Intervju petkom sa Urošem Dimitrijevićem: „Daske“, odrastanje jednog milenijalca

„Moj duh će zauvek biti sa vama."

Ne, taj natpis nije napisan na zidu napuštene crkve, niti u kakvom mračnom podrumu, napravljenom na mestu zaboravljenog groblja, u kojem komotno živi porodica duhova.

Ta poruka dočeka me svakog dana kada dođem u redakciju, zalepljena u levom uglu monitora.

Ostavio ju je Uroš Dimitrijević poslednjeg dana radnog boravka u BBC-ju, kad sam se krišom, posle dugog lutanja po okolnim kompjuterima, uselio na njegovo mesto.

Nekoliko godina kasnije, Dimitrijević živi u Parizu, gde je ostvario san svakog ljubitelja stripa i počeo da radi u ovoj industriji, vozi skejt i piše.

Njegov debitantski roman Siroti mali ratovi ušao je 2021. u uži izbor za NIN-ovu nagradu.

Drugi, Daske, osvojio je nagradu Politikinog zabavnika za najbolji roman za mlade.

• Stevo Grabovac za BBC: „Nisam ja postao pisac, nego je pisac postojao unutar mene"
• Teri Pračet - blesavost i apsurd kao kritika i ogledalo društva
• Slobodan Tišma za BBC: „Ne smemo da postavljamo nikakve granice u umetnosti, ako nešto radimo, onda idemo do daske”
• Balkan i strip: Čiji je vršnjak Dilan Dog

„Nisam mogao da verujem, čudan je osećaj", kaže Dimitrijević u intervjuu za BBC na srpskom.

„Mislio sam da ću, ako ikada dobijem neku nagradu, skakati od sreće, otvarati šampanjac.

„Da, bio sam srećan, ali ono kao britanski džentlmen srećan, samo sam klimnuo glavom, što ne znači da ne cenim nagradu, cenim je beskrajno."

Žiri je u obrazloženju, na obeležavanju 85 godina Zabavnika, naveo da nagrada dodeljena priči o junaku koji skejtom „juri kroz odrastanje i društvenu panoramu ispunjenu živopisnim likovima i događajima".

Na prvi pogled „nepretenciozno pripovedanje otvara prostore duboke emotivnosti, nepatvorene dečačke naivnosti i osobene otvorenosti svojstvene mladima".

Odrastanje

„Ako je ovo roman za mlade, pitanje je da li bih ga ja kao mlad čitao", kaže Dimitrijević.

„Nisam tada uopšte imao čitalačke navike."

Rođen je 1991. u Nišu, a prvo se zaljubio u stripove.

„Mislim da je prvi bio neki Diznijev, Mikijev zabavnik možda, koje je moj deda kupovao, iako možda čak i ne tako redovno.

„Bio je jedan kom sam se stalno vraćao, kada Miki ide da nabavi božićnu jelku, pa tu dolazi Hromi Daba i oni se bore za nju... To je prvi strip koji sam čitao."

Ubrzo je „apsolutno odlepio" na Asteriksa i Obeliksa, kao i Taličnog Toma.

A onda sledi pauza.

Interesovali su ga stripovi slavnih američkih izdavačkih kuća Marvel i Di Si (DC), kojih u Srbiji početkom 2000. jednostavno nije bilo.

„Zato sam se baš navukao kada je Veseli četvrtak počeo da izdaje Dilana Doga.

„Sećam se da sam za epizodu Kuća duhova pomislio 'hm, ovo uopšte nije tako loše', ali me je zato Nekropolis potpuno oborio sa nogu, zaista sam se raspametio. Dilan Dog mi je otkrio milion novih svetova."

Stripovskoj družini, predvođenoj istraživačem noćnih mora, krišom su se u međuvremenu pridružile i neke knjige.

Kao i kod svakog milenijalca, pre svega Hari Poter.

„Sećam se kako sam na jednom zimovanju, kada treba ustati što ranije da bi već oko osam ili devet bio na stazi, do tri ili četiri ujutru čitao Relikvije smrti.

„Roditelji se bunili, iako mi nije baš bilo jasno zašto - čitam iako sam na raspustu, pustite me."

A onda je ponovo usledila pauza jer je, kako kaže, bilo teško naći išta što može da parira svetu Hogvortsa, Hagrida i Hermione.

Barijeru je probio tek Den Braun, autor niza trilera, poput Da Vinčijevog koda i Anđela i Demona, uz koje mu se čitalačka navika potpuno uvukla pod kožu.

„'Vau, ovo je književnost? Pa ovo ne možeš da ispustiš iz ruke', mislio sam", priča Dimitrijević uz osmeh.

„Posle njega sam bio navučen, uveo me je u svet neke mnogo kompleksnije književnosti i pričanja priča. I nije me sramota, apsolutno volim pop-kulturu."

• Vidimo se u snovima: Priča o Sendmenu, „strip azbuci“ koja je promenila svet
• Hugo Prat - otac Korta Maltezea koji je složeno činio jednostavnim
• „Dosta je sa ćutanjem": Stripom protiv stigmatizacije interseks osoba u Srbiji
• „Leptirići": Strip poljubac dvojice tinejdžera koji je uzburkao emocije u Srbiji

Detinjstvo su obeležile video igre i vožnja skejtova.

„Bio je jedan komšija, malo stariji od nas, koji je vozio skejt i bio kao simbol kuloće.

„Igrao je basket, što smo svi tada radili zbog reprezentacije i Svemirskog basketa (Space Jam), a još je na sve to vozio skejt, sasvim dovoljno da ga imitiramo."

Kad god su mogli, Uroš i njegovo društvo su po Nišu vozili skejt.

Ako bi ih loše vreme uteralo u kuću, bile su tu video igre - menjali su se pred ekranom „na jedan život", zbog čega mu je upravo kompjuter prva asocijacija na Niš njegovog detinjstva.

„Video igre su nam bile ceo svet, možda i zato nije bilo puno čitanja.

„To su naši roto-romani (naziv za jeftina izdanja beletristike, popularna u nekadašnjoj Jugoslaviji, poznata kao krimići i ljubići)."

Daske

Sve je to dovelo do romana Daske.

Inspiraciju mu je dao mlađi brat Sava, nazvavši Niš omiljenim gradom na svetu, u trenutku kada Uroš živi u 2.000 kilometara udaljenom Parizu.

„U jednom periodu sam se mislima stalno vraćao u taj Niš mog detinjstva i bilo mi je lepo, nisam osećao neku melanholiju, iako sam svestan da ga više nema.

„I zato sam pomislio da te stvari treba zapisati, shvatio sam da mi je bitno da ih ispričam."

Vuk i Mitar, likovi iz njegovog prvog romana, tako su dobili priliku da odrastaju i voze skejtove po Nišu sa početka 21. veka.

Prati ih niz asocijacija koje će većina milenijalaca bez problema ukačiti.

Na primer, da leave me alone na engleskom ne znači samo „ostavite me na miru", već i šifru kako da policija u GTA video igri prestane da vas juri.

Mesto su našle i najpopularnije igre tog doba, poput Maksa Pejna, Hitmena, Lare Kroft, kao i neizbežni Toni Hok pro skejter, serije Smolvil, Čari i VIP sa Pamelom Anderson, kao i muzika - od Perl Džema, preko P.I.M.P. repera 50 centa, do Tropskog bara Vlade Georgieva.

I jedno tinejdžersko leto, uz koje, naravno, ide jedna ljubav.

Knjiga je „ljubavna na nekoliko načina", smatra Dimitrijević.

„Prvo, zbog mog odnosa prema gradu koji sam nekada mnogo voleo, koji volim i danas, samo na drugačiji način, i koji mi nedostaje, zatim ljubav prema skejtu, kao i ljubavna priča između likova jer kakvo je to leto bez ljubavi!?"

Daske naziva „malim džepnim romanom, savršenim za leto".

Imao je ogromnu tremu zato što se priča dešava baš u Nišu.

„Manji je grad - ne smem da kažem da je mali - ljudi su prema njemu veoma zaštitnički nastrojeni i, kad god sam pisao o Nišu, pomalo sam se bojao reakcije.

„Ali glavna uteha mi je bila da je to moja priča o mom gradu, kako sam ga ja video i doživljavao."

Pred dodelu nagrade Politikinog zabavnika, na račun romana i Dimitrijevića stiglo je i nekoliko kritika zbog upotreba psovki.

Milutin Đuričković sa Instituta za dečju književnost smatra da knjige sa „psovkama i lascivnim izrazima nisu primerene deci i omladini, te ne zaslužuju da budu nagrađene", navodi se u tekstu na portalu Nova.

Dimitrijević odgovara da je „rečnik neodvojiv od realnosti".

„Pišem kako pišem, a mislim da pišem kako ljudi i današnji klinci govore, ili se barem trudim da bude tako, a ako nekome to smeta...

„Ne znam, svako ima pravo da se buni, žali, isteruje pravdu, želim im svu sreću u tome."

On, ipak, smatra da je mnogo toga izvučeno van konteksta.

„Bilo je komentara 'ne bih dao ovom čoveku da priđe detetu na 500 metara' i slične grozne stvari, poput povezivanja knjige sa tragičnim slučajem u Ribnikaru, a da niko pritom knjigu nije pročitao", kaže Dimitrijević.

„Da, jeste, ima psovki, ali koji je kontekst tog razgovora, šta mu je prethodilo, šta dolazi posle, to niko od tih ljudi ne zna."

Istovremeno, njemu poznati i nepoznati milenijalci su mu se, kako kaže, zahvaljivali na 212 stranica dugom povratku u rane dvehiljadite, mnogima omiljeni period života.

Pohvale su stigle i od onih koji danas muku muče sa odrastanjem.

„Jednako su mi se javljali roditelji da kažu 'sad konačno razumem', a i klinci sa 'hvala ti na podršci'.

„Javio se, na primer, prijatelj mog oca čiji je sin tinejdžer i koji im je posle čitanja rekao 'vidite li koliko me smarate, biće sve ok', što mi je apsolutno najveća pohvala."

Pogledajte video: Čovek koji je rešio misteriju smrti pisca Malog princa

Mladi i čitanje

U recenziji Dasaka, pisac Oto Oltvanji roman za mlade nazvao je „vitalnom, kod nas nedovoljno zastupljenom formom".

Iako se često čuje da su knjige mladima dosadne i prevaziđene, Dimitrijević ipak misli da oni čitaju mnogo više nego što stariji mogu da pretpostave.

Kao najveći pokazatelj toga ukazuje na mange, popularne japanske stripove, kao i webtoons, digitalne stripove napravljene u formatu za telefone i skrolovanje.

• O stripovima sa Dalekog istoka: kako su mange osvojile Srbiju, a posebno mlade

„Pitam prijatelja koji u Srbiji drži prodavnicu stripova kako je bilo na Sajmu knjiga, on kaže 'krenulo je onako, ali su onda došli klinci da kupuju mange'.

„Možda će zbog toga sutra čitati klasike, možda će za 20 godina, možda neće nikad, ali sa tim da mladi ne čitaju, uopšte ne mogu da složim."

Pritom su, dodaje, mange često „kompleksnije i bolje od mnogih knjiga i stripova".

„Ako ih uporediš sa Zagorom, koji je ovde institucija, vrlo je jasno ko tu ima prednost."

Prema istraživanju fondacije Fridrih Ebert, četvrtina mladih je odrastala okružena knjigama, 29 odsto je izjavilo da često čita, 57 odsto to radi ponekad, dok 14 odsto nikada ne čita.

Iz izdavačke kuće Laguna, jedne od najvećih Srbiji, naveli su ranije da mladi između 15 i 30 godina čine oko trećine ukupnih posetilaca njihovih knjižara.

Posebno su zainteresovani za mange, epsku fantastiku, ekranizovane knjige, kao i literaturu koja se preporučuje na društvenim mrežama.

• O zmajevima i ljudima: Pet serijala epske fantastike koje ne smete propustiti
• O „ocu epske fantastike": Zašto su Tolkinove priče i dalje tako popularne širom sveta
• O psihoistoriji i slobodi: Čemu nas uči „Zadužbina" i zašto svi treba da je pročitaju
• Šta se krije ispod peska „Dine": Priča koja je promenila svet

Nova knjiga

Poslednjih godina, Dimitrijević se pomalo odvikao od skejta, za šta krivi „svakodnevnu kolotečinu".

„Nikada to nije bilo prekinuto, ali melje te posao, počneš da se plašiš da se ne razbiješ negde, baš zato što su ti noge i ruke neophodne da bi radio."

U Pariz je otišao sa dva-tri kofera, gde za skejt nije bilo mesta, ali mu je devojka kupila na poklon novi.

„Sada ga više vozim, ali samo kruziram kroz grad, idem čak ponekad na posao, ali ne pokušavam nikakve trikove da izvedem i u miru sam sa tim."

Dosta čita i piše, što smatra neodvojivim.

„Čitam jer volim, zato što hoću da pišem bolje i ako svaki dan razmišljam o pisanju, onda moram da volim to, koliko god bilo teško ponekad."

Uskoro počinje i novi roman.

Ima skicu i likove, koji neće biti isti kao u prve dve knjige, kao ni okruženje.

Prva je bila u Beogradu, druga u Nišu, a treća će biti u Parizu.

„Magičan je grad, veoma inspirativan.

„Nadam se da uslov neće biti da za svaku novu knjigu živim u tom gradu, ne mogu toliko da se selim", kaže uz osmeh.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]