastično. Bliže ste avionu nego zemlji”, kaže Pavlović.

Oni koji žele da se priključe Planinarskom klubu “Vukan”, kako kaže Pavlović, mogu se prijaviti prateći uputstvo na sajtu Planinarskog kluba “Vukan”, a mogu se pojaviti i na sastancima kluba.

“Mi svake srede od 19 časova  imamo sastanak u mesnoj zajednici Bulevar. Mogu doći, ne moraju odmah ni da se prijave. Mogu da prisustvuju sastancima, da vide o čemu mi to pričamo. Jako je zanimljivo biti na tim sastancima. Imamo obavezni deo, gde vodiči iznose gde su bili prethodnog vikenda, šta su popeli. Imamo deo sastanka koji je predviđen za akcije koje slede narednog vikenda. Imamo mi ljude koji dolaze i slušaju. Njima je to lepo. Nažalost, ima i onih koji su hronični bolesni ili su pod nekim alergijama, pa ne mogu da idu, ali dolaze da slušaju zato što vole takve priče”, zaključuje Pavlović.

Podsetimo, još jedan značajan uspeh ostvarila je tročlana ekipa planinara, među kojima su dva Požarevljanina,  koji su se 10. avgusta 2023. godine uspeli na Monblan, najviši vrh Alpa. O ovom podvigu razgovarali smo sa Milanom Stojanovićem.