Samohrana majka Marina Pandurović – trener mini rukometa

Pred ženama je često težak izbor: porodica ili karijera? Neretko se dešava da prvo pitanje na razgovoru za posao bude „Imate li dece?“ i „Ko će ih čuvati dok Vi radite?“ Majke koje se odluče da se posvete karijeri trude se da balansiraju između obaveza na poslu i brige o deci.

Marina Pandurović, ne samo da je majka koja je odlučila da prati svoje snove i postane trener rukometa, ona je i samohrana majka, koja pored svega toga radi u menjačnici. 

Sebi je zadala težak zadatak. Dete, karijera, posao. Dete na prvom mestu, karijera zato što je to ono što voli, a posao da bi priuštila detetu sve što joj je potrebno.

Marina je imala tu sreću da pronađe posao koji joj omogućava da se posveti roditeljstvu i da što bolje organizuje svoje vreme kada je u pitanju njeno napredovanje u karijeri.

Njena ljubav prema ovom sportu javila se još u detinjstvu. Pored roditelja koji su se takođe bavili rukometom, Marina smatra da bi se moglo reći da je „prohodala na terenu.“ Profesionalno počinje da se bavi rukometom sa svojih sedam godina. Želja da postane trener javlja joj se već tada.

„Od malih nogu znala sam da ću, ako budem ikada prestala da igram, ostati u klubu i raditi sa decom koja tek počinju da se bave rukometom.“

Priključuje se svom matičnom klubu VGSK – a 2020. godine gde se usavršavala uz mentorstvo drugih trenera i počinje da radi kao delegat na utakmicama. Usput završava školu za trenera i dobija licencu za rad sa decom.

„Treniram najmlađe od 6 do 11 godina, takozvani mini rukomet.“

Kaže da je prepreka bilo - pored povreda na terenu dodatno ju je brinulo to kako sve organizovati i postići.

„Ali ipak na kraju sve to prođe.“

Trenutak kada je postala samohrana majka pokrenuo ju je da se više posveti rukometu i da počne da gradi svoju karijeru. 

„To mi je dalo još više snage i volje da se izborim za nešto što volim i da sebe guram dalje.“

Misao „Ja to ne mogu“, pojavi se ponekad, ali kaže: „Onda odem na trening i vidim osmehe te dece i njihovu želju za učenjem i to mi dodatno da snagu da nastavim dalje. Kada vidim koliko su srećni i trude se da nauče nemoguće je odustati.“

Koliko joj je stalo da uključi što više dece u svet rukometa pokazuje i činjenica da često organizuje sa klubom promocije po osnovnim školama.

„Trudimo se da što češće radimo promocije po školama i da tako deci dočaramo šta je zapravo rukomet. Ono što ih učimo je da se „Igraju rukometa.“ Dosta dece nam se priključuje“

Takođe kaže da se je cilj da decu vode na što više turnira kako u našem Braničevskom okrugu tako i dalje. U planu je i turnir u mini rukometu po odeljenjima u osnovnim školama, ali: „O tome više na proleće.“ 

Ćerka Nikolina ima 10 godina i takođe se bavi rukometom. Pored bake i deke, a i mame Marine, teren i lopta za nju su najbolje mesto i igra iz detinjstva. Marina kaže da je trenirala i druge sportove „ali verovatno je geni vuku prema rukometu.“ Nije uticala na njenu odluku da izabere da se bavi istim sportom i dodaje: „Ono što ću ja kao roditelj učiniti je to da ću uvek biti uz nju i biti podrška u svemu.“

Marina u planu ima da radi, uči od drugih ljudi i trenera sa kojima ima već dobru saradnju i tako stekne znanje koje joj je potrebno za ostvarivanje glavnog cilja, 

„Za koju godinu nadam se da ću se naći u poziciji trenera neke jače lige.“

Piše Dijana Aleksandrović, dopisnica Boom93 iz Velikog Gradišta