Jedite koru: Zašto je moguće da bacate najbolji deo vašeg voća

Bilo bi neobično da bespotrebno bacate jednu trećinu jestivog dela banane svaki put kad uzmete da je jedete.

Ali upravo to radi većina nas kad baci koru, koja čini oko trećine prosečne težine čitavog voća.

Kora banane, kao i mnogih drugih voća i povrća, ne samo da je jestiva već sadrži korisne hranljive materije.

Što se tiče narandže, oko 20 odsto ovog voća je kora – 2018. godine, bačeno je oko 15,1 miliona tona kore od narandže, prema jednoj studiji (to je skoro 80.000 plavih kitova ili 2,500 džinvoskih sekvoja).

Kod kivija, između 9 i 13 odsto voća je kora.

Nar ima maltene jednako kore koliko i semenki.

Gledano u čitavom svetu, bačena je ili izgubljena oko trećina hrane, što iznosi oko 1,3 milijardi tona godišnje.

Na gubitak hrane i otpad odlazi osam odsto svetskih emisija gasova efekta staklene bašte (više od trećine doprinosa avijacije).

Organska materija koja trune na deponijama takođe ispušta ogromne količine metana, snažnog gasa 80 puta jačeg od ugljen dioksida (CO2) tokom 20-godišnjeg vremenskog perioda.

• Zamrznute, sveže ili konzervirane namirnice: Koje su najhranljivije
• Mušmule, zaboravljeno srednjovekovno voće nepristojnog imena
• Kontrola hrane u Srbiji: Odakle pesticidi u tanjiru

Kompostiranje otpada od hrane umesto njegovo slanje na deponiju može da pomogne da se smanji količina metana ispuštenog u atmosferu.

Ali veliki deo onoga što doživljavamo kao otpad zapravo je savršeno jestiv.

U okviru prehrambene industrije, sve je veće interesovanje za bolje iskorišćavanje i hranljivih sastojaka, i energije u kori koja se obično baca.

Ali postoje načini da se to uradi i kod kuće.

Verovatno jedan od najlakših načina da se iskoristi kora su recepti koji traže sve delove voća, ne samo njegovog mesa – kao što su kolač od banane i njene kore.

Evo još pet opcija za pripremanje hrane od ostataka koji se prečesto bacaju.

Kora od narandže

Posle božićnih praznika, imala sam ogromnu zdelu preostalih narandži, pa sam pomislila da prvi put u životu napravim marmeladu.

Marmelada je nezaobilazni sastojak doručka u mojoj kući – uvek započinjem dan jakim engleskim čajem za doručak i parčetom tosta premazanog puterom i ovim namazom od narandže.

Pronašla sam recept na BBC Good Food za „engleski klasik koji je proslavio meda Padington", a koji je zvučao lepo i jednostavno.

Postojala su samo tri sastojka: seviljske narandže (1,3 kilograma), sok od dva limuna i iskreno šokantna količina kristal šećera (2,3 kg).

Brzo sam shvatila da pravljenje marmelade nije ni posebno brzo a ni jednostavno.

Bilo mi je potrebno tri sata da napravim dve tegle i zahtevalo je poprilično mnogo koraka, u šta je spadalo dva sata krčkanja narandži, provlačenje pulpe kroz sito da bi ispustila pektin (prirodni skrob koji pomaže pri zgušnjavanju marmelade).

Potom sam dodala šećer i iseckanu koru, i kuvala ovu mešavinu od narandže 20 minuta.

To očigledno nije bilo dovoljno dugo, jer iako je moja marmelada izgledala dobro i imala dobar ukus (nije bila ni preslatka ni suviše gorka), ostala je veoma tečna – što znači da baš i nije bila idealna za razmazivanje po mom tostu.

Ali otkrila sam novu simpatičnu opciju za doručak: marmaladu sa grčkim jogurtom.

Ostalo mi je još par narandži pa sam odlučila da napravim kandiranu koru od narandže, tako što sam iseckala koru i krčala je u kipućoj vodi 10 minuta.

Morate da ponovite ovaj proces tri puta i isperete koru hladnom vodom svaki put da biste uklonili gorak ukus, pre nego što dodate šećer i vodu.

Kandirana kora od narandži je bila izvrsna – savršena slatka poslastica.

Takođe, ostao mi je ukusan sirup od narandže koji sam koristila kao dodatak pićima.

Zadovoljna sam što sam uspela da pretvorim tu zdelu narandži u četiri ukusna prehrambena artikla: marmeladu, kandiranu koru, čašu soka i sirup od narandže.

Dodatni bonus bio je da mi je kuhinja mirisala neverovatno – ispunjena izvrsnom aromom narandži.

Kora od ananasa

Kad jedete ananas, uvek se osećate kao da bacate previše toga.

Čini se da ima više otpadaka od srži, kore i vrha nego što ima konkretnog voća.

Ovaj put sam odlučila da iskoristim tu koru.

Tepaš je istorijsko meksičko fermentisano piće koje datira još od pred-hispano vremena.

Ono ne samo da iskoristi sav taj otpad, već je i izvor probiotika.

Recept je zabavan – i lak – za pravljenje, ali obratite pažnju ako izbegavate da pijete alkohol, zato što proces fermentacije znači da je prisutna izvesna količina alkohola (mada obično manje od jedan odsto, u zavisnosti od vremena fermentacije – što duže fermentirate piće, veća je količina alkohola).

Koristila sam teglu od 3,8 litara, veliku elastičnu gumicu, i komad muslina ili gaze koja je dovoljna da pokrije otvor na tegli.

Prvo sam oprala, oljuštila i izdubila jedan ananas (organsko voće smanjuje rizik od ostataka pesticida na kori).

Potom sam u vodu umešala smeđi šećer ili pilonsilo (tradicionalni nerafinisanu šećernu trsku iz Meksika) u tiganju i na sporoj vatri ga zagrevala dok se sav šećer nije otopio.

Potom sam ostavila da se malo ohladi, i dodala jezgro i koru ananasa u teglu, a potom dolila mešavinu vode i šećera dok je još bila topla.

Zatim to pokrijete muslinom, gazom, kuhinjskom krpom i papirom za pečenje – praktično vam treba nešto što će držati muve podalje od vašeg dela, a dozvoliti vazduhu da uđe.

Potom sam ostavila mešavinu da fermentira.

Preporučeno mi je da ostavim tepaš na temperaturi između 21 i 25 stepeni Celzijusovih i da ga stalno proveravam – posle 24-36 sati trebalo bi da imate belu penu na vrhu što znači da fermentira.

Što ga duže ostavite – biće mu jači ukus.

Čim je bio spreman, ocedila sam tečnost i ostavila ga u frižideru da bi piće bilo osvežavajuće.

Savet: možete da dodate đumbir, limetu i drugo voće za dodatni, bogatiji ukus.

(Ali ako dodajete kiselinu, kao što su limun ili limeta, ne činite to sve dok mešavina nije spremna, jer to usporava proces fermentacije.)

Kora od đumbira

Đumbirova kora se, takođe, često baca kao prehrambeni otpadak.

Ali kora je ta koja đumbiru daje toliko mnogo njegovih korisnih kvaliteta: kora sadrži biohemijska jedinjenja koja imaju fitohemijska svojstva a u koja spadaju antioksidanski, antimikropski i antikancerni efekti.

Kora od đumbira je bogat izvor vlaknima i vitaminima, među njima vitaminom C, kalcijumom, gvožđem i drugim.

Dakle, ako nećete da bacate koru, kako da je iskoristite?

Možete prosto da koristite đumbir normalno, sa sve korom (štaviše, vrlo malo recepata konkretno govori da treba da oljuštite đumbir), ili možete da iskoristite koru u nekim drugim receptima.

Ubacite je u supu da biste obogatili ukus (ali je uklonite pre blendiranja ili serviranja).

Skuvajte je u vodi da biste napravili čorbu od đumbira, koja može da se drži u frižideru i doda smutijima, sokovima, koktelima, mineralnoj vodi ili koristi za kuvanje cvekle na pari da bi joj bio jači ukus.

Ili za bogatiji ukus, ispecite koru na tihoj vatri u rerni i izdrobite je u prah (ili uz pomoć blendera sa malim dodatkom za mlevenje ili u mlinu za kafu).

Prah možete da iskoristite da skuvate ukusan čaj od đumbira – povedite računa samo da ga procedite kad se skuva.

Prah može takođe da se iskoristi kao začin u kuvanju ili pečenju kolača.

Savet: upotrebite kafenu kašičicu za ljuštenje đumbira umesto ljuštilice.

Kora od muskatne tikve

Mnogi od recepata zahtevaju da se zimske tikve kao što je muskatna oljušte pre upotrebe, ali kora od tikvi je savršeno jestiva, baš kao i njene semenke.

Oba su dobar izvor vlakana kao i vitamina i drugih bioaktivnih jedinjenja.

Obično ostavim kožu na muskatnoj tikv, ali bacam semenje, jer mi deluje suviše naporno da ih očistim.

Želela sam, međutim, da isprobam nešto sasvim novo, tako da sam odlučila da mu ispečem koru i semenke da bih napravila malo, nadala sam se, hrskavog čipsa iz kućne radinosti.

Krenula sam da to radim jedne večeri dok sam kuvala večeru, koristeći muskatnu tikvu sa odeljenja za povrće moje lokalne prodavnice.

Oprala sam je temeljno i potom osušila, a zatim odsekla vrh i dno.

Zatim sam uz pomoć ljuštilice za povrće i noža odstranila onoliko tanke delove kore koliko sam uspela (uglavnom uz pomoć noža, jer ljuštilica za povrće nije zapravo radila posao), za šta mi je trebalo desetak minuta.

Završila sam sa mešavinom različitih komada koji su izgledali savršeno za čips veličine zalogaja.

Potom sam otvorila tikvu po dužini i iskopala semenke iz sredine i gnjecavu i vlaknastu pulpu oko nje.

Ubacila sam i njih i koru u odvojene pretince u frižideru preko noći i iskoristila oljuštenu tikvu da napravim kari od tikve i panira.

Narednog dana, dok sam kuvala kafu i osetila glad, odvojila sam semenje od pulpe.

Plašila sam se ovog dela, ali zapravo su se odvojile veoma lako.

Temeljno sam oprala semenje, a potom ga umotala u čistu kuhinjsku krpu da se osuši.

Potom sam ponovila ovaj poslednji korak nakon što je moj partner uzeo krpu da osuši ruke i razbacao semenje svud po kuhinjskom podu...

Umešala sam semenje i koru od tikve zajedno u zdelu sa malo soli, paprike, dimljene paprike, kumina i čili semenja, a potom umešala i nekoliko kapi maslinovog ulja.

Sve sam to skuvala uz pomoć opcije pečenja na mom er-frajeru na 170 stepeni Celzijusovih da bih izbegla da ih prepečem i često ih proveravala.

Nakon oko 20 minuta, izgledalo je lepo i hrskavo.

I dalje sam bila pomalo sumnjičava u toj fazi – ali bili su izvrsni.

Manji komadi su se pokazali najboljim jer su bili izuzetno hrskavi a semenje je imalo fantastičan ukus.

Svidelo mi se što mogu da biram koji začin ću stavitina njih, ali mislim da je mogućnost da iskoristim lepo maslinovo ulje bilo ono što ga je iznelo kilometrima iznad kupovnog čipsa.

Oni bi takođe bili fantastičan garnirung za supu.

Sveukupno gledano, međutim, jeste delovalo kao mnogo maltretiranja za ne tako mnogo hrane.

Sledeći put bih povela računa da odvojim i operem semenje unapred, i takođe bih ih proveravala manje sad kad znam koliko im dugo treba da se spreme, što bi od ovog napravilo lakšu grickalicu za spremanje.

Bilo je korisno koristiti er.frajer, jer bi uključivanje čitave rerne za ovu količinu hrane delovalo kao razbacivanje energije.

Zaista mi se dopao konačni rezultat, međutim, a bio je i stvarno izdašan, i definitivno bih ga koristila ponovo za bilo koju priliku kad bih imala strpljenje za ljuštenje.

Za tvrđu koru, valja zapamtiti da kora može da se sačuva u kesici u zamrzivaču zajedno sa drugim jestivim ostacima povrća i da se iskoristi za stok od povrća.

Kora od luka

Papirnata kora od crnog luka još je jedna spoljna kora o kojoj obično ne razmišljamo mnogo pre nego što je bacimo.

Viđala sam na društvenim mrežama kako ljudi isušuju otpatke od luka i melju ih u prah, tako da sam pokušala to da oponašam.

Odložila sam osušeni spoljni sloj žute kore od luka za „pretvaranje u prah".

Ukratko, posle nekoliko sati isušivanja luka u rerni, a potom njegovog ubacivanja u seckalicu, ishod je bio razočaravajući.

Na kraju sam morala da dodam so da bih oživela ukus, a potom da ubacim mešavinu koja je nastala u opštu mešavinu začina u kojoj je ukus luka bio prigušen.

Budući da mi je ostalo još malo kore od luka, sve sam preokrenula u potpuno drugom pravcu.

Poput mnogih drugih kora, luk sadrži hemikalije koje se zovu flavonoidi, a koji imaju antioksidanska i anti-inflamatorna svojstva.

Ovi flavonoidi mogu da se skuvaju i izvuku iz povrća, proizvevši jaku boju za farbanje.

Tanini (ista vrsta molekula koji daju vinu suv ukus) takođe mogu da se nađu u spoljnom paperjastom sloju luka, dok istovremeno njegov gorak ukus odbija gladna živuljke.

Ali na isti način na koji je muka izvući fleke od vina, tanis u luku predstavlja efikasnu boju za tkanine kao što su pamuk i lan, koje obično moraju da se pripreme fiksativom po imenu mordant da bi se osiguralo da će boja da potraje.

Prvo sam oprala tkaninu (koristila sam čistu čarapu) u toploj kupki da bi uklonila bilo kakvo zaostalo ulje ili prljavštinu, što bi moglo da utiče na efikasnost boje.

Nakon što sam osušila tkaninu na vazduhu, ubacila sam koru luka u veliku metalnu šerpu sa oko dve šolje vode (uskladite količinu boje i vode u zavisnosti od toga koliko je velika tkanina).

Na srednjoj vatri sam kuvala koru dok nije provrela i ostavila je da se krčka oko 15 minuta, sve dok voda nije poprimila tamnu boju ćilibara.

Kad je tkanina uglavnom suva, ugasite vatru i skinite koru od luka kašikom za prevrtanje hrane.

Potopite tkaninu u vrelu rastvor od boje tako da bude potpuno pokrivena i ostavite je na 30 minuta do sat vremena.

Bez ceđenja tkanine, ostavite je na hladnom mestu da se osuši.

Ako ćilibarska boja tkanine nije dovoljno jaka, ponovite proces potapanja sve dok ne postignete željenu boju.

Bila sam prijatno iznenađena rezultatom eksperimenta i planiram da ga ponovim.

Moja čarapa je ispala jesenje narandžaste boje, ali uz upotrebu različitih tipova lukova ili mordanta, tkanina može da ispadne od jarko žute do prigušeno zelene.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]