Mogu li studentske pobune da dovedu do promene

Od kapitalističke Amerike do komunističke Kine, studenti su u 20. veku predvodili brojne buntove.

Podstaknuti različitim motivima, danima su tabanali širokim ulicama, blokirali fakultete i trgove, budeći često učmala društva i rušeći stege duboko ukorenjenog straha širom sveta.

Borili su se, između ostalog, za jednaka ljudska prava, protiv rata i represije autoritarnih režima.

Poslednja tri meseca protestuju i studenti u Srbiji, zahtevajući pre svega krivičnu odgovornost za pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sada kada je 15 ljudi poginulo, a dvoje teško povređeno.

Sve više ljudi im se priključuje u demonstracijama u čitavoj zemlji, ali njihove akcije prati i pitanje – hoće li doneti promene.

Istorija nas uči da studentski protesti mogu da pokrenu druge grupe kad je veliki društveni problem razlog opšteg nezadovoljstva, objašnjava Manja Klemenčić, profesorka sa Harvard univerziteta.

„Ljudi počinju da im veruju i u studentima vide potencijalno rešenje i nekoga ko će možda doneti željenu promenu.

„Pobune studenata u većini slučajeva samo menjaju mišljenje i percepciju ljudi, služe kao katalizator, ali ne mogu direktno da utiču na politiku, jer nisu politička opcija", kaže autorka studije Student activism and student organization za BBC na srpskom.

• 'Gde se maješ': Na protestu u Nišu predstavljen 'Studentski edikt'
• Studentski bunt u regionu: 'Nikad nismo bili apolitični'
• Studentske blokade i institucije: Ko je nadležan za ispunjenje zahteva

Mađarska: Pokušaj otpora komunizmu

Teško je definisati šta je promena, ali mnoge studentske demonstracije jesu uspevale da menjaju stanje u društvu, objašnjava Liviju Andresku, politikolog i autor studije Students, their protests and their organisations.

„Studentska iskra može da zapali vatru, jer ljudi u njima vide sopstvenu decu i lako mogu da se identifikuju sa demonstrantima", kaže za BBC na srpskom.

Jedan od primera studentskih protesta koji je pokrenuo promene jesu demonstracije u Mađarskoj 1956. godine, ukazuje politikolog iz Rumunije.

Po završetku Drugog svetskog rata, usledio je period zaoštrenih odnosa između kapitalističkog Zapada, predvođenog Amerikom i socijalističkog Istoka, na čelu sa Sovjetskim Savezom.

Ideološki suprotstavljene supersile vodile su takozvani Hladni rat van bojnog polja.

Sovjetski Savez činilo je 15 zemalja, ali je pod njegovim uticajem bilo još nekoliko satelitskih država u Evropi, poput Mađarske i Čehoslovačke.

Tadašnji mađarski lider Matjaš Rakoši bio je tvrdokorni komunista, a tajna policija hapsila je svakog ko je govorio protiv komunizma, čak je i slušanje zapadne muzike moglo da bude povod za odlazak iza rešetaka, pisao je BBC ranije.

Hiljade sovjetskih vojnika i zvaničnika je bilo u Mađarskoj, državne ulične table zamenjene su ruskim verzijama, ruski je nametnut kao jezik u školama, a u zemlji je vladala nestašica hrane i goriva.

Dašak promena počeo je da se oseća posle smrti sovjetskog lidera Staljina i Tajnog govora njegovog naslednika Nikite Hruščova, u februaru 1956.

Hruščov je tada kritikovao prethodnika, što je Budimpešti bio znak da pokuša da se oslobodi prostaljinističkih vođa.

Iste u godine u oktobru, mirnim protestima studenata budimpeštanskih univerziteta počela je borba za oslobađanje od sovjetske okupacije.

Broj demonstranata se povećavao i vlasti su naredile bezbednosnim snagama da pucaju u njih, što je dovelo do oružanih sukoba.

U samo nekoliko dana zbačeni su komunisti, a novi premijer postao je Imre Nađ.

Mađarska je proglasila neutralnost i zatražila od sovjetske vojske da napusti zemlju.

SSSR, nezadovoljan novim dešavanjima, poslao je 4. novembra hiljade vojnika i tenkova u Mađarsku.

Mnogi Mađari su pokušali da pobegnu, ali im je onemogućeno da napuste zemlju, u sukobima je bilo poginulih i povređenih, a više hiljada ljudi je uhapšeno.

Nađ ​​je uhapšen i pogubljen, zamenio ga je ekonomista Janos Kadar koji je slomio preostali otpor.

Pogledajte video o majskim protestima 1968. koji su paralisali Francusku

SAD, Evropa, Jugoslavija: Revolucionarna 1968.

Godina kada je najviše studenata bilo na ulicama širom sveta bila je 1968.

„Ti protesti jesu doneli radikalne promene, ali su imali masovnu podršku ljudi", ukazuje Liviju Andresku.

Masovni protesti, koje su započeli studenti, protiveći se reformama univerzitetskog sistema gotovo da su paralisali Francusku u maju 1968.

Nasilni odgovor policije na barikade podignute oko univerziteta Sorbone rasplamsao se u mnogo veći sukob između države na jednoj i studenata i radnika na drugoj strani.

Skoro milion demonstranata marširalo je Parizom tražeći ostavku predsednika Šarla de Gola.

„Mislili smo da možemo da uradimo nešto zajedno", ispričao je kasnije za BBC Filip Vermes, tada student koji je te godine crtao ilustracije o frustracijama mladih u zemlji.

Mesec dana kasnije De Gol je raspisao izbore i ubedljivom pobedom ostao na vlasti.

Te godine protesti su buknuli i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, motivisani besom zbog Vijetnamskog rata u koji su mladi Amerikanci sve češće mobilisani.

Na jugoistoku Azije, američke trupe su sa saveznicima podržavale Južni Vijetnam u borbama sa komunističkim Severnim Vijetnamom.

Kako se ispostavilo, gubile su.

Kada su se komunisti uz podršku gerilaca Vijetkonga probili do Sajgona, tada glavnog grada Južnog Vijetnam, postalo je jasno da administracija tadašnjeg predsednika Lindona B. Džonsona koja je poručivala da ima „svetla na kraju tunela" - nema šanse da dobije rat i da je lagala narod.

„Bilo je očigledno u čitavoj zemlji da se neprijatelj neće predati i da će biti mnogo više vojnih žrtava, i američkih i komunističkih, ali i civilnih smrti", prisetio se za BBC Kenet Volš, profesor, tada student.

Studenti su okupirali mnoge univerzitetske zgrade širom Amerike.

U maju iste godine došlo je do demonstracija u Čikagu na konvenciji Demokratske stranke, kada ih je policija nasilno ugušila.

Nekoliko meseci kasnije, na predsedničkim izborima pobedio je Ričard Nikson, republikanski kandidat.

On je iskoristio studentsku pobunu da sprovede ideju o suzbijanju kriminala, predstavljajući demokrate kao slabe da održe red i zakon, objasnio je profesor Volš.

Talas pobune iste godine zahvatio je i tadašnju komunističku Jugoslaviju.

Za razliku od evropskih i američkih kolega, jugoslovenski studenti su priželjkivali više socijalizma i jednakosti, ukidanje birokratskih privilegija i rešavanje ekonomskih pitanja, a pre svega nezaposlenosti.

Posle obraćanja doživotnog lidera Josipa Broza Tita, okončane su jednonedeljne studentske demonstracije, koje su prvi put udarile na sistem socijalističke Jugoslavije koja se nesvrstanom politikom držala podalje i od istočnog i zapadnog bloka.

Usledila je odmazda nad najviđenijim šezdesetosmašima: oduzimani su im pasoši, izbacivali su ih sa fakulteta, a neke su i hapsili.

Grčka: Borba protiv vojne hunte

U to vreme je u Grčkoj na vlasti vojna hunta čiju će vladavinu obeležiti represija protiv neistomišljenika.

Svi bivši politički lideri, uglavnom levičari, bili su u zatvoru ili egzilu, režim je kontrolisao sve institucije i medije, a među stanovnicima je vladao strah, ispričaće godinama kasnije za BBC Marija Damanaki, jedna od učesnica.

To će biti uvod u pobunu grčkih studenata 1973.

Studenti su se okupili u kampusu atinskog Politehničkog fakulteta, odakle su preko improvizovane radio stanice emitovali vesti o pobuni, ali i zabranjene pesme o slobodi.

„To je promenilo grčku istoriju, ali i naše živote", izjavila je ona.

Sve više ljudi ih je podržavalo, ali su druge noći pobune vojni snajperisti pucali na kampus - bilo je žrtava i povređenih.

„Odlučili smo da se obratimo vojnicima i ukažemo im da smo na istoj strani, pozivajući ih da ne pucaju na nas, ali nije bilo tako", prisetila se Damanaki u BBC programu Svedok.

Vojnici su tenkom prešli preko ograde i došlo je do novog obračuna.

Studenti su napustili fakultetsku zgradu, protest je ugušen posle tri dana, a tačan broj ubijenih nikada nije utvrđen.

„To je stvorilo pukotine i vojna hunta je počela da se ruši", rekla je Damanaki, koja je zbog učešća u protestima bila zatvoru, a danas se bavi politikom.

Tek u leto 1974. režim je promenjen.

Kina: Krvavi Tjenanmen

Gotovo 15 godina kasnije, na istoku, u komunističkoj Kini, došlo je do najvećih demonstracija u njenoj istoriji, a pokretači su bili upravo studenti.

Više od milion studenata i radnika je te 1989. godine zahtevalo veće slobode i demokratiju, ali i brže reforme, a protest se proširio i na ostale gradove i univerzitete širom najmnogoljudnije zemlje sveta.

Žao Cijang, tadašnji generalni sekretar Komunističke partije Kine, koga su smatrali liberalnim reformatorom, zagovarao je dijalog sa studentima.

Izjavio je da „ima smisla" što studenti obraćaju pažnju na korupciju, podržavajući njihove zahteve za reformama.

Bilo je nekoliko razgovora između vladinih zvaničnika i studentskih predstavnika, ali dogovor nije postignut.

Studenti su potom u maju zauzeli trg Tjenanmen u Pekingu, a u međuvremenu su mnogi počeli i štrajk glađu.

Međutim, usledile su i podele među studentima - jedni su predlagali da se nastavi s okupacijom trga, a drugi su mislili da je vreme za odlazak.

Početkom juna veliki broj vojnika Narodnooslobodilačke armije krenuo je tenkovima i oklopnim vozilima na njih.

Demonstracije su posle šest nedelja ugušene, a tačan broj poginulih do danas nije saopšten.

Javni razgovori o prodemokratskim protestima iz 1989. strogo su zabranjeni u Kini.

„To je bila politička pobuna i centralna vlada je preduzela korake da zaustavi nemire, što je ispravna politika.

„Kina danas uživa plodove stabilnosti i razvoja", izjavio je 40 godina kasnije, Vei Fenge, tada ministar odbrane.

Češka baršunasta revolucija

Iste 1989. pao je i Berlinski zid u Evropi koji je delio istočni i zapadni deo Nemačke, a simbolično i dva bloka.

Samo nekoliko dana posle pada, 17. novembra, buknula je studentska pobuna u susednoj, tada Čehoslovačkoj u glavnom gradu Pragu, ali su je tamošnje komunističke vlasti brzo ugušile.

„Bio je to okidač za nove demonstracije i stotine hiljada ljudi bilo je na ulicama i u drugim gradovima", priča Vit Pohanka, češki student završne godine u to vreme.

Dešavanja je pratio slušajući Radio Slobodnu Evropu i BBC, koji više nije bio zabranjen.

„Pao je zid, u Poljskoj su izabrali novu vladu, a u Čehoslovačkoj je i dalje bio prisutan osećaj da se ništa ne menja.

„Podržali smo zahteve praških kolega, a ubrzo je formiran i studentski komitet", priseća se u telefonskom razgovoru za BBC na srpskom.

Studirao je na Univerzitetu van Praga i priželjkivao da im država ne ostane zaglavljena u „sivom komunističkom režimu".

Nije razmišljao o potencijalnim posledicama i da će možda završiti u zatvoru.

I danas pamti kovitlac emocija - od straha, preko nade i entuzijazma, posebno u prvoj nedelji blokada.

Krajem novembra organizovan je i generalni štrajk, a na ulice su izašli studenti iz manjih mesta, poput njega, što naziva prelomnim trenutkom.

„Kada sam video da su ustali i iz mesta poput Ostrave, industrijskog grada, sa jakim komunističkim uporištem, pomislio sam da se društvo konačno ujedinilo", govori Pohanka.

U decembru 1989. održani su slobodni izbori na kojima je pobedio Vaclav Havel, tada predsednik organizacije Građanski forum i dramaturg.

Pohanka, danas novinar, tu godinu pamti sa ponosom i naziva je njegovim najintezivnijim životnim poglavljem.

Ništa ne bi menjao, ali priznaje da je bio malo razočaran onim što je usledilo, jer društvo nije demokratizovano u meri u kojoj su prežiljkivali.

„Možda smo bili pomalo naivni u nekim zahtevima, ali je prirodno, bili smo mladi, i verovali smo da će sve biti dobro, mada nikada nisam smatrao da ćemo odjednom svi živeti u nekom hipi raju", kaže ovaj 58-godišnjak.

„Studenti mogu da podstaknu ostatak društva da ustane, ali sam i tada mislio da mi, studenti, ne možemo da preuzmemo odgovornost za novu vladu, već da nam je zadatak da mobilišemo ljude", dodaje.

Praktično pre svega

Ni poslednja decenija 20. veka nije prošla bez studentskih pobuna, posebno na Balkanu.

Tokom 1990-ih studenti su se bunili protiv režima Slobodana Miloševića, jugoslovenskog i srpskog predsednika.

Gotovo tri decenije kasnije prizor na ulicama Srbije je skoro identičan.

Svakodnevno blokiraju ulice i odaju poštu stradalima u novosadskoj tragediji.

Manja Klemenčić vidi tri potencijalna scenarija u Srbiji.

„Studenti bi mogli da oforme sopstvenu stranku ili se priključe nekoj od opozicionih, njima najbližoj ali šanse za ovaj scenario su male, jer su se oni do sada ograđivali od političkih partija.

„Drugo potencijalno rešenje jeste da se pojavi nova politička opcija koja bi uspela da artikuliše opšte nezadovoljstvo i dovede do novih izbora", kaže ona.

Najgora opcija je, tvrdi slovenačko-američka profesorka, da se protesti zamrznu.

„Treba da počnu da razmišljaju pragmatičnije, pokrenuli su masu, ali entuzijazam ljudi lako može da opadne ako se ubrzo nešto ne promeni i ne donese odluka i to politička", zaključuje.

Studentska pokretačka uloga u društvenim previranjima nekad nije dovoljna za konkretne pomake, tvrdi profesor Andresku.

„Studenti su mladi, idealizuju svet, nemaju posao koji mogu da izgube, ali u mnogim slučajevima ne uspevaju da izvedu željene promene do kraja", dodaje.

Pogledajte video na BBC jutjub kanalu: Sedam dana i noći studentskih protesta

https://www.youtube.com/watch?si=UrjS6fjmaUsWL7Wo&v=L_nu13LLjow&feature=youtu.be

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]